Ne dajte im ništa, uzmite im sve!

Čak 149 puta pokušavali su NBA ligaši, nijedan nije uspeo da se vrati i prođe dalje nakon što je izgubio tri prve utakmice u seriji. Sada su pred takvim izazovom Los Anđeles Lejkersi i Lebron Džejms. Koji je doduše već dva puta bio na metli, ali se pred okršaje sa Denver Nagetsima američka javnost nekako spontano potrudila da stvori ambijent u kome su Jezeraši dokazani šampioni, a Nikola Jokić i drugovi provincijski klub, bez karaktera neophodnog za titule.

Jer Lejkersi su spektakl, a spektakl je novac. Dok Denver jeste provincijski klub i još manje atraktivno tržište. Ali karaktera im ne manjka, a ni znanja da bace slavnu kalifornijsku franšizu na noge. Zajedništva još manje što zvuči pomalo paradoksalno imajući u vidu da su u protekle dve godine ama baš svi Jokićevi fanovi barem tri puta po sezoni bacali novčić u najbližu fontanu i u sebi poželeli da on konačno pređe u tim kadar da makar pomisli na one dragulje na prstenju.

Ove sezone, sasvim drugačija slika. Strogo košarkaški gledano to su već i demonstrirali u prve tri utakmice, međutim, znate kako kažu: ranjena zver je najopasnija, a Kralj Džejms jeste retka zverka.

“Mislim, to je Lebron, čoveče. Uradio je neke neverovatne stvari u poslednjih 20 godina”, oprezan je Denverov veteran Džef Grin.

Uz važnu napomenu da, kako je to rekao i sam Jokić, ovo nije oprez izazvan strahom, već oprez izazvan opravdanom brigom i razumom. I sam Grin pređašnju rečenicu završava poentom…

“Što se mene tiče, moramo odmah da ih završimo. Ne smeš da dozvoliš da njima udahneš novi život. Što mu više daješ, to mu više raste samopouzdanje, a on sve to prenosi na saigrače. Moramo da ih završimo večeras”.

To je već dosta ambiciozna izjava, jer Lebron jeste preživljavao metle, ali nikada pre velikog finala. To mu se dešavalo 2007. u Klivlendu kada ga je počistio San Antonio, te 2018. godine, opet u dresu Kavalirsa, protiv Golden Stejta. E sad, caka je u tome što su Tim Dankan, Toni Parker i Manu Đinobii 2007, a da ne pominjemo Stefa Karija, Kleja Tompsona, Kevina Duranta i Drejmonda Grina 2018, već bili smatrani za megazvezde.

Denver pak nije privlačan tim i bez obzira na dve uzastopne titule MVP-a Nikole Jokića, javnost u Americi ga još nije prihvatila kao najboljeg. O ostalima da ni ne govorimo, mada se i Džamal Mari i Majkl Porter i Kentavijus Koldvel Poup i Aron Gordon i Brus Braun imali svoje momente u ovoj seriji. Štaviše, Mari je Lejkersima u proseku ubacivao po 35 poena.

Sasvim je jasno: Nagetsi žele da nateraju SAD da počnu konačno da ih gledaju kao veliki tim. Zato Brus Braun kaže…

“Ne želimo da im damo nikakvu nadu. Nikakvo samopouzdanje”.

Pitaće se naravno i Lejkersi, a ma kolike muke Lebron i Entoni Dejvis imali sa godinama ako nas je istorija sporta nečemu naučila onda je to da se šampionima – ne preti. A, oni jesu šampioni. Samo što nemaju podršku saigrača, iako se taj problem do sada uglavnom pripisivao baš Jokićevom Denveru.

U ovoj seriji, pak, Džejms, Dejvis, Ru Hačmura i Ostin Rivs su ubacili tek nešto manje od 82 odsto poena Lejkersa. Džeret Vanderbilt je pružio doprinos u ofanzivi, ostali – tanko. Ne stigne li pomoć sa strane, nemaju Lejkersi šta da traže protiv ovakvog Denvera.

Tu se opet vraćamo na šampionski nerv Džejmsa… Nemojte da sumnjate, on će ovo shvatiti lično. I ne samo on, ali na prvim zvezdama Lejkersa jeste da uliju život ostatku ekipe.

