MOZZART ANALIZA: Čudesni slučaj evolucije Luke Mitrovića

Uvrežena je misao da je Albert Ajnštajn svojevremeno izjavio da ako sudimo ribi prema sposobnosti da se penje uz drvo, provešće čitav život verujući da je nesposobna. E sad, to što vrlo verovatno on nikada nije izgovorio datu konstrukciju ne čini kvazicitat manje tačnim. Ima tu i deo o tome da je svako genije, ali čak i u kontekstu specifičnosti i individualističkih okvira, to već moram da označim kao upitno. U liniji sa filozofskom idejom gorepomenute konstatacije je mnogostruko obrađivani i preneti alegorični tekst Ejmosa Dolbera sa Tafts Koledža o obrazovnom sistemu kroz unifikaciju životinja bez brige o njihovim prirodnim razlikama i specifičnim kvalitetima. Da vas ne zamaram preterano, otprilike nešto poput učenja patke i orla da trče i da svi treba da rade sve podjednako dobro inače neće diplomirati životno.

Da li se treba koncentrisati na određene veštine, a zapostaviti druge?

Kada to treba uraditi i koliko ekstremno?

Koje su dugoročne posledice takvog pristupa i u kakvom su odnosu sa benefitima?

Koliko širine u obrazovanju je potrebno za čoveka da bude životno pismen, a u kom trenutku preterano insistiranje na tome vodi u zaglušujući nedostatak fokusa?

Šta je to što je potrebno čoveku da danas, a važnije sutra, bude uspešni ali i društveno funkcionalni i privređujući član društva?

To su pitanja kojim treba da se bave država, društvo i roditelji, a mi treneri kako se to odnosi na sportsko (u našem slučaju košarkaško) vaspitanje i obrazovanje igrača. Koliko je važno metodološki odrediti pravac razmišljanja i kretanja, još je važniji način na koji procenjujemo postojeće stanje i prognoziramo budućnost. To je direktno povezano sa komponentom obuke u smislu da kako razmišljamo o tome šta igrač treba da nauči i zna u određenim etapama razvoja, tako ga i etiketiramo. Opet dolazimo do sledećeg problema čaše koja je do pola puna ili prazna, pa tako jednog istog igrača možemo da okarakterišemo pozitivno i negativno u zavisnosti od polarizujućih pogleda na jednu istu stvar. Problematika se dalje razvija u pravcu uklapanja u ono što imaš ili hoćeš da izgradiš. Zbog toga je timski sport toliko kompleksan i na svakodnevnom nivou se dešava mali milion primera igrača i trenera koji se bolje snađu u jačim nego slabijim sredinama i obrnuto jer im psihofizičke, tehničke, taktičke, društvene i karakterne osobine odgovaraju ili ne odgovaraju. Na sve to možemo da dodamo i porodične prilike, uslove života, jezik, kulturu i dobijemo jednačinu sa neograničenim brojem nepoznatih. Suština je u tome da čak i kada su svi faktori sami po sebi poznati ti nikada ne možeš da znaš sa sigurnošću kako će oni međusobno da se sudaraju i koreliraju stvarajući usput nove impulse koji iznova pišu individualni i timski kod. Verujte, posao sportskih radnika nije nimalo prost ni lak, niti postoji bilo kakva virtuelna simulacija koja može da prenese nekada komplikovanost a nekada prizemnost problema u stvarnom svetu sporta.

Kroz metodologiju i procenu i sve pomenuto provejava interesantno pitanje koje nas polako vraća na kurs teme današnjeg teksta. Koju poziciju igra?

