PRELAZZI: Zvezda i Budućnost

Ne pamtim da sam ikada platio ulaz na taj stadion. Bilo je dovoljno da čekaš ispred kapije, uočiš nekog čoveka koji prema ulazu ide sam, priđeš mu i plačnim glasom pitaš "Čiko, je l' mogu ja da uđem s vama?" On ti, uz osmeh, stavi ruku na rame, kaže redaru "Ovaj mali je moj", i eto te na plavim stolicama na Zapadu ili betonu tadašnjeg Juga.

Nisi imao mnogo izbora: Istok nije ni postojao - bio je tu samo čuveni sivi zid, preko kojeg si gledao na brdo - dok je Sever činila neka neodređena gomila građevinskog materijala...

Nije, naravno, bilo važno gde sediš. Bilo je važno da tog dana pod Goricom igra Budućnost, i znao si da ćeš videti Nišu Saveljića, Miodraga Božovića, Anta Drobnjaka, ili nekog momka koji se zvao Vanja Popović i za kojeg su, navodno, i Zvezda i Partizan tada nudili milion maraka (pričalo se i da će da ide u Italiju, ali o njemu posle tih devedesetih nisam čuo ništa). Znao si da će ljudi oko tebe pričati o Deju, Mijatu, Željku Petroviću, Dragoljubu i Branku Brnoviću, da će oni stariji pominjati Anta Miročevića i Moma Bakrača...

Budućnost uglavnom nije gubila, često nije pobeđivala, ali si u tim pričama s tribine - te u poštovanju s kojim se govorilo o plavo-bijelima, kome god bi pomenuo da si iz Titograda ili, pre i kasnije, Podgorice - shvatao da se radi o važnom, kultnom klubu, s istorijom utkanom u genetski kod i Crne Gore i jugoslovenskog fudbala.

Bio je velikan, iako bez ijednog jedinog trofeja. Pehari su došli kasnije, kada su Crnogorci počeli da loptaju sami, i bili su - neka mi oproste navijači - nekako manje značajni od bilo koje pobede nad Partizanom, Hajdukom ili Zvezdom...

Ova reminiscencija nije slučajna, ponukana je ozbiljnom vešću koja je prošle nedelje stigla iz Podgorice: Fudbalski klub Budućnost neće igrati evro-kupove sledeće sezone, iako je to na terenu, drugim mestom u prvenstvu, zaslužio. Dok je Crvena zvezda jurcala da ispuni uslove za evro-licencu - i uspela, u sekund do ponoći - to isto nije učinila uprava Budućnosti. Tako je, simbolično, ponos Podgorice izbrisan s fudbalske mape Starog kontinenta.

Isto to tako se lako moglo dogoditi Zvezdi. Nije samo do Evrope: kao što bi bila i Budućnost, i Zvezda će biti samo epizodista na evro-sceni, s ulogom oročenom na, u najboljem slučaju, kraj avgusta. Ne, u toj simbolici je stvar, kao što se đavo uvek krije u detaljima i sitnopisu... I u bruci, koja pukne, odjekne i ostavi žig...

Crveno-beli su dobili propusnicu, platili ono što je trebalo da se plati, i sada trpe što se znani i neznani igrači javljaju sa svih meridijana i hoće svoj novac.

Ne treba ih kriviti: bilo da su ostavili trag u Zvezdi ili su bili samo prolaznici u lošem filmu koji se vrti na Marakani, svi ti Bronovickiji i Ćalasani imaju pravo da traže pare. Njihove su, po ugovoru i pravu.

Samo, naš narod bi rekao: na sirotinju i zec diže onu stvar...

Slične su to priče. Zvezda i Budućnost, jedan veliki i jedan malo manje veliki klub, već godinama stabilno propadaju; vodili su ih ljudi koji ih zvanično vole, mada prave poteze koje ne bi osmislio ni najveći zlotvor; o njih i njihove verne navijače se koriste političari i ostali manipulanti; dugovi se gomilaju, a terenom prolaze manekeni koji Miročeviću, Savićeviću, Mitiću ili Džaji ne bi, u srećno vreme, ni pertle nosili...

Taj stadion mog detinjstva sada je drugačiji. Lep, ušuškan, reklo bi se - pravi fudbalski. Na njemu igra i reprezentacija Crne Gore. Na njemu će se ove godine igrati i evropske utakmice, samo što ih neće igrati Budućnost.

A da sam, ipak, plaćao ulaz...?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: MN PRESS)