INTERVJU - Igor Kolaković: Ugovor sa Slovencima je bio na stolu, ali Srbija je za mene ipak nešto posebno

Nekada u životu dođe trenutak kada čovek sam oseti da mora da ode. Jedna se vrata zatvaraju, druga otvaraju. Tako je uvek bilo i biće. Mudri ljudi kažu da ne treba zalupiti vratima i rušiti mostove koji su ostali iza... Nikad se ne zna da li će se ponovo javiti želja da se dve strane spoje.

Baš tako je selektor odbojkaša Igor Kolaković (56) posle Svetskog prvenstva 2014. godine shvatio da je vreme za promenu. Posle osam godina rada na toj poziciji odlučio je zbog slabijeg rezultata da se povuče i prepusti mesto nekom drugom. Nije bilo nikakve gorčine, niti ružnih reči, jednostavno rastanak je došao kao logičan rasplet.

Osam godina kasnije putevi iskusnog stručnjaka i reprezentacije Srbije ponovo su se spojili. Kolaković se početkom januara vratio u dobro poznatu ulogu i dogovorio saradnju sa OSS do kraja tekućeg olimpijskog ciklusa. Ispred njega je težak izazov, ali dočekuje ga sa širokim osmehom na licu.

„Nije bilo dileme kada je stigla ponuda iz Srbije. Naravno, morao sam da razgovaram sa čelnicima Saveza Zoranom Gajićem i Ivanom Kneževićem, kako bih uvideo kako oni gledaju na celokupnu situaciju – ali brzo smo se dogovorili. Kad sam video da se nisu stvari mnogo promenile od mog odlaska, da su njihovi rezoni i razmišljanja sasvim na mestu, odlučio sam da je to to“, ispričao je Igor Kolaković u razgovoru za Mozzart Sport.

Crnogorskog stručnjaka koji vodi Aluron Vartu iz Zavjirča, početkom decembra su poljski novinari pitali zašto nije poslao kandidaturu za selektora njihove reprezentacije... On je tada dao zanimljiv odgovor, koji je sada detaljnije pojasnio.

„Nije mi stvarno više bila namera da se prijavljujem na konkurse, jer smatram da su oni samo formalnost. Bio sam potpuno iskren kada sam u tom intervjuu rekao da ako neko želi mene na mestu selektora, neka me pozove, a ne da se javljam sam. Krajem decembra sam dobio poziv iz Srbije, a zanimljivo da je u tom trenutku već ugovor sa selekcijom Slovenije bio na stolu...“.

Da su se iz Srbije malo kasnije javili, možda bi potpis već bio stavljen.

„Ponuda Slovenije je bila veoma primamljiva, kako sa sportske tako i sa finansijske strane. Imaju sjajnu reprezentaciju, a veoma lepo u celoj priči je to što je poziv došao na incijativu igrača. Neke od njih sam trenirao u ACH Voleju i smatrali su da sam baš ja ta osoba koja može da ih vodi do velikih uspeha. Stvarno je ogromno zadovoljstvo kada čujete tako nešto. Momci su bili baš otvoreni i zahtevali su od predsednika njihovog Saveza da me pozove. Imali su najbolju moguću nameru i zato mi je žao... Ali, nisam mogao poziv Slovenije da poredim sa ovom drugom ponudom, jer je Srbija za mene ipak nešto posebno“.

Svetsko prvenstvo 2010. (AFP)

Tokom prethodnih godina Igor nije razmišljao o mogućnosti da ponovo sedne na klupu reprezentacije u kojoj je proveo najveći deo trenerske karijere.

„Krenuo mi je život u nekom drugom smeru. Ipak sam proveo skoro 12 godina u toj reprezentaciji, nešto više od osam na poziciji prvog trenera. Dugačak je to period... Godinama nisam mislio o povratku, ali kada su počele neke priče posle raskida saradnje sa Kovačem, onda sam potajno priželjkivao da se to desi. Mada, nisam verovao da je moguće i da je realno da se oni vrate na mene. Zato je sve što se izdešavalo veoma emotivno, ima veliku vrednost, još snažniji je osećaj jer se nekako nenadano dogodilo“.

INTERVJU – Marko Podraščanin: Karijeru želim da završim jednog dana u dresu Vojvodine u rodnom Novom Sadu

Kada je prvi put obukao selektorsko odelo bio je u sasvim drugačijoj poziciji nego sada. Za taj posao se spremao radeći kao asistent Ljubomira Travice od 2003. do 2006. godine.

