Paradoks zbog novca i moći: Ispada da se poštenje kažnjava, a digitron isplati

Manje od tri nedelje otkako su Meksiko i Južnoafrička Republika na legendarnoj Asteki otvorili prvenstvo, uz nepobitnu činjenicu da su se i fudbalski plebs ponosno takmičio u sladu sa mogućnostima i limitima, te pokazao i određeni kvalitet, naišili smo na razočaranje. Donela ga je treća runda u kojoj je širom severnoameričkog kontinenta zaličilo je lopta i lepota koju ona može da inspiriše zamenio digitron.

Mada ne postoje nepobitni argumenti, ispada da su određeni timovi u poslednjoj rundi grupne faze nagrađeni za proračune, smanjenje rizika, biranje remija ispred pokušaja da pobede, potencijalne (ne smemo da tvrdimo) interne dogovore da odigraju utakmicu bez pobednika. I tu dolazimo do svojevrsnog fudbalskog paradoksa. Pojedini timovi što su pošteno krčili put ka osvajanju svojih grupa ili što boljem plasmanu, kažnjeni su težim putem u nokaut fazi, dok su oni prevejani, naizgled bolje prošli. Ali karma uvek drži oči otvorenim i uvek ima spreman bumerang.

Za početak – Alžir i Austrija, odnosno njihov jutrošnji triler od šest pogodaka (3:3). Da su odigrali bez golova ili 1:1, letelo bi drvlje i kamenje po oboma. Ovako ih je teško optužiti da su dogovorili ishod koji je savršeno odgovarao i jednoj i drugoj strani. Jer bio je to meč sa dva preokreta i tri izjednačenja, meč čija je nadoknada vremena donela dva pogotka. Gol Rijada Mareza za 3:2 je sve izvitoperio, gurnuo Alžir sa trećeg (imali siguran prolaz sa četiri boda) na drugo mesto, samo da bi saigrači svom kapitenu tokom proslave gola šapnuli da ih je poslao na Španiju. I od ozarenog lica, Marezu se smrklo. Dva minuta kasnije, Austrija je izjednačila, iz provalije skočila na drugo mesto (razočarala Iran) i holivudski scenario dobio je zaključak. Ako su jedni i(li) drugi kalkulisali, makar su to uradili sa stilom. A Austrijanci imaju kalkulantske mrlje iz prošlosti o kojima ste mogli da čitate na stranicama Mozzart Sporta.
„U ovoj utakmici, kada je rezultat 3:3, niko ne može da pretpostavi da je to bio dogovor... Posebno nakon onoga što smo videli u poslednjih 90 sekundi. Tri minuta do kraja utakmice, da je neko rekao da će se ovo desiti, rekli biste mu da je lud“, komentarisao je selektor Austrije Ralf Rangnik nakon utakmice.

Nekoliko dana ranije, Australija i Paragvaj su, za razliku od Alžira i Austrije odigrali jedan od najgorih duela od starta prvenstva. Nikome nije bila namera da postigne gol, obe selekcije kao da su se pogledale u oči i namignule jedna drugoj znajući da im remi savršeno odgovara i da im obema garantuje nokaut fazu.

Gana protiv Hrvatske nije izgledala kao reprezentacija željna pobede. Znala je da joj treće mesto u grupi donosi lakši, desni deo kostura gde je na kraju i završila nakon poraza od 2:1. Da dodatno pojačamo utisak i premisu o kalkulisanju, Gana je znala da bi u slučaju druge pozicije u grupi meč šesnaestine finala igrala u Torontu, a jedan od njenih najboljih igrača Tomasu Partiju uskraćena je viza za Kanadu.

Šta reći za sudar Norveške i Francuske. Skandinavska selekcija nije imala ozbiljan motiv da napadne trijmuf protiv vicešampiona planete. Znala da bi joj prvo mesto u grupi verovatno ne bi olakšalo posao u nastavku takmičenja i zato je selektor Norveške Stole Solbaken počeo utakmicu bez desetorice standardnih prvotimaca. Svet je želeo da gleda vatromet, sudar Halanda i Embapea, ali u postavi Norveške nije bilo ni plavokose zveri iz Mančester Sitija, ni Martina Edegora, Aleksandera Serlota, Sandera Bergea, Frederika Aursnesa...

