Srbija bez suštine

Nekad govor tela (po)kazuje više od rezultata. A ako se Mladen Krstajić nervozno okrene ka saradnicima, Milanu Rastavcu i Milanu Obradoviću, pritom raširi ruke (više puta) i povišenim tonom progovori koju (nije za javnost), jasno je da poruke koje šalje igračima tokom utakmice ili do njih ne dopiru (kao u slučaju Andrije Živkovića) ili nemaju efekta (kad se obraća Sergeju Milinkoviću Saviću). Otuda je izdanje iz susreta sa Čileom zabrinjavajuće bez obzira da li izgubili (kao što jesmo, 0:1) ili se "hrabrili" eventualnim remijem, jer je i pre i posle za nas kobnog 88. minuta pored imena Srbije stajala - nula.

Izostala je suština, za koju bismo mogli da se "uhvatimo" i u danima odbrojavanja do Mundijala baziramo optimizam da ćemo u Rusiji proći bolje. Nije bilo igre. Nije bilo protoka lopte. Kreacije. Tempa. Agresije. Nije bilo ni odgovornosti, zbog čega su drugopozivci ekipe koja ne putuje na završni turnir lako ogolili mane našeg tima i selektoru postavili zadatak da ih ubrzano rešava. A jedino što Mladen Krstajić nema na raspolaganju je vreme.

U izjavama posle meča u Gracu većina reprezentativaca govorila je kako "nema potrebe paničiti" i "bolje što smo izgubili sad nego na Mundijalu". Niko nije bio samokritičan, niti se zapitao da li je baš neko od njih pojedinačno doprineo lošem utisku i izostanku finog materijala koji bismo mogli da eksploatišemo do odlaska u Svetlogorsk. Jer koliko god dobri bili Vladimir Stojković, Nikola Milenković i Nemanja Radonjić, a njima uz rame i Luka Milivojević, zabrinjavajuće je da učesnik Mundijala optimizam crpi iz učinka golmana, debitanta na štoperskom mestu i tinejdžera kome je ovo tek drugi meč za državni tim. A ima fudbalere koji na tržištu vrede po deset puta više. Sad, što prikazaše manje...? Nek bude da imaju pravo i na slab dan i da su ovo samo pripreme, poenta je da ih ostatak ekipe nije pratio.

Na primer, Antonio Rukavina ni megafonom ne bi mogao da dozove Andriju Živkovića da se vrati u odbranu i pomogne desnom beku da sačuva Žuniora Fernandesa. Ili ono kad Aleksandar Mitrović prelazi 50 metara ne bi li od istog Živkovića potražio objašnjenje zašto mu se nije otvorio, a ovaj ga ignoriše i neće da ga pogleda. Ilustrativna je i scena u kojoj Krstajić troši glasne žice objašnjavajući Aleksandru Kolarovu gde da stoji kako ga Sagal ne bi pretrčavao. Još kad se tome doda ne baš u pasu sigurni Duško Tošić, jasno je da je Nikola Milenković odskočio u našoj odbrani i podsetio na igrača koji dolazi iz Serije A. Čvrst, odmeren, siguran. U većem delu meča.
"Zbog debija za A tim sam srećan. Zbog poraza tužan. Nismo zaslužili da izgubimo, imali smo šanse, ali ih nismo iskoristili. Obično sledi kazna. Moramo da podignemo glave, okrenemo se Boliviji, odigramo što je bolje moguće i spremimo se za Svetsko prvenstvo", poruka je popularnog Blekija, koji je držanjem, postavkom i intervencijama pokazao da stvarno važi floskuka kako "za njega radi vreme".

Ne i za druge.

Jedan od vidljivijih problema našeg tima bio je izostanak "ulaska u igru". Trenutno vapimo za fudbalerom kakav je nekad bio baš Mladen Krstajić, sposobnog da primi loptu ispred svog kaznenog prostora, iznese je bez panike do centra igrališta (nije to još ni Milenković, ali može da bude) i onda razori vezni red rivala pasom u dubinu, koji bi kreativcima - takav je, valjda, Adem Ljajić - omogućio da stvori šansu napadaču. Možda takvog dobjemo kad se Branislav Ivanović oporavi od povrede i možda, ali samo možda, u tom slučaju Vladimir Stojković zbog iskustva Zenitovog štopera ne bi imao posla kao u ponedeljak veče kad nas je spasavao. Po navici.