„Znate onaj vic kada Bosanac uči sina da pliva, pa ga baci u vodu i kaže mu da radi ručicama i nogicama... Ja sam za razliku od tog vica uspeo da se održim na površini. Nije bilo lako, posebno jer sam došao sa pozicije pomoćnog trenera. Pritom sam radio u podgoričkoj Budućnosti, koja jeste bila prvak SCG, ali svi reprezentativci su bili u inostranstvu - imali su iskustva sa stranim trenerima, ligama, igračima... Prihvatili su me uz sve mane koje sam imao, zato moram da istaknem veličinu svih tih odbojkaša. Imao sam i njihovu podršku, kao i Saveza i Aleksandra Boričića“.

Danas je Kolaković ipak znatno drugačiji nego tada.

„Znate, svaka mlada osoba smatra da zna mnogo i da je veoma kvalitetna, a onda za deset ili 15 godina sazna da nije baš sve znala. Tako sam i ja. Mislim da je svaki dan u ovom svetu nadogradnja. Sada sam mnogo zreliji, racionalniji, imam mnogo više tolerancije, bolje se organizujem... Možda mi u odnosu na taj period nedostaje malo energije, koja odlazi s godinama, ali mislim da su iskustvo i zrelost važniji od nje“.

Svetska liga 2009. - Kolaković i Miljković (Starsport)

Svakog dana je napredovao uz odbojkaše koji će zauvek ostati upamćeni kao legende našeg sporta.

„Mnogo sam naučio i od Nikole Grbića, Ivana Miljkovića, ma od svih... Oni su donosili ogromno isukustvo iz terena i uz njih je moglo samo da se ide napred. Učim naravno i danas. Odbojka je živa stvar, menja se. Nekad neke stvari ne možete odmah da primetite na terenu, ali vas igrači teraju da razmišljate i reagujete. Zato je bitno da ih pratite i da kako oni napreduju uz vas, isto tako vi gurate napred uz njih“.

Tokom prvog mandata u nacionalnom timu Kolaković je za osam godina osvojio osam odličja.

„Bilo je i uspona i padova, kao i obično u životu. Teško je stalno ići uzbrdo. Kad pokušam da dođem do nekog opšteg utiska – to je familijarna atmosfera koja je vladala. Svi smo zajedno tugovali kada ne napravimo rezultata i bezgranično se radovali kada ostvarimo uspeh. To je mnogo drugačije kada se proživljava sa svojim narodom, nego kada radite bilo gde u inostranstvu“.

TEŠKO MI JE PAO ODLAZAK IZ REPREZENTACIJE 2014. GODINE

Iako mu je bilo lepo da obavlja tu funkciju, posle Svetskog prvenstva 2014. godine na kome je Srbije zauzela deveto mesto odlučio je da okrene drugi list.

„Teško mi je pao odlazak jer sam bio svestan da mlade igrače koji su 2013. uzeli bronzu na EP neću voditi kada budu u zenitu. Odluka je došla kao rezultat nekog unutrašnjeg osećaja. Pored svih emocija koje sam osećao prema reprezentaciji, smatrao sam da treba da preuzmem odgovornost i da je to najbolje rešenje. Nisam mogao da prihvatim činjenicu da smo onako loše prošli na SP – ne mislim rezultatski, nego baš ništa nije bilo kako treba. Držao sam se svog instinkta i iz ove perspektive mogu da kažem da je bio pravi potez. Oslobodio sam prostor drugim trenerima, mislim da sam svakako predugo bio tu... Igračima je bila potrebna nova energija, a ja sam dobio mir. Nisam mogao da nastavim više istim putem“.

(MN Press)

Posle osam godina se vratio presrećan što će ponovo voditi igrače koje dobro poznaje.

„To će značiti i meni i njima. Nismo ni prekidali veze, viđali smo se, komunicirali, igrali jedni protiv drugih. Sa Urošem Kovačevićem ove sezone sarađujem u Varti. Mnogo je bitno što znaju moj način rada, znaju kako se ponašam i šta očekujem. Ja njih poznajem veoma dobro još iz perioda kada nisu bili velike zvezde, tako da bi trebalo dobro da funkcionišemo. Neke mlađe slabije znam, ali verujem da će se uskladiti sa starijima i baš se radujem zbog novog početka“.

Mister Odbojka – 20 godina, 20 medalja

Svi koji su upućeniji u stanje muške odbojke u Srbiji, znaju da Igor trenutno mora da se osloni na iskusnu generaciju koja je već godinama na okupu...