Svi znamo osnovnih pet košarkaških pozicija i većinu podvrsta. Ima tu i sve popularnija trostruka podela na bekove, krila i centre ili ultimativna bikameralna, na spoljne i unutrašnje. U većini slučajeva je to ranije, a mahom i sad, određivano prema visini. Koliko god sistem da ko je viši tri santimetra bude doživotno poziciono kategorisan sa malim izgledima za reviziju imao svoje utemeljenje u stvarnosti, smatram ga zastarelim, suvišnim i bolno limitirajućim. Ne sporim postojanje određenih visinskih preduslova za bavljenje košarkom, ali kada uđemo u ozbiljnu tematiku shvatićemo da mnogo više stvari zavise od kompozicije tima i sistema u kojem se igra, tojest od poslova u igri. Ti poslovi na nominalno ,,unutrašnjoj“ poziciji mogu biti takvi da uspešnost izvođenja nije direktno zavisna od dodatnih centimetara u vertikali i da je bitnija horizontala, blok, snaga, brzina, skočnost, borbenost, agresivnost, čitanje i korišćenje malog prostora, anticipacija događaja okrenut leđima, želja za skokom, građenje. Vrhunski centri su i Tavares i Hajns, i tu se otprilike završava svaka sličnost. Da se razumemo, ako su u svim karakteristikama isti igrači naravno da ne smeta koji centimetar više, ali je on bitan samo ako su svi ovi preduslovi ispunjeni. Tako smo sada došli do novog paradoksa, a to je da su sada na ceni više ,,niski centri“ nego ,,visoki“ pa je tako i naš čuveni agent pričao u jednom intervjuu da kada ga pozovu za mladog a izuzetno visokog igrača da je bolje da ga pošalju na odbojku.

Ubrzavanje košarke, potpuna orijentacija na spoljne igrače i korišćenje visokih u napadu gotovo isključivo kroz pik ali više kao mamac nego sredstvo finiša uz nezaobilazni pop promenilo je i tražene parametre za centra. Mnogi su tu brahiosaurusi stradali ali je svanulo triceratopsima. Odjednom je 203-205 centimetra idealna visina, još ako je dovoljno snažan da izdrži i upije kontakt a dovoljno inteligentan da pročita teren i sekundarno kreira sa rola, ide direktno u dragocenu kategoriju važnog timskog oružja.

Takve promene je teško percipirati unapred i kada za to imate veliki vremenski okvir, a kada morate da ih sprovodite in vivo u najboljim igračkim godinama, još uz probleme sa povredama, onda ulazite u ekipu Itana Hanta i snimate sedamdeseti deo Kruzovih kaskaderskih dokazivanja.

Tu dolaze do izražaja razvoj igrača, pristup radu, usavršavanje, kontinuirano prilagođavanje i izmišljanje sebe iznova i iznova dokle god je to neophodno za opstanak.

Luka Mitrović je taj, zlata vredan, unutrašnji darvinovski kameleon igrač, sposoban da se adaptira na evoluciju i ne samo preživi, nego i dominira. Talenat je uvek bio nesporan, pa je tako sa osamnaest godina već dobijao priliku da u dresu tadašnjeg domaćeg velikana Hemofarma beleži ozbiljne seniorske minute. Koliko god bilo dobro sve što je radio na terenu, definisala ga je mentalna čvrstina uz nezaobilaznu košarkašku inteligenciju. Samo izuzetno pametan igrač može sa takvim uspehom da menja stil igre i poziciju na najvišem nivou evropske košarke i da konstantno ostaje važan šraf uspešne šampionske mašinerije. Mlad je dobio šansu da bude kapiten a zaradio je to strpljenjem i vrhunskim korišćenjem limitiranih šansi kada je Vršac zamenio Beogradom. Mnogi bi posustali, ali on nije. Još je zanimljivije koliko je uspeo da napreduje u elementima koji su mu večito zamerani, a tiču se šuta jer kako će pobogu da bude uspešna ,,četvorka“ ako ne može da bude pretnja za tri poena. U sezoni 2015/16 je čak uspeo da šutira za tri poena sa 39% uspešnosti što je i uz manji uzorak zaista respektabilno. Koliko su se njegov stil igre i način doprinosa menjali kroz godine, najbolje govori sledeća tabela:

