Delije je trebalo da se zovu Beli medvedi

Možda Dragoljub Petrović Draža danas ne bio bio to što jeste da na vreme nije pročitao čuvenu izjavu Bogdana Tirnanića u kojoj je nezaboravni Tirke izrazio stav kako su srpsko novinarstvo upropastili školovani novinari! Relaksiran saznanjem da mu ne treba nikakva „ćaga“ da bi svojim tekstovima dizao tiraž novina, doneo je odluku da svrsta sebe u red predstavnika „sedme sile“...
„Odrastao sam u Profesorskoj koloniji, kod dvorane Pionir. Komšija u kući pored bio mi je čuveni fudbaler Bora Milutinović koji se tu oženio, a posle je otišao u Meksiko. Zato u šali umem da kažem kako smo iz Ulice Stojana Novakovića u životu uspeli jedino Bora i ja. Detinjstvo pamtim po Jugoslaviji, jednoj zaista bezbrižnoj državi, po pionirskim maramama, letovanjima u Hrvatskoj, idili koja se devedesetih pretvorila u nešto sasvim suprotno“, započinje Dragoljub Petrović razgovor za MOZZART Sport.

Sport nisi pomenuo. Da li si više voleo legendarnu fucu od „pet i šeststo“ ili onu košarkašku loptu?
„Košarkašku. Mada sam se u sport u jednom periodu detinjstva razumeo skoro kao drug Edvard Kardelj koji je, kada su ga jedared pozvali da dođe na utakmicu između Partizana i Zvezde, rekao „to sam već gledao prošle godine“. Imao sam taj period kad sam voleo jedino da čitam i pročitao sve romane Karla Maja koji mi je i dan-danas omiljeni pisac, a Vinetu i Old Šeterhend omiljeni književni junaci. Posle su se u moje odrastanje pomalo umešali muzika i sport, gde sam se više „istakao“ kao navijač”.

Za koga se navijalo u kući Petrovića?
„ Za Jugoslaviju u svim sportovima, mada je moj ćale obožavao boks i vodio me na one „Zlatne rukavice“ i slične „tuče“, a i budio me noću da gledamo Matu Parlova. Ćale je bio juniorski prvak Evrope u preponskom jahanju, te smo išli često na hipodrom. Dakle, porodično smo pratili manje popularne sportove. Tako ni sam ne znam kako sam počeo da navijam za Zvezdu“.

Sećaš li se prvog odlaska na stadion i koja utakmica ti je do sada ostala u posebnom sećanju?
„Blizina Pionira učinila je da ne propuštam Zvezdu u basketu. Nagledao sam se silnih finala plej-ofa, najviše sa Cibonom kada su za nju nastupali Dražen i Aca Petrović. Sem Žižića u Zvezdi je tada briljirao Zoran Radović. Tek u trećem razredu srednje, sa mojim potonjim kumom Špickom, počeo sam da idem na Marakanu“.

Na „sever“?
„Ma da i bio sam ozbiljan navijač. Kum je prvo sa svojom novobeogradskom ekipom osnovao grupu Bitange i to je bio prvi ćirilični transparent na „severu“ Marakane. Ja sam sa drugarima, uglavnom hevi-metalacima i pankerima, osnovao Fighters, grupu po uzoru na navijače Juventusa. Bio sam čak i osnivačkoj Skupštini Delija, na Božić 1989. Sećam se da su neki tada predlagali da se zovemo Beli medvedi, a ne Delije! Imam nekih dvadesetak gostovanja kao navijač crveno-belih od Splita i Rijeke do Zagreba. Tada su nas organizovano vodili čak i na rukometne utakmice. Najgore je bilo u Crvenki, kada smo jedva izvukli živu glavu, pošto nas je celo mesto jurilo kako bi se dočepalo naših skalpova. Užasi puberteta!”

SRPSKO NOVINARSTVO ĆE DOTUĆI NEŠKOLOVANI KOLUMNISTI

Zbog koga ili čega si odlučio da kreneš „stranputicom“ i postaneš novinar, a ne da kreneš očevim stopama i postaneš glumac
„Da sam završio ono što sam studirao, danas bih bio pozorišni ili radio producent. To mora da je užasno dosadno. Kao neškolovani novinar zaražen pisanjem, batalio sam studije na Fakultetu dramskih umetnosti i na kraju završio kao kolumnista. Ali, što reče pokojni Bogdan Tirnanić Tirke, srpsko novinarstvo su upropastili školovani novinari. Dodao bih samo i neškolovani čitaoci. A dotući će ga, slutim – neškolovani kolumnisti!“

Sećaš li se o čemu si pisao u prvoj kolumne koju si objavio?
„Vidiš, nemam pojma! Bio sam reporter u „Glasu javnosti“, kada mi je glavna urednica Maja Vojinović rekla: „A što ti ne bi pisao kolumne?“ Opirao sam se nekoliko dana i onda je to počelo. Pišem kolumne već 10 godina, u proseku po dve svake nedelje i to ponekad zamara. Srećom, Srbija je neiscrpna inspiracija za satiričare. Uz to, konkurencija je velika, jer danas kolumne pišu svi koji znaju slova“!