„Bez obzira na njihove godine, sigurno da igrači koji su 2019. osvojili Evropsko prvenstvo predstavljaju glavnu snagu Srbije i u ovom olimpijskom ciklusu. Oni su vodeći igrači u jakim evropskim klubovima, tako da ćemo se pre svega okrenuti njima. Sigurno da će im prijati promena, a uzdam se u kvalitetan rad i odlične odnose. Nemam čaroban štapić, to je jasno, ali dobra atmosfera će biti veoma bitna. Hemija može da donese dobre rezultate reprezentaciji, za koju je jasno da ima kvalitet“.

(MN Press)

Okviran spisak kandidata Kolaković je već napravio – na njemu ima oko 40 imena.

„Dodavaćemo igrače zavisno od njihove trenutne forme i situacije. Zajedno sa stručnim štabom sam krenuo da pratim sve igrače, u svakodnevnom smo kontaktu, razmenjujemo video materijal, mišljenja, statistike. Kada imate više ljudi u štabu, onda je lakše da se sve isprati. Razgovarao sam sa svim trenerima srpskih ligaša, tražio sam njihovo mišljenje o svima koji su zanimljivi za reprezentaciju. Dali su mnogo interesantnih predloga – sad je sve to u fazi obrade, filtriranja da bismo došli do manjeg spiska u odnosu na prvobitni od 40ak imena“.

Sa odbojkašima koji čine okosnicu nacionalnog tima se već čuo.

„Jesam sa ovima koji igraju u inostranstvu, jer moramo već da pravimo planove za Ligu nacija i za pripreme za Svetsko prvenstvo. Neki su povređeni, neki umorni, iscrpljeni – pa treba da znam u ovom trenutku u kakvom su stanju. Naravno da su razgovori protekli u pozitivnom tonu, to su nam tek prvi kontakti... Biće teže kad krenemo da radimo i naravno da će raspoloženje da se menja – ali najvažnije je da su pozitivni kada pričaju o reprezentaciji i tom odnosu prema nacionalnom timu“.

Jedan od glavnih šrafova Srbije je Uroš Kovačević, sa kojim trenutno najviše vremena provodi Igor u Varti.

„Bio sam iskren sa njim, rekao sam mu da postoji opcija da preuzmem Sloveniju. Njegov izraz lica je govorio da to ne dolazi u obzir. Lepo je on sarađivao i sa prethodnim selektorima, ali u ovoj situaciji je bio veliki moj navijač. Veoma je važno što imamo dobar odnos... Ne izdvajam njega u odnosu na ostale, već samo kažem da smo povezani već dugo. Ja sam ga uveo u reprezentaciju, onda je bio sa mnom u ACH Voleju, pa otišao u Modenu i napravio sjajnu karijeru. Ima 28 godina, i dalje je mlad, može još mnogo. Ja sam srećan jer radim sa njim, a posebno što ćemo ponovo sarađivati u reprezentaciji“.

Uroš Kovačević (MN Press)

Kovačevićev specifičan karakter je odavno svima dobro poznat, baš kao i talenat sa kojim se rodio, a kasnije ga pretočio u suv kvalitet.

„Uroš se menjao s godinama, kao i svi. Zreliji je sada, veoma je emotivan momak. Vrhunski igrač koji je izrastao u jednog od najboljih u Evropi i svetu. Ono što mene fascinira sada za razliku od perioda kada je bio baš mlad – jeste njegova borbenost na treningu i utakmicama. Veoma je požrtvovan, željan da se dokaže. Njegova spoljašnjost nekada ne govori tako, ali kada prodrete u njegovu suštinu onda shvatite koliki je borac i emotivac. Daje se sto odsto. To je velika promena – izrastao je u pravog profesionalca, shvatio je suštinu sporta i života. Mislim da se i kao čovek razvija u pravom smeru“.

Kovačević i Kolaković ove sezone u tandemu pokušavaju da ostave značajan trag sa Vartom, koja je trenutno treća u prvenstvu Poljske (skor 14-4).

„Ako fudbal smatramo sportom, on je ovde broj jedan, a odbojka broj dva. Mnogo se radi na marketingu, mediji posvećuju mnogo mesta odbojci, dvorane su pune iako je kovid, prenose se svi mečevi. Lepo je raditi, klubovi su organizovani, Varta s godinama napreduje. Imamo samo nekih problema sa povredama, pa nikako da prikažemo sve što znamo. Pred nama je plej-of, najvažniji deo sezone, tako da se nadamo da ćemo se kompletni boriti za najvažnije ciljeve“.

MORAMO DA SE BORIMO ZA MLADE IGRAČE, NEMA IH MNOGO

Kolaković je veoma davno prepoznao Urošev potencijal, a sada je najveći problem Srbije to što se mladi igrači poput Kovačevića već godinama ne pojavljuju. Zapravo, talenati nisu ni blizu te generacije... Dok se većina protivnika uveliko oslanja na mlađu gardu, mi još nemamo prave naslednika trenutnih nosilaca.