Čisto konteksta radi, nije zgoreg pojasniti zašto baš ovi parametri u tabeli. Kao spot ap situacije iz kojih je igrač rešavao se računaju samo prijemi lopte pet metara i dalje od koša iz viška koji je usledio iz akcije. Situacije blizu koša se ne računaju. Dok je Mitrović više vremena provodio kao četvorka na terenu jasno je da se mnogo češće nalazio u situacijama da ostane u širini. Jasno je da je to direktno uzrokovalo i veći broj šutnutih trojki pa je tako u sezoni 2014/15 šutnuo čak 180. Logično, to je i godina kada je imao ubedljivo najviše situacija u kojima je završavao napade iz spot apa. Problem je što se efikasnost u vidu poena po posedu kretala uglavnom kroz celu karijeru između 0,7 i 0,8 a kada je iskakala iz tih okvira, to je češće išlo južnije nego severnije. Kao kapiten i važan šraf, a pre svega izuzetno prilagodljiv igrač, on je uspevao da bude koristan i u takvoj ulozi ali jednostavno nikada do kraja ostvaren, uvek sa znakom pitanja i nedorečen, baš zbog te nedovoljne efikasnosti.

Odlazak u pečalbu je započeo njegovu tranziciju voljno ili nevoljno da bi se presudni trenutak desio u dresu Budućnosti gde je nakon određene minus faze u karijeri uspeo sebe ponovo da etablira kao korisnog igrača, posebno u stresnim okolnostima i pobedničkim ambicijama i specifičnoj košarci koja se igra na našim prostorima. Vrlo je dobro odigrao poslednje tri utakmice finalne serije protiv svog bivšeg/budućeg kluba i položio novi prijemni ispit. Kada se vratio svi su očekivali da bude bude koristan rotacioni šraf, ali je on pokazao da je spreman za mnogo više od toga.

Od njegove poslednje sezone 2016/17 u Zvezdi u prvom mandatu do dana današnjeg, Luka Mitrović u narednih šest sezona u Broseu, Mursiji, Manresi, Hapoelu, Budućnosti i ponovo Zvezdi nije ukupno završio poseda iz spot apa koliko u toj jednoj, niti je šutnuo približan broj trojki. Igrač koji je u jednom trenutku u karijeri šutirao 180 komada za sezonu, u poslednje četiri je šutnuo ukupno 10. Kako se broj spot ap situacija i trojki smanjivao tako je broj pik end rol završetaka rastao. U prošloj sezoni ih je bilo 123 a u sadašnjoj koja još uvek traje rekordna 143 poseda je završio iz pik end rola direktno, ne računajući asistencije. Ako zanemarimo prvu pravu seniorsku sezonu u Hemofarmu i prvu u Zvezdi zbog malog uzorka, sada beleži i najboljih 1,23 poena po posedu, a napredovao je i u jedan na jedan situacijama na postu. Tu je na standardnom poenu po posedu što se može okarakterisati i kao svaki drugi uspešno rešeni napad. Prošle sezone je završio sa čak 138 takvih poseda, a trenutno je u tekućoj sezoni na 88 sa nepromenjenom efikasnošću. Ako svi izneti podaci ne ilustruju poentu dovoljno, evo još jednog. U sezoni 2014/15 Mitrović je imao 599 šuteva na koš iz igre od čega je čak 212 bilo skok šut. Ukupna efikasnost je bila jedan poen po šutu, a 0,84 po skok šutu. U aktuelnoj sezoni je do sada uputio 315 lopti ka obruču. Pogađajte koliko je od toga bilo skok šuteva? TRI!

Pitanje sa početka, aktuelno i danas jeste da li je Luka Mitrović toliko napredovao u segmentu pik end rola ili je taj njegov kvalitet tek u skorijem periodu primećen i eksploatisan u potpunosti. Moje mišljenje je bliže potonjem. Kada uzmete da gledate njegove snimke sa početka karijere, primetićete vrlo sličan način otvaranja i napadanja iz pika. Naravno, sada je i snažniji i sigurniji i tehnički doteraniji, taktički pismeniji, ali taj potencijal je defintivno uvek bio tu, samo je sada iskorišćen a Luka kao i svaki pametni igrač je samo prebacio svoj fokus na to. Uzorak o kojem pričamo iz Hemofarma, prve Zvezdine sezone i reprezentativnih mlađih kategorija je ograničen, ali dovoljan da možemo da primetimo određene dobre tendencije, posebno kada se uzme u obzir mladost. Za početak, jedna situacija iz Hemofarma protiv FMP-a. Ovde može da se primeti njegova i dan danas jaka karakteristika da iz samog bloka prilikom otvaranja brzo i precizno čita raspored protivnika na terenu i driblingom napadne prostor. U pitanju je klasično otvaranje u pop i prilikom prijema lopte prinuđen je da donese odluku da li će da napadne ili prosledi loptu ka poluotvorenom saigraču sa kojeg defanzivac pomaže i ostaje u međuprostoru. Mitrović donosi odluku da napadne, provlači se između igrača na pomoći i svog inicijalnog čuvara i nailazi na sledeću prepreku, a to su igrači na zaštiti obruča. Jako je zanimljivo da je još tada bio sposoban da rešava slične situacije jer je uspeo između dva igrača da nađe prostora za poene što kao što možete da vidite na trećoj slici nije nimalo lako.