“To je vrlo realno. Ovo je ponosna grupa. Ovo su momci takmičari, stalo im je. Naši navijači, Lejkers nacija, sve vreme nas podržavaju i moramo da uradimo što je do nas. Moramo da se pojavimo na terenu i da isporučimo”, decidiran je trener Lejkersa Darvin Hem.

Lepe reči, mada ne menja onu raniju konstataciju. Da li bi Lejkersi bili šampioni da 2002. nije bilo Roberta Orija? Ili 2010. bez Rona Artesta, sada poznatog po imenu Meta Sendiford Artesta? Lejkersima sada takvi fale, a godinama unazad to je bila glavobolja Denverovog trenera Majka Melouna. Rekosmo već, ove sezone, a posebno u plej-ofu, sasvim druga priča.

“Mnogo momaka ume. Samo idemo na onog koji je u seriji”, samouveren je Aron Gordon.

To se i videlo u trećoj utakmici serije, kada je Nikola Jokić – sa nestvarnim plej-of prosekom od 29,9 poena, 13,2 skokova i 10,1 asistencijom po utakmici – osetio prve znake slabosti i rano ušao u problem sa ličnim greškama. Ako su Lejkersi i pomislili da su na tragu nečega, grdno su se prevarili.

“Nije bilo panike. Bilo je samo: ‘OK, on nije tu, znači neko drugi mora da iskorači’. Mislim da smo to već više puta radili”, premotava film Meloun.

GRANICE IGRAČA

26,5: Nikola Jokić, Džamal Mari, Entoni Dejvis

24,5: Lebron Džejms

Ovog puta, Koldvel Poup je u ključnoj trećoj četvrtini ubacio 12 poena, Marej 30 u prvom poluvremenu. Porter, koji je propustio veći deo prošle sezone zbog povrede leđa, pomogao je sa 14 poena i 10 skokova. Braun je sa klupe ubacio 15. Gordon, do ove sezone poznat po impresivnim letovima u takmičenjima za najbolje ol-star zakucavanje, imao je sedam poena, tri skoka i četiri asistencije. Naizgled ništa posebno, ali Gordonov doprinos se i te kako vidi u defanzivi.

“Ostavio je ego na vratima. Znao je da će ove sezone pored Džamala i Majkla njegova uloga biti drugačija i nikada reč nije rekao”, hvali trener Meloun.

Ima i zašto. U Golden Stejtu se, samo primera radi, mladi igrači javno bune zbog minutaže. I sami Lejkersi su se patili dok se nisu otarasili Rasela Vestbruka, koga je klupa žuljala. U tom trejdu je Koldvel Poup stigao u Kolorado, dok su Lejkersi potražili neke druge snage. Bilo je tu nekih uzbudljivih igara, ali protiv Denvera je tim zatajio. D’Anđelo Rasel je najbolji primer: tri poena uz jedan pogođen od ukupno osam šuteva. Pride i tri izgubljene lopte.

Brus Braun (©AFP)

S druge strane, u “tem Denveru”, kako bi rekli u Jokićevom Somboru, na tom nezanimljivom i može biti dosadnom tržištu Kolorada, svi rade svoj posao.

“Svi razumeju kada nam treba neka varnica. Možda će da bude Džoker, možda ja, možda Brus ili Džef sa klupe. Da li je to neka čvrsta odbrana, blok ili prodor... Svi imaju nešto svoje čime mogu da utiču na meč”, objašnjava Mari.

Istina, i Denver je dugo čekao da se sve namesti i da Jokić dobije istinsku podršku. A i u Los Anđelesu znaju koliko to znači. Te 2010. godine u majstorici sa Bostonom, Kobi Brajant nije imao svoje veče, ubacio je šest od 24 šuta iz igre. Sendiford-Artest, u toj sezoni uglavnom specijalac za defanzivne zadatke, pogurao je ekipu sa 20 poena i odlučujućom trojkom, manje od minuta pre kraja.

GRANICE, NIKOLA JOKIĆ

Poena: 26,5; Skokova: 13,5; Asistencija: 9,5

Ove sezone, u trećoj utakmici serije Ron Artest – ili kako se već zove ovog meseca – sedeo je preko puta klupe Lejkersa i tražio naslednika. Nije ga bilo.

I bolje da ga Denver ne čeka. Ili što bi rekao Džerard Batler u ulozi kralja Leonide: "Ne dajte im ništa, uzmite im sve". Finale, poslednje zrnce samopouzdanja, svaku nadu, sve...