„Moramo da se borimo za mlade igrače, da im dajemo prostor... Ali, oni moraju da budu svesni da najviše zavisi od njih, da treba da budu spremni da prihvate savete i način rada u reprezentaciji. Nema ih mnogo, to je tačno. Veliki je jaz između naših iskusnih igrača i ovih koji tek dolaze – ogromna je razlika i u godinama i iskustvu i kvaltetu. Međutim, kako se budu priključivali tako će se razlika smanjivati. Mi nećemo igorisati ničiji kvalitet, nećemo nikome reći da nije talentovan i eliminisati ga... Moramo da ih pratimo, da im dajemo šansu, ali pre svega da prepoznamo karakter kod igrača. To je za reprezentaciju najosnovnije, a posle toga igrački i tenički kvaliteti. Bez karaktera teško da možemo da imamo prave reprezentativce“.

Stručni štab je izabran i očekuje se da uskoro Odbojkaški savez Srbije objavi imena koja će pomagati Igoru Kolakoviću.

„Potpuno je novi, uz dužno poštovanje svih momaka koji su do sada bili tu. Želeo sam da dođu drugi ljudi sa novom energijom, koji imaju moj pečat. Birao sam veoma strpljivo na osnovu nekih ličnih iskustava. Verujem da će kompletna promena prijati reprezentaciji“.

Igor Kolaković i Zoran Terzić (MN Press)

Dok je gradio karijeru u muškom nacionalnom timu, u isto vreme je gradio prijateljstvo sa selektorom ženske selekcije. Dobro je poznato da sjajne odnose gaje Kolaković i Terzić. Upravo je bivši prvi trener odbojkašica govorio da su mu najlepše poruke posle prvenstava dolazi sa adrese crnogorskog stručnjaka...

„On malo preteruje kad priča o tome“, uz osmeh konstatuje Igor. „Sigurno da mu je značajno kada mu prijatelj čestita. Mi smo se nekako gurali kad su rezultati u pitanju, bili smo pozitivna konkurencija. Devojke su 2006. uzele bronzu na SP, mi posle toga bronzu 2010. na istom takmičenju. Onda smo 2011. prvo mi uzeli evropsko zlato u Beču, pa Terza manje od mesec dana kasnije u Beogradu. Pratili smo se, gurali smo jedni druge ka velikim uspesima. Čuli smo se i sada, poželeo mi je sreću. Često smo u kontaktu. Poželeo sam da se sretnemo na OI u Parizu u istim selekcijama, ali pošto nećemo moći, onda se nadam da ću ja predvoditi Srbiju tamo, a on Rusiju. Izlišno je pričati o iskustvu i kvalitetu koje Terza ima... Čuvamo divne zajedničke uspomene, odnos muške i ženske reprezentacije je uvek bio lep. Često smo bili u istom hotelu – razmenjivali iskustva, proživljavali i radosne i tužne trenutke zajedno. Srodili smo se kao porodica“.

Ženska selekcija ima osvojene dve olimpijske medalje na poslednja dva izdanja ovog takmičenja, dok je muška po tom pitanju zaostala u trci – jer je poslednji put učestvovala 2012. godine.

„Mnogo će biti težak put do Pariza, baš kao što je bio i do Rija i Tokija. Ali, te Olimpijske igre su glavni cilj mog povratka. I Savez i igrači i ja – svi želimo da stignemo do toga. Ova generacija zaslužuje da igra olimpijski turnir. Neki su bili 2012, kada je Srbije poslednji put učestvovala - Atanasijević, Podraščanin i Kovačević, a ostali se nadaju da će sledeća prilika biti iskorišćena. Sigurno da smo svi prepuni motiva“.

PRVI SUSRET SA IRANOM PROTIV SRBIJE - PAKAO, NISAM MOGAO DA ZADRŽIM SUZE

Kada je reprezentacija u pitanju – Igor je posle odlaska iz Srbije napravio pauzu od tri godine pa preuzeo Iran (2017-2020). Na klupskoj sceni dugo je vodio Budućnost, pa onda ACH Volej, Kan i sada poljsku Vartu.

„Iako sam otišao sa klupe Srbije, pratio sam sve vreme partije. Bilo je lepo gledati ih, iako je naravno put kao i svaki ispunjen usponima i padovima. Bili su evropski šampioni, osvajači Svetske lige, sjajno su igrali na Svetskom prvenstvu 2018. godine do same završnice. Ostali su bez medalje, ali je imponovalo kako su igrali ceo šampionat. Reprezentacija je uvek imala kvalitet i prepoznatljivu atmosferu, pa je uvek lepo kada ih gledam“.