Jedanaest godina kasnije, Luka Mitrović u istoj situaciji na istoj strani terena, samo sada protiv Borca iz Čačka u hali kraj Morave. Pik, pop, međuprostor i brza odluka da napadne i stušti se do samog koša.

Nastavljamo u istom stilu povezivanja sličnih situacija sa decenijskim razmakom. Jedan čeoni pik na praznoj strani, ovoga puta na domaćem terenu protiv Vojvodine. Dobar blok, brzo otvaranje ka košu i prijem lopte na pola puta do koša pri kojem je prinuđen na dribling da bi završio na obruču. Pomoć dolazi sa slabe strane u vidu beka i Mitrović to rešava bez mnogo problema.

Protiv Budućnosti se našao pri sličnom izboru, samo što je ovoga puta pik bio centralni. Ovde d izražaja dolazi njegova konstanta u čitanju odbrane i pomoći odmah prilikom postavljanja blokade, inicijalnog rola i prijema. Na drugoj slici se vidi kako pri prijemu snima situaciju na levoj strani terena pre nego što se uopšte odluči na dribling. Ovde je situacija 50-50 u smislu da nema greške i da otvori korner i da sam reši, ali bih se složio sa njegovim izborom u ovoj situaciji jer je napomoći ipak fizički inferiorniji defanzivac. Da je u pitanju bolji zaštitnik obruča, možda bi pas bio bolje rešenje, ali ovako Mitrović radi pravu stvari i postiže poene.

Kvalitet dobrog igrača se ogleda u tome da u relativno sličnim situacijama ume da izabere različita rešenja u zavisnosti od nijansi na terenu. U ovoj situaciji je nešto dublji rol nego na slici pre i Bentil se nalazi u jasnijoj poziciji za završnicu i to je Mitroviću poslužilo da uputi pas za otvorenu trojku.

Interesantan je način na koji Mitrović rola kroz čitavu karijeru. On retko kada ostaje u bloku do kraja a isto tako se njegova kretnja ne može podvesti ni pod klasičan slip. Koristi svoju širinu da postavi dobar blok, ali čim natera defanzivca da promeni pravac on se automatski okreće ka košu i rolu bez čekanja da ostvari kontakt. Tokom tog procesa on je non stop očima u komunikaciji sa igračem na lopti i isto tako snima pomoć i put ispred. Danas je izrastao u pouzdanog i efikasnog finišera na obruču, ali je istina da je kvalitet tu čučao oduvek. Situacija protiv Španije na U18 prvenstvu Evrope u Vroclavu dobro ilustruje njegovu odlučnost kada napada obruč, a odmah zatim je tu i premotavanje na najsvežiju utakmicu protiv Budućnosti.

Kombinacija inteligencije, veštine i koncentracije u završnici omogućava Mitroviću da uspešno rešava probleme kao roler, nezavisno od toga da li je u pitanju dubok ili kratki rol, pop ili slip. Takođe nema problem ni kada ga čeka dobar ni kada ga čeka slabiji zaštitnik obruča jer nije igrač koji unapred odlučuje već čita situacije instinktivno na visokom nivou.

Evrokup, na lopti direktor Igokee, u odbrani centar Barselone a golobradi Mitrović sjajno koristi pozicioniranje Šanlija i iskustvo Radivojevića za dubok rol i zakucavanje. Opet je to njegov ekspresni blok, snažan rol i završnica.

