INTERVJU - Nemanja Milić: Što se mene tiče, igrao sam Ligu šampiona

U prolazu pored šanka prijatnog restorana u centru Sombora zaustavlja nas konobar i učtivo moli da postavi pitanje. Primetio je da su trojica - po izgovoru se lako da zaključiti - "dođoša" okružili jednog lokalca i svašta nešto ga ispituju dok im on smirenim glasom odgovara na sve što ih zanima.

Interesuje tog konobara ko je lokalac koji se našao u centru pažnje, a on ga ne prepoznaje. S obzirom na to kako su mu zacaklile oči i razvukao se osmeh preko lica na pomen pobeda Crvene zvezde protiv Sparte Prag, Krasnodara i Salcburga, i BATE Borisova nad Arsenalom, lako zaključuje da je sportista, ali - koji?

Tada se ubacuje stariji kolega, očigledno bolje fudbalski potkovan, i daje mu kratak rezime biografije Nemanje Milića: "Kao klinac je igrao za OFK Beograd, posle došao u Spartak, pa igrao za Zvezdu kada su ušli u Evropu, ali je brzo otišao u Belorusiju. Ne znam zašto, bio je dobar...".

Takav vam je ukratko Nemanja Milić - skroman i nenametljiv. Deo je Crvene zvezde koja je pod vođstvom Vladana Milojevića započela dominaciju srpskim fudbalom i evropski put koji traje, evo, već sedmu godinu. Ima sa crveno-belima titulu prvaka Srbije, ali nikada se nije dičio rezultatima. Ni posle utakmica kada je imao puno pravo da ne silazi sa naslovnih strana medija. Makar u Somboru, "na lokalu".

U mlađim kategorijama je bio šampion sa OFK Beogradom, bio je najbolji strelac omladinskog ranga iako se takmičio sa dve godine starijima od sebe, igrao je redovno za mađe selekcije Srbije, a za prvi tim Romantičara debitovao već sa 16 godina. Ništa od toga nije ga povuklo da poleti. Izabrao je da ne bude zvezda, nego vojnik kluba za koji igra. Do te mere da je nakon šestog ispadanja ramena iz čašice bio toliko naviknut da ga je sam namestio na centru terena i nastavio da trči ka protivničkom golu. Zbog operacije, koje da nije bilo rizikovao bi normalno funkcionisanje ruke, pauzirao je godinu dana, od kojih šest meseci nije smeo da ustaje iz kreveta. Bio je tada na početku karijere, a već je razmišljao o njenom kraju.

Činio je na terenu sve što trener od njega traži i bez sujete ostajao u senci pojedinih saigrača čak i kada je on bio taj koji je više doprineo pobedi. Stotine kilometara ostavio je pod svojim nogama i sakupio ogroman broj modrica od uklizavanja i duela noseći dres Crvene zvezde dve godine, ali kada se klub ogrešio o njega, otišao je.

(©Starsport)

Iako je sezonu pre gladijatorskom partijom u revanšu sa Krasnodarom pomogao Crvenoj zvezdi da uđe u Ligu Evrope i posle 10 godina se ponovo nađe u grupnoj fazi međunarodnog takmičenja, a potom doprineo plasmanu u Ligu šampiona, nije bio registrovan za elitno takmičenje.

Ne živi se u fudbalu od starih zasluga, ali činjenica je da je Vladan Milojević ozbiljno računao na Milića u kvalifikacijama leta 2018, kao i da su neki igrači koji su se našli na spisku, ispostaviće se kasnije, ostavili daleko manji trag u Crvenoj zvezdi nego krilni napadač - po potrebi bek, špic, štagod bi mu trener rekao da igra - rođen u Somboru 1990. godine.

Povod za iznenađujuću odluku Crvene zvezde bio to što je Nemanja Milić tih dana odbio transfer u BATE Borisov. Rukovodstvo kluba bilo je zadovoljno ponudom, ali je on više od odlaska u Belorusiju želeo da igra Ligu šampiona. Taj san ostao je na dohvat ruke, mada, on ima drugačije viđenje.

U intervjuu za Mozzart Sport bivši fudbaler OFK Beograda, subotičkog Spartaka, Crvene zvezde, BATE Borisova i novosadske Mladosti otvoreno je pričao o detaljima iz svoje karijere, koja je na profesionalnoj sceni trajala 16 godina. Fizički bi mogao da izdrži još, ali zbog porodice je rešio da svira kraj.