Đerona od Šartra napravio srpsku koloniju: Iliću i Đekiću pridružili se Abutović i Kolaković

Kolaković priznaje da mu je jedan od najtežih trenutaka u karijeri bio prvi susret protiv Srbije.

„Kada sam otišao u Iran, prvo sam bio skeptik kako će sve da bude, ali sam se brzo uklopio. Jeste drugačija kultura i religija, ali su veoma ljubazan narod. Veliki su ratnici, čitava njihova istorija pa i sadašnjost, tera ih da se bore do iznemoglosti. Takvi su bili i na terenu – daju se potpuno. I ono što je veoma bitno poštovali su me izuzetno, često sam se osećao kao da sam im roditelj. Bilo je to veliko i značajno iskustvo za mene, ali i ogromna promena u odnosu na Srbiju. Prvi međusobni susret za mene je bio pakao. Igrali smo u Teheranu – na suprotnoj strani su bili igrači koje sam do juče trenirao. Nisam se uopšte osećao da pripadam ovoj drugoj ekipi, i srce i misli su mi bili na drugoj strani. Ne bih da budem patetičan, ali stvarno nisam mogao da zadržim suze na tom meču. Savladale su me emocije, bio sam potpuno van utakmice... Baš je bilo tužno“.

Na njegovu sreću više takve situacije neće imati, sem ukoliko posle Srbije ponovo ne preuzme neku protivničku selekciju...

„Ne verujem da to može da se desi, ipak polako svodim račune. Moja definitivna odluka je da napustim Poljsku na kraju sezone i da se posvetim samo reprezentaciji Srbije do kraja olimpijskog ciklusa. Mislim da je prevelika obaveza da se radi na dva posla, a ja se više ne osećam baš dobro u inostranstvu. Bio sam previše preko granice, želim da se vratim među svoje ljude, prijatelje, da budem sa porodicom. Ne mogu više da radim i tamo i ovamo. Radostan sam što ću moći reprezentaciji Srbije da se posvetim sto odsto“.

Sandra Kolaković 2006. (Starsport)

Njegova supruga radi kao trener ŽRK Medicinar, a nekada je bila selektor ženske reprezentacije naše zemlje – Sandra Kolaković. Njih dvoje su u tom trenutku bili poznati kao jedini bračni par na selektorskim funkcijama.

„Ima i prednosti i mana kada se muž i žena bave istim poslom. Sada je sve komplikovanije zbog kovida, jer su ograničena putovanja, pa smo više razdvojeni nego inače... Jeste teško. Mi smo decu izveli na pravi put, obavili smo glavni roditeljski zadatak, više nemamo obavezu da budemo non stop zajedno, ali bih svakako voleo da smo bliži jedno drugome. Kad si mlađi, pa i ne razmišljaš mnogo o tome, a sada... Dobili smo i unuka, život prolazi strahovitom brzinom, a ja sam negde daleko. Bez obzira na to što imam velike profesionalne i sportske ambicije – osećam da više ne pripadam negde u inostranstvu. Vuče me da se vratim, da imamo slobodu da posetim sinove, rodbinu, prijatelje, da provedem vreme sa suprugom. Zato želim da se vratim, inostranstvo me je potpuno iscrpelo“.

Sin Aleksa je jedan od igrača koji predstavljaju sadašnjost i budušnost srpskog rukometa. Ima 24 godine, reprezentativac je Srbije, a od sledeće sezone će igrati u francuskom Šartru koji vodi selektor Toni Đerona. Posle osam godina u Sen Rafaelu, promeniće klub ali ne i zemlju.

„On ima takvu genetiku, povukao je na majku. I deda mu je bio rukometni olimpijski šampion. Za njega nije bio problem da se pronađe u tom sportu. I stariji sin se bavio rukometom, ali se ipak opredeli za školovanje u inostranstvu“.

Aleksa Kolaković protiv Francuske 2021. god (MN Press)

Svakako roditelji mogu da budu ponosni na obojicu. A sigurno da uživaju gledajući rukomet...

„Naravno da pratim zbog Alekse, ali sportista sam od malih nogu, tako da sam oduvek voleo da gledam. Sećam se da sam kao mlad od početka do kraja čitao Sport i Žurnal, zanimalo me od prve do poslednje strane. Imam mnogo prijatelja, kumova, poznanika u sportu... Tako da je to sigurno veliki segment mog života“, zaključio je Igor Kolaković.