Evrokup, Evroliga, nema mnogo razlike ako si majstor. Baskonja brani rol sa pomoći zalepljeno a to je poziv Mitroviću da otvori sredinu jakim trčanjem i tu onda nema pomoći za odbranu. Obratite pažnju na pogled i konstantan fokus na igrača sa loptom.

Nije problem naći jakog rolera, dobrog čitača na popu, sekundarnog asistenta iz rola ali u tri osobe. Retkost je kada jedan igrač može da obavlja sve te poslove na visokom nivou. Argument ostaje da je to radio dobro i kao mlad igrač. Protiv Cedevite saradnja sa legendarnim kapitenom Zvezde Igorom Rakočevićem i pas na dubok rol i minijatura Mitrovića. Dva igrača Cedevite izlaze, a Luka to rešava fintom i zadnjim pivotom kroz dvojicu i lakim polaganjem.

Pivot je ponovo zadnji, a scenario drugačiji. Ponovo gužva u reketu, ali Mitrović čita da su Zadrani zatvorili blok dovoljno da nema provlačenja, prepoznaje potencijalno utrčavanje Lazića, čeka i asistira pravovremeno za faul na obruču.

Koliko god da ima naviku da rola jako kada plejmejker ide u širinu, zna da zakoči i da prepozna kada treba da sačeka. Pri ovom piku sa Kampacom protiv Mornara ostavio je prostor Argentincu da napadne koš i navuče oba defanzivca. Nije odmah krenuo da rola već sa namernim zakašnjenjem, koriguje poziciju ka sredini i to je dovoljno da zaradi još dva ,,laka“ poena na obruču.

Pomenuo sam da je njegov standardni pik uglavnom izmešu klasičnog i slipa, što ne znači da nije sposoban i za pravi slip. To je demonstrirao protiv Zadra u četvrtfinalnoj seriji plejofa. Mitrović kreće da odigra bočni pik sa Dobrićem, Drežnjak to čita za eventualno iskakanje ali Mitrović seče ka košu rano i ostvaruje savšenu poziciju u srcu reketa. Dobrić je zakasnio neznatno sa pasom pa je Drežnjak stigao ali nedovoljno brzo da spreči poene.

Kratak rol je definitivno doživeo ekspanziju na ovim prostorima sa (opravdanim) divljenjem jedinom pravom i istinitom MVP-ju NBA lige. Upravo je filigransko rešavanje takvih situacija jedno od najjačih oružja Mitrovića. U narednim primerima ćemo videti kako i zašto je u tome jedan od najefikasnijih igrača trenutno u Evropi. Iako bi to trebalo da se podrazumeva, moram da naglasim da to kako nama nešto izgleda sa strane, pa u usporenom snimku ili još gore kada zamrznemo kadrove kao na ovim slikama samo najbolji mogu da osete i prepoznaju u realnom vremenu. Kada se rešenja igrača na terenu poklope sa onim što se vidi sa strane i kada su rešenja ono što bi teoretski trener izabrao kada analizira već učinjeno, tada znate da se radi u vrhunskom nivou. Ključna stvar ovde je pozicija glave već pri prijemu lopte. Nepogrešivo prepoznaje da je kretnja odbrambenog igrača Rejnoldsa ovde samo jo-jo i da nema nameru da izađe na rol u potpunosti što otpisuje proigravanje Markovića bilo na tri poena bilo na utrčavanje. Idemo dalje, igrač izlazi na njega, kreće da fintira uručenje i završava tako što napadne obruč.

Kratak rol za čeono zakucavanje protiv Mornara. Ovde Zvezda stavlja Mornar u pat poziciju relativno lako. Na prvom pasu je Nedović zbog čega je teško da njegov igrač pokrije utrčavanje. Lazarevićev igrač gleda da zaustavi rol što ostavlja sav prostor ovoga sveta za njega a Mitrović to školski prepoznaje i beleži asistenciju.

Na prvom pasu je sada Lazić, a u korneru Vildoza. Lazić kretnjom vezuje za sebe odbranu, Grin izlazi jasnije na rol što jasno daje informaciju da je prava odluka pas u korner koji Argentinac bez problema koristi.