I sada dolazimo do suštine – Holanđani koji su dominantno, sa sedam bodova i gol razlikom 10:4 izašli iz grupe F kažnjeni su ukrštanjem sa Marokom već u šesnaestini finala. Nemačka i Francuska su kao osvajači E i I grupe došli u situaciju da u težem, levom delu konstura naiđu jedni na druge već u osmini finala.

Kako objasniti da je Hrvatska za najsportskiji mogući stav i evidentnu želju da savlada Ganu (što je na kraju i učinila), kao nagradu dobila sudar sa Portugalijom već na prvom koraku nokaut faze? A čak i da prođe Navigatore, vicešampion sveta iz 2018. godine morao bi na Španiju u osmini finala. Ali komšijama niko ne može da spočitava da su fudbalski kvarnjaci i manipulatori. Gana i Australija se zato nagrađeni za kalkulisanje sa Kolumbijom i Egiptom kao rivalima u šesnaestini finala, kao što rekosmo, karmi ništa ne promiče i samo gleda kako je ko sejao u grupnoj fazi.

Još kada je usvojen novi format sa 48 timova, počelo je da „smrdi” na kalkulacije u odlučujućoj rundi grupne faze. Kada znate da su šanse da prođete sa četiri boda gotovo stoprocentne, onda je pred vama luksuz da unizite i pljunete u lice suštini, ne samo fudbala, već sporta u njegovoj biti. A sport je nadmetanje, fer-plej, takmičarski duh, poštovanje pravila. U ovom slučaju pravila nisu prekršena, ali sve ostalo je izvrgnuto ruglu.

I ne postoji taj alibi koji će nas ubediti da FIFA nije znala kakvim će se mahinacijama reprezentacije baviti kada se odlučila za sistem u kojem dve trećine trećeplasiranih ide delje. Ali to joj očigledno nije bilo važnije od generisanja nezapamćenog profita i učvršćivanja moći.

Aktuelni Mundijal podrazumeva 104 utakmice, što je 40 mečeva više nego u formatu sa 32 tima. A više utakmica automatski znači više TV minuta, više reklamnog prostora i više komercijalnih paketa. Pritom, komercijalno i infrastrukturno najmoćnije svetsko tržište Sjedinjenih Američkih država bilo je idealan poligon za FIFA da postavi rekorde u zaradi od prodaje karata i korporativnog ugostiteljstva. Da zaokružimo računicu, FIFA će od aktuelnog Svetskog prvenstva imati oko milijardu dolara veći prihod nego ranije, od čega se očekuje 640.000.000 čistog profita.

Druga stvar je pomenuta, konsolidacija moći. Sličan potez izveo je Mišel Platini dok je bio na čelu UEFA kada je reformisao kvalifikacije za Ligu šampiona i tako dao veće šanse klubovima iz manjih zemalja kako bi obezbedio njihove glasove na izborima zbog čega su velike fudbalske sile poput Nemačke, Španije, Italije, Engleske zapenile i izrazile ogromno nezadovoljstvo.

Izborni sistem u FIFA takođe funkcioniše po identičnom principu kao u UEFA – „jedna zemlja – jedan glas“ (svaka od 211 članica ima identičnu težinu, bilo da se radi o Haitiju ili Engleskoj). Đani Infantino je svoju kampanju 2016. godine bazirao na obećanju o proširenju fokusirajući se na Afriku i Aziju. Ove konfederacije praktično su duplirale broj učesnika na aktuelnom Mundijalu u odnosu na prethodni. Hegemonija Evrope i Južne Amerike je procentualno umanjena, a FIFA uticala na raspodelu moći na ostatak sveta kako bi Infantino učvrstio poziciju za naredne predsedničke izbore zakazane za 18. mart naredne godine.