Postoje li za tebe tabu teme ili nešto što radije ne bi komentarisao?
„Ne volim da napadam one koji ne mogu da se brane. Na primer, kada je „Kurir“ vodio kampanju protiv Mlađana Dinkića, iako je često zasluživao, nisam napisao nijednu kolumnu o njemu u tom listu. Uvek mi je bilo glupo da učestvujem u nečijem linču. Isti slučaj je bio i sa Demokratskom strankom kada je pala s vlasti. Izbegao sam da zajedno sa ostalim krvožednim pripadnicima branše bacam kamenje na njih. Kamenje bacam samo u situacijama jedan na jedan! Čak sam pre dva meseca otišao na otvaranje Miškovićevog hotela Kraun plaza, iako sam uvek izbegavao prijeme na kojima mora da se ispoštuje dres kod. Bila je to najbolja „opoziciona“ žurka u gradu, iako nije došao nijedan političar. A svi su pozvani! Užasno smešna situacija“.

Jesi li tek tom prilikom uoznao Miškovića ili si tu čast imao još ranije?
„Posle dve decenije u novinarstvu tek sam te večeri upoznao  Miroslava Miškovića. Interesantno, nikada ranije nisam imao želju da ga upoznam. Za razliku od pojedinih koji se te večeri nisu pojavili. Žao mi je moćnih kada svi žele da ih uvaljaju u blato“.

POŠTEN NOVINAR NE MOŽE DA SE OBOGATI

Da li je bilo trenutaka kada si pomišljao da okačiš penkalo o klin i zbog čega?
„Nije, mada sam kasno spoznao istinu – da nema taksista i kelnera, novinarstvo u Srbiji bi bilo najgora profesija. Strašno je što vi danas, sem Mihaila Medenice i Marka Prelevića, ovde nemate novinare mlađe od 40 godina koji znaju da napišu nešto duže od telegrama, zanimljivije od telefonskog imenika i šarmantnije od krivične prijave”.

Da li si imao bilo kakvih problema s akterima svojih kolumni u kojima umeš i te kako da ih „izvrneš na postavu“?
„S Cecom Ražanatović sam bio na sudu, dok Vučić nije želeo zajedno sa mnom da gostuje u jednoj emisiji, iako je već bila zakazana. Bilo je gunđanja, pretnji, ali batina srećom nije. Niko ovde ne voli negativan publicitet, a posebno političari, makar to bila i satira. Naši političari su operisani od duhovitosti. Sem njih nekoliko, to su tako dosadni ljudi, da se ja nekad pitam kako neko sa takvim besmislom za humor može da upravlja ovom zemljom koja je inače raj za sprdnju”.

Kako se završio spor sa Cecom?
„Ceca me tužila za kolumnu čiji je naslov bio “Ceculit” u „Kuriru“. To je trajalo četiri godine. Bila je na jednom suđenju, obučena kao mati Paraskeva, ali je sudija, izgleda, od silnog uzbuđenja što je „srpska majka“ u sudnici, zaboravila da njen iskaz unese u zapisnik. Apelacioni sud je na kraju poništio prvobitnu presudu po kojoj sam morao da platim oko 2.000 evra za krivično delo uvrede. I dalje sam neosuđivan“.

Može li novinar u Srbiji da se obogati od svog posla?
„Pošten novinar ne može da se obogati! Znam neke, ipak, koji su se obogatili, tako što su kad je Mišković bio na vrhuncu radili za Miškovića, kad je Đilas bio na vrhuncu, radili su za Đilasa... Sad kad je Vučić na vrhuncu, rade za Vučića. Jedini je problem što istovremeno linčuju Đilasa i Miškovića. Tako da Vučić treba da se pripazi tih „kolega“ kad jednog dana padne s vlasti“.

I još jedno pitanje za kraj intervjua. Ko je bolji novinar – ti ili Zoran Panović?
„Mi smo drugari. Dok mi nije postao glavni urednik, smatrao sam da je Panović najbolji novinar u Srbiji svih vremena. Sad je glupo da to kažem“.

Kompletan intervju sa Dragoljubom Petrovićem možete pročitati u štampanom izdanju MOZZART Sporta.

(FOTO: MOZZART Sport)