Buongiorno Italia: "Nezahvalni" Murinjo i "zahvalni" Inzagi

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Nema dva bez tri. Inter je treći putu u ovom veku vezao dva kupa Italije, jedan za drugim, ostaje da se vidi kojim će putem krenuti Nerazuri. Kuriozitet je da je najslavniji period Intera u njegovoj novijoj istoriji počeo sa osvajanjem Kupa Italije 2005. godine i zavšio se sa podizanjem istog trofeja 2011. godine.

Drugim rečima, posle prvog duplog osvajanja nacionalnog kupa usledio je uzlet Intera, posle drugog jedan od najmračnijih perioda u istoriji uključujući i sedam godina bez Lige šampiona. Tako da je logično zapitati se kojim će putem krenuti Nerazuri ovog puta.

Simone Inzagi se potvrdio kao čovek za finala i kup takmičenja. Trener Intera je izašao kao pobednik u sedam od odigranih osam finala. Ipak, Inter juče nije bio ubedljiv i Fjorentina ne bi ništa ukrala da se izborila barem za produžetke. Štaviše, ako Inter bude igrao kao juče u finalu Lige šampiona reskira da doživi ozbiljan debakl protiv Mančester Sitija, dok bi Fjorentina sa jučerašnjim nivoom igre bila favorit u sudaru sa Vest Hemom za trofej Lige konferencija u Pragu.

Inzagi na klupi Intera potvrđuje navike koje smo upoznali dok je predvodio Lacio. Kakav god da je rezultat, kako god da igra njegov tim, Inzagi oko 60. minuta pravi izmene. Juče je Inzagi za neke pokazao hrabrost, za druge hazarderstvo, kada je ubacio u igru u poslednjim minutima meča Galjardinija i Koreu umesto dvojice možda i najboljih igrača Intera na jučerašnjem duelu Čalhanoglua i Lautara Martineza. Potez je bio problematičan jer je Galjardini samo tri dana ranije u Napulju napravio seriju nepotrebnih faulova zbog kojih je dobio dva žuta kartona i posledično crveni ostavivši Inter da igra celo drugo poluvreme sa igračem manje. Korea je, od dolaska u Inter, odigrao četiri-pet utakmica na visokom nivou, na ostalima se sticao utisak da Nerazuri igraju sa deset a ne 11 igrača na terenu.

Poslednja dva trenera Intera imaju potpuno različite karakteristike. Antonio Konte je odličan šef stručnog štaba za prvenstvene trke, dok je Inzagi mnogo uspešniji u kup takmičenjima. Međutim, velika prednost Simonea u odnosu na Antonija, barem kada je odnos sa vlasnicima i upravom klubova gde radi, stoji u tome što se Konte stalno žali i traži nove igrače, nova pojačanja, nova ulaganja. Inzagi se ne žali, radi sa igračima koje ima na raspolaganju i nikada ne vuče za rukav ili proziva upravu kluba što mu nije pojačala park fudbalera kako je on to želeo.

U svakom sluačju, sledeće finale Lige šampiona može samo da popravi sud o Inzagiju nikako da ga pokvari. Poraz Nerazura od Mančester Sitija bi ušao u logiku odnosa snaga i kvaliteta dva tima, tako da Inzagi tu ne može da izgubi, samo da dobije. Pravu vrednost Inzagija će dati tržište, odnosno kada se završi njegova avantura u Interu, klubovi koji budu ispred njegovih vrata sa željom da ga angažuju daće odgovor na pitanje o kvalitetima Simonea kao trenera.

NAVIJAČI ROME OBOŽAVAJU MURINJA, ALI NISU PROTIV FRIDKINOVIH

U Rimu se kreirala veoma interesantna atmosfera: navijači i čitav ambijent Đalorosih je apsolutno omađijan Žozeom Murinjom i sledi ga u njegovom pohodu na drugi uzastopni evopski trofej. Bez obzira na rezultate mečeva na domaćoj ili internacionalnoj sceni Murinjo se uzdiže do božanstva. Međutim, tifozi Rome i pored toga što su na strani Murinja, nisu protiv američkih vlasnika, oca i sina, Dan i Rajana Fridkina, naprotiv.