"Što se mene tiče, ja sam igrao u Ligi šampiona. Bila je himna, mušema, grb na dresu, tako da - molim lepo! I ostvarili smo pozitivan rezultat u tom Salcburgu. Bila je to kruna jedne sjajne ekipe, apsolutno zaslužen rezultat za sve ono što smo radili od prvog dana kada smo se okupili", ističe Milić.

I pored toga što je bio starter u Salcburgu i imao zapaženu minutažu kroz te kvalifikacije leta 2018, Milić je ostao prekobrojan za spisak igrača koje je Crvena zvezda prijavila Uefi za Ligu šampiona.

"Otprilike znam šta se desilo. Imao sam ponudu tih dana oko utakmice da pređem u BATE Borisov, klub je insistirao da me proda, ali moja želja je bila da ostanem i igram Ligu šampiona. Znam da me trener nije sklonio, lično mi je rekao to, ali nakon što nisam bio prijavljen za takmičenje znao sam da su moji dani u Crvenoj zvezdi odbrojani i da ću na zimu otići. Srećom, BATE je ostao zainteresovan tako da sam na kraju i završio tamo".

Na konstataciju da mu je učinjena nepravda, Nemanja Milić samo odmahuje glavom.

"Ja opraštam. Šta je bilo, bilo je, idemo dalje. Ne želim uopšte da pričam mnogo o tome. Pomirio sam se sa takvom odlukom kluba i nastavio dalje. Fudbal je samo posao, bitno je da smo svi živi i zdravi, hvala Bogu".

"LEPA JE BELORUSIJA, ALI I HLADNA"

Sreću je mladi Somborac ponovo pronašao u lepoj, ali hladnoj Belorusiji. Zemlji svog pradede.

"Kao i svi igrači BATE-a, osim onih koji su rođeni u Borisovu, živeo sam u Minsku i kolima se vozio na treninge, oko sat vremena u jednom pravcu. Minsk je prelep grad, izuzetno miran i čist, samo što ume da bude previše hladno. To i ta vožnja posle treninga su verovatno bili jedina mana dok sam bio tamo. Čak je klub i hteo da napravi trening centar u Minsku, a da samo utakmice igre u Borisovu, ali su se navijači pobunili pa se odustalo od toga. Belorusi su, inače, sjajan narod, dobroćudan, a nas posebno vole. Meni se mnogo svidelo tamo i zato sam ostao četiri godine, možda i najlepše u karijeri".

Nemanja Milić i Naćo Monreal (©Reuters)

Prva Milićeva utakmica po dolasku u BATE bila je ni manje ni više nego protiv Arsenala u šesnaestini finala Lige Evrope 2019. Belorusi su kao domaćini slavili 1:0, a Milić umalo da se upiše u strelce.

"Imao sam dobru šansu, ali je Čeh uspeo da zakači loptu i uz pomoć stative sačuva gol. Baš mi je bilo žao što nije ušla, ali nema veze, pobedili smo. Imali smo odličan tim, a njima je možda bilo hladno. Šalim se, bila je to eliminaciona faza i više nisi imao pravo da kalkulišeš bilo šta. Došli su u najjačem sastavu, a BATE je tada imao ja mislim 12 stranaca. Bilo je nas pet-šest sa ovih prostora, islanđanin, Norvežanin, Francuz... Odigrali smo čvrsto i uspeli da steknemo prednost, ali smo revanš otvorili nespretnim autogolom posle samo nekoliko minuta. I pored toga smo se dobro držali, imali šansu kada je Sokratis izbacio loptu sa gol-linije, pa kontru tri na jedan, ali smo se spetljali. Izgubili smo sa 0:3, međutim, ako gledaš obe utakmice, odnos snaga nije bio tako ubedljiv kao što se čini po rezultatu".

Zadovoljan je srpski internacionalac periodom provedenim u BATE Borisovu, mada je baš u vreme njegovog boravka tamo primat u beloruskom fudbalu preuzeo Šahtjor Soligorsk. Za četiri sezone osvojio je dva kupa, ali ne i titulu.

"Bili smo jako specifična ekipa. Pobeđivali smo Šahtjoj i Energetik u derbijima, a onda nam dođe Belšina ili Isloč i razbije nas na našem terenu. Mentalitet nam nije bio dobar, a to je generalno problem BATE-a. Klub se malo uljuljkao, godinama je bio dominantan u Belorusiji, igrao Evropu i nije obraćao pažnju na druge, koji su vremenom počeli da ulažu više novca i da rastu. I onda se dogodi da ti Šahtjor uzme kapitena. Tada shvatih da si dobio ozbiljnu konkurenciju, da nisi više nedodirljiv jer svi znamo šta novac znači u fudbalu".