Koliko god da postoje određena čitanja i timske pravilnosti koje se poštuju, suština dobrog napada je prepoznavanje odbrambenih obrazaca i delovanja na terenu u trenutku realizacije i tehnička osposobljenost da se primećeni višak iskoristi i nagradi poenima. Olimpija je ovde u solidnoj poziciji da se odbrani jer je veliki broj igrača na malom prostoru. Ključ je ponovo orijentacija Mitrovića pri samom prijemu lopte. Pogledajte koliko je njegova glava ispred u odnosu na loptu koju još uvek nije dovoljno dobro ni uhvatio. Tu se dešava prvo čitanje. Ima na raspolaganju tri opcije, a to su korner trojke i zicer. Završnica otpada jer je odbrana izašla visoko na rol a igrač sa Ivanovića ne pomaže dovoljno za jasnu situaciju što znači da ostaju pas na zicer i u levi korner. To sada zavisi isključivo od toga koliko će pomoć iz levog kornera da se koncentriše na zicer, a pošto se dešava taj scenario, rešenje pasa u levi korner se samo nameće i Mitrović to prepoznaje bez problema.

Strpljenje, čitanje pa ponovo malo strpljenja i čitanja i nema zime. Najveći napredak je ostvaren u igri sa posta. Ovde dobija loptu u nepovoljnoj poziciji za igru leđima, kreće da se povlači što dovodi do udvajanja i gotovo bezizlaznog scenarija. Saigrači nisu izašli na penal da skrate pas ali Mitrović opet donosi jedino moguće rešenje i pogađa Dobrića u trepavicu za tri poena i asistenciju. Ovo je neverovatno težak pas.

Opet post, nepovoljan ugao i strpljenje na delu. Kreće na prvi pogled bezizlazno ka čeonoj liniji, pomoć izlazi, dešava se udvajanje, ali Mitrović zna šta čeka. Ivanović će da popuni korner, a Dobrić će sa 45 da utrči kad-tad i upravo to se dešava. Smireno, koncentrisano i inteligentno za poene koji kada se dese izgledaju lako samo zato što je majstor na delu.

Jedna od stvari na kojima moraju da rade igrači sa naših prostora je doživljaj sebe kao igrača i orijentacija ka doživotnom usavršavanju. Postoji ta antikultura igračkog razvoja u smislu da šta igrač nauči do seniora, to je to, a da se sve posle svodi na igru i taktiku. Mogu da se složim ali samo u okviru onoga što timski trener može da ostvari sa vremenom koje ima na raspolaganju. Sam igrač ima dovoljno vremena tokom leta i godine da se bavi sobom, evolucijom i napredovanjem sve do trenutka dok ne okači patike o klin. Od toga ga deli samo stanje svesti jer kao i reka koja nikada nije ista, ni on kao igrač sa 23 i 32 godine ne može da bude isti, niti sport ostane isti i stalno mora da nalazi načine da ostane relevantan. Nema boljeg i pozitivnijeg primera za to od Luke Mitrovića. Ne samo da je uspeo da ponovo izmisli sebe i promeni primarnu poziciju usled svih nedaća sa povredama već je danas bolji i kompletniji košarkaš nego što je ikada bio. Kažu da si pozicija koju možeš da braniš a on je u odnosu na početke neverovatno napredovao i u odbrani posta. Kao mlad igrač je dozvoljavao gotovo čitav poen po posedu, a sada je na 0,6. On je najbolji mogući primer svim trenerima, ali i igračima kako se novi kvalitet može pronaći i iznutra samo ako znamo da prepoznamo da je ribi ipak mesto u vodi, a orlu da leti.

Luka je tri u jednom. On je već imao određeni kvalitet koji nije bio dovoljno korišćen ali i neko ko je dugo vremena igrao na manje odgovarajućoj poziciji zauzet poslovima u kojima nije dovoljno efikasan. Na kraju, on je i svojim radom, napretkom, mentalnom čvrstinom i promenom stila napravio iskorak.

Luka Mitrović je rečju savršena studija igračkog razvoja ali i pravog pozicioniranja igrača i treba da posluži kao podjednaka inspiracija igračima i trenerima, a zašto ne i navijačima koji su pravi zaljubljenici u igru.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i skaut