Murinjovi otvoreni napadi na vlasnike i rukovodstvo kluba, odnosno generalnog menadžera Tijaga Pinta, nisu proizvelli negativan stav prema Fridkinovima. Murinjo jeste u ovom momentu nekrunisani kralj tri četvrtine Rima, ali ga njegova verna pastva ne sledi u krstaškom ratu protiv Fridkinovih.

Amerikanci su potrošili u prethodne dve godine 94 miliona evra za dovođenje igrača, istina u drugoj sezoni tek sedam miliona, kako je podvukao Murinjo na konferenciji za novinare posle meča sa Salernitanom. Međutim, kako se to kaže, statistika je kao bikini, otkriva sve ali ne pokazuje ništa.

Roma nije mnogo potrošila novca u poslednjem prelaznom roku na plaćanje transfera igrača, ali jeste uložila dosta sredstava u dovođenje fudbalera kojima je istekao ugovor, poput Dibale i Matića, ili na pozajmicu kao Vajnalduma. Reč je o igračima čije plate malo koji klub u Seriji A može sebi da dozvoli. Ako njim dodamo Belotija, Čelika, Solbakena, Kamaru i Ljorentea naravno da ne možemo da govorimo o igračima za osvajnje Lige šampiona ili skudeta, ali plasman u Ligu šampiona je trebalo da bude na dohvat ruke Đalorosima. Ako ništa drugo a ono po ukupnom iznosu plata koje primaju fudbaleri Rome. Samo Juventus i Inter izdvajaju više novca za mesečna primanja svojih fudbalera.

Takođe, tačno je da su Fridkinovi ostali „gluvi“ na pozive, čak i javne, Murinja da se sretnu i definišu planove za budućnost. Ali, isto tako odgovara istini, da Murinjo ima ugovor sa Romom do 2024. godine. U Trigoriji ima odrešene ruke kompletno, svaka njegova želja je zakon, drugi je najplaćeniji trener u Seriji A (samo Alegri zarađuje naznatno više novca od njega) i klub je uvek stajao iza njega u svim njegovim bitkama protiv sistema ili arbitara i nije nikada reagovao sa sancijama na njegove javne prozivke Tijaga Pinta ili samih vlasnika kluba.

Uz sve prethodno rečeno, svi znaju da bi i u slučaju hipotetičkog izleženja u susret svim njegovim zahtevima od strane Fridkinovih Murinjo digao sidro ako bi na njegovu adresu stigla ponuda Real Madrida ili PSŽ-a. S druge strane u ovim nesigurnim vremenima Fridkinovi su se pokazali kao pouzadani vlasnici kluba koji redovno plaćaju dugove i kamate na dugove svojih prethodnika i pokušavaju da drže poslovne knjige kluba u što je moguće boljem zdravlju. Fridkinovi ne pričaju mnogo, štaviše nisu još uvek dali nijedan intervju, niti su imali susreta sa italijanskim novinarima. Niko ne zna ni kako im zvuči glas, ali rade svoj posao. Projekat izgradnje stadiona je u završnici birokratske procedure i u sledećoj godini, barem se tako nada gradonačelnik Rima Gualtijeri, trebalo bi da se počne sa izgradnjom novog stadiona Rome. Želja svih je da Roma stogodišnjicu, 2027. godine, proslavi na svom sportskom zdanju.

U italijanskom jeziku postoji jedna reč koja savršeno predstavlja Murinja: „istrione“. Reč je o osobama koje pošto-poto žele da budu posebne, da štrče i zbog toga daju gotovo svakom svom potezu teatralnu i preterano naglašenu dimenziju.

Igranje na sve ili ništa u Ligi Evrope i svesno odustajenje od trke da se stigne do Lige šampiona preko prvenstva i pored serije prilika koje su se ukazali Romi zahvaljujući posrtanju direktnih takmaca ukazuje da Murinjo neće biti na klupi Đalorosih sledeće godine i da zato igra na kartu koja uzdiže njega i njegov rad. Za Murinja ulazak u Ligu šampiona preko prvenstva nije neki domet i ne obogaćuje njegov kurikulum dok je učešće u najvažnijem takmičenju fundamentalno važno za razvoj kluba. Zato je Portugalac zaigrao na kartu Lige Evrope: ako dobije ulazi u istoriju i imaće Rim pod nogama, ako izgubi otvaraju mu se nova vrata prilika na drugim meridijanima dok će naslednici morati da se bave „ruševinama“ koje bi ostale iza njega.

Piše: Željko Pantelić