Pomenuti konkurenti, međutim, nisu dugo potrajali. Zbog nameštanja utakmica Šahtjoru je oduzeta titula za 2022. godinu, a iz Evrope je izbačen i drugoplasirani Energetik, pa se ovog leta u kvalifikacijama za Ligu šampiona takmičio BATE (eliminisao ga Aris Limasol).

"Mi računamo da smo prvi (ha-ha-ha). Baš sam išao na trening u Mladosti kada mi je stigla poruka o tome šta se dešava u Belorusiji i kada sam ušao u svlačionicu ja kažem saigračima: 'Samo da vas obavestim da sam šampion'", priseća se Milić.

BELORUS ĆE PRE IZABRATI DINAMO MOSKVU NEGO MANČESTER JUNAJTED

U vreme korone Belorusi su bili među retkima koji su igrali fudbal u čitavom svetu. Privlačilo je to pažnju inostrane javnosti, ali njih nije posebno interesovalo što su se iznenada našli u centru pažnje.

"Malo su čudni Belorusi po tom pitanju. Rekao bih da su dovoljni sami sebi. Nigde ne idu, a i ako neko putuje, onda je to uglavnom u Rusiju, gde im je poznat jezik i osećaju se kao da su na svome. Samo ih Rusija zanima i šta će im oni reći, Evropa ih ne interesuje. Na primer, neki njihov igrač da dobije ponude Mančester Junajteda i Dinamo Moskve, on će uvek pre izabrati Dinamo".

Pričao je Milić i o kvalitetu beloruskog fudbala.

"Igraju mnogo brže i ofanzivnije od nas, modernije. Nije to sad ne znam kakav kvalitet, kod nas je veći individualni kvalitet, ali je kod njih prvenstvo interesantnije. Svako svakoga može da pobedi, za titulu se bori četiri-pet ekipa i samim tim je zanimljivije. Kod nas i dalje većina ekipa igra sporo i zatvoreno, na bod. Ja tebi, ti meni, a ako neko malo jače uđe u duel odmah padaš na zemlju i ležiš dole dva minuta. Kod njih nema toga, ostaješ da se valjaš po travi jedino ako ti neko 'otkine' nogu".

Poseban utisak na bivšeg univerzalca Crvene zvezde ostavio je iskusni Igor Staševič, vezni fudbaler golgeterskog njuha.

"Ne znam da li sam video nekoga ko ima desnu nogu kao on. Kada neko ima sjajnu levu nogu uglavnom je majstor, ali to što on radi desnom, kakve lopte šalje, to je neverovatno. A, ima i odličan dribling".

Shodno tome, Staševič se našao među Milićevih Top 11, a tu su i druga interesantna imena.

"Uf, teško je izabrati ko da ispadne. Imao sam na istoj poziciji Hleba i Marina, dvojicu fantastičnih igrača. U mladoj reprezentaciji sam igrao sa Tadićem, Matićem, Ljajićem... Kada sam debitovao za OFK Beograd u timu je bio Kolarov, a igrao sam par utakmica i sa (Slobodanom) Rajkovićem pre nego što je otišao u Čelsi... Ne vredi, moraću na neku poziciju i po dvojicu. Dajte mi vremena da dobro razmislim pa ću vam poslati".

Tim idealnih saigrača

Sa BATE-om se Nemanja Milić upoznao i pre dolaska iz Crvene zvezde, pošto su baš ti timovi bili rivali u grupi Lige Evrope 2017. godine. U Beogradu je bilo 1:1, u Borisovu 0:0.

"Ne pamtim kada mi je bilo toliko hladno kao u Borisovu. Mislim da smo igrali na -10, pritom je duvao i vetar; bukvalno nisi osećao prste na nogama, a teren je bio jako tvrd. Sav taj ambijent uticao je da i utakmica bude tvrda, ništa posebno. Mnogo lepše bilo je u Kelnu, gde je bila fantastična atmosfera, prava fudbalska. Lepo vreme, na prilazu stadionu vidiš bake i deke sa šalovima... A, i mi smo odigrali dobro i osvojili važne bodove".

Objasnio nam je Milić i zašto mu se, uz san o Ligi šampiona, nije išlo u Belorusiju dok je bio igrač Zvezde.

"U sećanju mi je bila ta hladnoća i sumorna atmosfera sa stadiona, pa mi je sve delovalo nekako depresivno. Nisam pre toga igrao u inostranstvu, što me je dodatno pokolebalo. Imao sam u to vreme i ponutu MTK iz Mađarske, ali prelazni rok još nijebio počeo i vrovatno bi se javio još neki klub, jer ipak sam bio igrač Zvezde koja je igrala u Ligi Evrope i Ligi šampiona. Ipak, nisam hteo da čekam. Znalo se da će BATE igrati u nokaut fazi Lige Evrope i to je presudilo".