Mada, nije ni on svemoguć.
"Nije dobro kad se primi gol. Pogotovo ne u završnici. A tek ne na Mundijalu, gde će se svaki pogodak i svaki bod računati. Bolje što se poraz desio tokom priprema nego u Rusiji. Opustili smo se pred kraj, a to ne sme da se radi. Poradićemo sa selektorom na detaljima. Trebalo bi da držimo sve konce u rukama do poslednjeg zvižduka. Ne brine me ništa. Bićemo bolji protiv Bolivije i uhvatićemo zalet za Kostariku. Nadam se da će vrhunac moje forme biti u na Svetskom prvenstvu", uverava Stojković, koji je opet brani sjajno.

Ako se ceo meč sa Čielom tretira kao kontrolni, prema tvrdnjama iz stručnog štaba naše reprezentacije "bez rezultatskog imperativa, sa zadatkom da vidimo neke principe u igri", teško je oteti se utisku da su baš ti modeli izostali. Da nije bilo sadržaja koji bi napunio oči. Bez obzira na to ko je činio prvih 11 ili ko je igrao u drugom poluvremenu. Nije bilo pečata. Čak ni kod Nemanje Radonjića. Jeste bio aktivan u igri, međutim, jednu od tri šanse mogao je da iskoristi, jer je to detalj koji razdvaja talenta od asa. Nije mu zameriti, pogotovo što se minulih dana na njegov račun srušila planina kritika kako je, govorili su neki, "neopravdano pozvan", a zapravo je bio osveženje i jedan od boljih na terenu, nagovestivši, poput Milenkovića, da izrasta u potencijalno tajno oružje Krstajića u Rusiji.

Suština je da vihornog i fudbala željnog Radonjića nije imao ko da ga prati i da od Nemanje Matića i Sergeja Milinkovića Savića nismo videli poteze kakvim oduševljavaju navijače Mančester junajteda i Lacija. Umesto toga smo se uverili da srpske novinare tretiraju drugačije nego engleske i italijanske. Tamo ne smeju da odbiju izjavu, dok bi ovde, za početak, prvi mogao da objasni - ne nama, nego javnosti - kako je zasmetao Stojkoviću pre gola Čilea, a drugi zašto podleće pod loptu na sredini terena i kako je moguće da ne iskoristi zicer pred kraj utakmice iz situacije u kojoj se nadavao golova u Seriji A. Zaboga, toliko smo ga čekali.

Opšte mišljenje je da smo se ovom utakmicom vratili u mart, sa zadatkom da ponovo gradimo stubove. Igre i ponašanja. Pogotovo što i sami reprezentativci ističu "atmosfera je 50 odsto uspeha", ali se i ambijent gradi na temeljima suštine. Ne mora da bude oličen u broju na semaforu, ali mora u prljavom šortsu i znojem natopljenom dresu. Niko im ništa ne bi prebacio da su bili agresivniji, da su ispoljili strast poput Čileanaca, da su izveli više od dve smislene akcije, spremili šansu Mitroviću... Ovako, izdanje u Gracu je neodoljivo podsetilo na Srbiju iz Torina kad nas je Maroko savladao, a da nismo ličili na sebe.

Sve bi moglo da se toleriše da je početak kvalifikacionog puta, a ne završni dani priprema u kojima naši rivali iz Grupe E deluju ubedljivije (Kostarika tukla Severnu Irsku 3.0, Švajcarska odolela Španiji 1:1, a Brazil bio siguran protiv Hrvatske 2:0).
"Ne brinu nas dobre igre rivala. Mogli smo to da i da očekujemo, reč je o vrhunskim reprezentacijama. Znamo da moramo da radimo sve da se dobro spremimo", ne napušta optimizam Luku Milivojevića, koji dok priča ostavlja utisak čoveka koji situaciju drži pod kontrolom, kao i većinu onih na sredini terena.

Pretpostavićemo da je staloženost na kojoj insistira vezista Kristal Palasa odlika i drugih reprezentativaca. I da za razliku od navijača - ne paniče. Još "samo" da to što znaju (a, pokazali su da znaju) ocrtaju na terenu. Da spoznamo suštinu, a ne da gledamo selektora kako širi ruke, jer nekad govor tela kazuje više od rezultata.

Foto: Star Sport