Zvezdina "statement" pobeda i jedini održivi put

Znala je Crvena zvezda mnogo puta tokom proteklih godina da odigra mimo očekivanja i (ne)prijatno iznenadi svoje navijače. Da im tanji živce čudnim izdanjima i porazima, ali i servira pobede na juriš, kao lek za tešku glavobolju. Da se u naponu snage potpuno izgubi i dobije po nosu, a i da, poput Rokija Balboe u čuvenom filmskom serijalu, ustane sa konopaca pošto je pretrpela batine i razgoropadi se, da servira impresivnu kombinaciju udaraca i pokaže da niko ne sme da je otpiše unapred.

E, takva je pobeda koju je Crvena zvezda ostvarila u četvrtak uveče u Milanu. Postoje utakmice koje se pamte po rezultatu i one koje ostaju kao bitna tačka jedne sezone. Zvezdin podvig u "gradu mode" ima sve preduslove da se svrsta i u ovu drugu kategoriju. Ne zato što je ostvaren protiv renomiranog rivala, niti zbog košarkaškog vaskrsa Crvene zvezde u odlučujućem periodu utakmice, već zbog subliminalne poruke koju on nosi. U američkom sportu bi se to nazvalo "statement", kao način da se opiše šta je Crvena zvezda želela da postigne pobedom i kakav efekat ona treba da ima na ekipu, konkurenciju i sve koji prate evroligašku trku.

Zvezda je u Milano došla sa bremenom promenjivih partija, u kojima su akteri bili isti kao sinoć i samim tim je kvalitet nesporno bio tu, samo je nedostajala timska disciplina. Upravo zato je način na koji je Zvezda nadigrala Olimpiju u poslednjoj četvrtini važniji od same pobede. U momentu kada je delovalo da utakmica klizi ka novom porazu, posle kojeg bi moglo da se govori i o krizi rezultata, crveno-beli su pronašli izgubljeni identitet. Pre svega neophodnu disciplinu i zajednički ritam. Na takvom su temelju izgradili preokret koji dugoročno može da ima blagotvorno dejstvo. Utakmicu ne treba posmatrati samo kroz jednu četvrtinu, već kao celinu, iz svih uglova.

ABA LIGA - Subota, 18.00: (10,0) Zadar (27,0) Crvena zvezda (1,05)

Crvena zvezda iz poslednje četvrtine nešto je što bi svaki zvezdaš želeo da gleda uvek i potpisao bi da to bude trejdmark ove ekipe, međutim ne može da bude ideal koji je realno preslikati u svakom narednom meču. Objektivno je nemoguće očekivati da ekipa svih 40 minuta igra odbranu na nivou u kojem izgleda kao razjareni bik, da ide stalno u meso i ne dozvoljava rivalu ni milimetar slobodnog prostora. Niti je, prosto, moguće da napad uvek funkcioniše tečno i bez grešaka. Realnost i neminovnost za Zvezdu i njenu publiku jeste da upravo tih deset minuta budu putokaz za nastavak sezone. Da se kroz taj primer oformi baza i iscrtaju jasne konture.

Jer tada se videlo kako ovaj tim treba da funkcioniše. Odbrana kao polazna tačka svega, u sistemu sa jasno podeljenim ulogama i pravovremenim rotacijama, uz potpunu posvećenost svakog igrača onome što suštinski treba da bude njegov posao. U takvom okviru individualni kvalitet dolazi do izražaja bez forsiranja, a napad dobija smisao i strukturu. Takva je timska košarka u svom najčistijem obliku.

Važan detalj u tom mozaiku jeste doprinos igrača koji često nisu u prvom planu. Minuti iz drugog plana su gotovo podjednako važni kao ono što rade nosioci Zvezdine igre, jer neko mora da uradi prljav posao u odbrani, da unese energiju i donese racionalne odluke. Na sve ono što su Nikola Kalinić i Semi Odželej u odbrani, a Džered Batler i Džordan Nvora u napadu, uz Kodija Milera Mekintajera i Čimu Monekea kao dva potporna stuba koja spajaju odbranu i napadu, sekvence Ebuke Izundua i Jaga dos Santosa su od velikog značaja i daju poseban ton pobedi. Možda ne zapadnu odmah za oko svakom, ali su dodatno učvrstile osećaj da je Zvezda u završnici igrala kao celina, a ne kao skup pojedinaca. Upravo u takvim momentima se pravi razlika između ekipe koja reaguje stihijski i one koja funkcioniše kao jedan.

Istovremeno, ova pobeda ne sme da zamagli ono što joj je prethodilo. Prvih 30 minuta bili su još jedan podsetnik na probleme koji su pratili Zvezdu u prethodnom periodu. Padovi koncentracije u odbrani ponovo su otvarali pukotine, jedan trenutak nepažnje poništio bi sav, dobro odrađen posao. Rotacije su znale dobro da kasne, što je bila posledica slabije komunikacije. I sve to je Armaniju omogućavalo da neretko dolazi do obruča bez prevelikog otpora. Ni u napadu slika nije bila bolja u tim fazama. Bilo je nerezonskih, ishitrenih šuteva i intervala u kojima je ponovo delovalo da svako ima svoju ideju kako treba rešiti posed. Upravo takvi minuti su Zvezdu u prethodnim utakmicama skupo koštali i zato je važno da se ne zaborave u euforiji posle velikog preokreta.