Još kao tinejdžer, Nemanja Milić je imao hrabrost i dovoljno samopouzdanja da se zbog fudbala sam preseli u Beograd.

"Počeo sam u ŠK Spektar iz Sombora, odakle sam otišao u Mladost iz Apatina koja je u to vreme bila superligaški klub. Apatin je na desetak minuta od Sombora, tako da mi nije bio problem da idem na treninge. Tamo sam bio tri godine i sa 15 sam prešao u OFK Beograd. Njihovi omladinci su bili ovde na pripremama, igrali smo neke prijateljske utakmice sa njima i tako su me primetili. OFK je tada odlično radio sa mladim igračima i pravio dobre transfere čim bi se neko istakao u prvom timu. Nije bila mala stvar tako mlad otići iz jedne mirne sredine kao što je Sombor u Beograd da živiš sam. Praktično sam još bio dete, ali dobro sam se snašao".

Na Omladinskom stadionu upoznao se sa Milanom Rodićem i Nenadom Krstičićem, sa kojima je kasnije bio saigrač i u Crvenoj zvezdi.

"U OFK Beogradu sam prvo dve godine igrao za omladince i onda ušao u prvi tim, za koji sam prethodno debitovao već sa 16 godina. Igrao sam sa Rodićem, Krstičićem, Stefanom Šćepovićem, Aleksandrom Ignjovskim, prvotimac je i dalje bio Kolarov…".

Već na početku profesionalne karijere Milić se susreo sa međunarodnim takmičenjima. Prvo je sa Romantičarima igrao nekadašnji Intertoto kup, u kojem ih je savladan Panionios, a onda i kvalifikacije za Ligu Evrope (sezona 2010/2011) u kojima su eliminisali beloruski Torpedo Žodino, ali ih je zaustavio Galatasaraj (2:2, 1:5).

"Bili smo jako mlad tim i nije bilo realno da ih izbacimo, ali bili smo im tvrd orah. Uspeli smo da se neporaženi vratimo iz Istanbula i dobro se držali nekih sat vremena revanša, dok nismo dobili crveni karton posle kog je sve krenulo nizbrdo".

Za Turke je tada igrao Arda Turan, strelac oba gola u Istanbulu, ali je svoj glavni šou imao u revanšu.

"U prvoj utakmici nam je dao dva gola, ali nije odigrao nešto spektakularno. Videlo se odmah po prijemu i kontroli lopte da je sjajan tehničar, ali nije imao neke poteze za pamćenje, dok je u revanšu radio šta je hteo i razbio nas", priznaje Milić.

"ZAKRPIĆEMO TE NEKAKO"

Povrede su sastavni deo sporta, a Nemanji Miliću je sudbina namenila da jako rano to shvati. Time ga, ujedno, očeličila za kasnije.

"Imao sam dosta problema sa povredama kada sam ušao u prvi tim. Mislim da mi telo nije bilo dovoljno sazrelo za superligaški nivo fudbala. Najviše me je mučilo rame, čak pet-šest puta je ispadalo tako da sam morao na operaciju koja je bila jako ozbiljna. Rame je bilo bukvalno razvaljeno i postavljalo se pitanje ne samo da li ću moći da nastavim sa fudbalom već i da li će ruka moći normalno da funkcioniše. Prvi put kada je ispalo namestili su mi u Urgentnom centru. Pauzirao sam mesec-dva i tako svaki put. Baš je bila patnja. Na kraju, mislim da je bio šesti put, došlo je do toga da su ligament bili toliko slabi da sam ga sam namestio na terenu i nastavio da igram. Sećam se da smo igrali protiv Rada".

Iako mlad, svestan je bio Milić da nešto mora da se menja.

"Posle toga protiv Rada rekao sam ljudima iz kluba da moramo nešto da uradimo jer ne vredi više ovako. Bukvalno svaki put kada bih nezgodno pao ili imao nešto jači duel, meni bi ispalo rame. Tako sam otišao na operaciju, a nikada neću zaboraviti trenutak kada su mi čitali izveštaj posle magnetne rezonance. On se uglavnom sastoji od par stavki i ima par rečenica, a moj je bio na dve strane i brojao 15 stavki! Bio sam kod doktora Milankova u Novom Sadu koji mi je rekao: 'Zakrpićemo te nekako'. Posle operacije mesecima nisam smeo nikakvu fizičku aktivnost da imam. Šest meseci sam samo ležao u krevetu, dosta sam se ugojio i uopšte nisam ličio na fudbalera. Razmišljao sam o tome da ostavim fudbal, jer kada ti doktor kaže da je dovedena u pitanje funkcija ruke zapitaš se treba li ti sve to u životu", priseća se novopečeni fudbalski penzioner.

Milić u duelu sa Stojanom Pilipovićem tokom meča OFK Beograd - Banat (©MN Press)

Oporavak je dugo trajao, ali je dobro prošao.

"Od operacije sam se oporavljao kod kuće u Somboru i porodica mi je mnogo pomogla da preguram taj period. Poštovao sam oporavak, sve je dobro zaraslo i nakon nekih godinu dana nastavio sam sa fudbalom. Kasnije nikada više nisam imao problem sa ramenom".

Paralelno sa povredom Milića poklopio se sunovrat OFK Beograda kao kluba, te je došlo do rastanka.

"Nije to više bio taj klub u koji sam ja došao, a i jednostavno sam hteo da promenim sredinu jer i pre pauze nisam baš bio zadovoljan svojim partijama".

Sledeća stanica bila je Subotica.

"Doveo sam kilažu na željeni nivo, vratio hitrinu i počeo ponovo da pružam ozbiljnije partije. Spartak je imao baš dobru ekipu tada, mislim da bi u ovoj sada konkurenciji mogla da se izbori za Evropu. Ne kažem da igra grupnu fazu, ali bismo igrali kvalifikacije. Bili su tu Đole Ivanović, Torbica, Savo Pavićević… Trenirao nas je Andrej Černišov, prava ruska škola. Kod njega si mogao i da se opustiš, proveseliš, ali znao je fudbala".

OD PAVIĆEVIĆA SAZNAO ZA ZVEZDU

Posle tri i po sezone u Subotici usledila je selidba u Beograd. Dobrim igrama Milić je zapao za oko Crvenoj zvezdi, koja ga je dovela januara 2017. godine. Vest o interesovanju crveno-belih preneo mu je saigrač Savo Pavićević, koji je svojevremeno i sam igrao za Zvezdu.

"Jedan dan mi je Savo prišao i rekao da je pričao sa Miodragom Božovićem koji bi voleo da dođem u Zvezdu, a dva dana kasnije me je pozvao Zvezdan Terzić i zakazali smo razgovor u Beogradu. Igrali smo međusobno dva putau kratkom roku, jednom sam dao gol, a drugi put stvarno dobro odigrao i verovatno su to primetili".

Pored Crvene zvezde, imao je Nemanja Milić te zime i poziv iz Norveške, od Havesunda.

"Moram da kažem da sam malo vagao. Znamo svi šta je Crvena zvezda, ali znamo i da pre ovog evropskog i šampionskog niza koji traju situacija u klubu nije bila baš najbolja. Ponuda Norvežana bila je odlična, tako da sam malo razmišljao i odlučio da, ipak, izaberem Crvenu zvezdu. Ispostvilo se da se situacija na Marakani brzo promenila tako da sam došao u jedan klub, a za samo godinu dana kao da sam bio u potpuno drugom. Sve je bilo na mnogo drugačijem i višem nivou", seća se 33-godišnji Somborac.

U kratkom razmaku imao je Milić priliku da vidi dve potpuno različite slike Crvene zvezde.

"Kada sam došao teren je bio loš, stolice na tribinama stare, onako, jedna dosta bleda slika. Ali, samo spolja. Kada dođeš u Crvenu zvezdu brzo osetiš kakav je to klub, kakvu istoriju ima i koliki je njegov značaj. I onda se za godinu dana sve promenilo. Stadion je našminkan, trava postavljena kao da je reč o Vembliju, plate postale redovne. Dogodio se procvat, ali je klub nastavio da znači isto koliko i pre toga. To su vam navijači Zvezde, oni su tu bez obzira da li je sve sjajno i bajno ili su problemi".

Preokret se dogodio leta 2017, kada je Crvena zvezda pod vođstvom Vladana Milojevića uspela da uđe u Ligu Evrope.

"Ja sam izuzetno ponosan na taj period. Samo mi znamo kroz šta smo prošli i šta smo prevalili preko leđa. Niko nije verovao u nas, to mogu otvoreno da kažem - baš niko. Posebno ne kada smo izvukli Spartu iz Praga na žrebu, ali eto, uspeli smo nešto da uradimo. A to ne može pojedinac, nego samo ceo tim zajedno. Imali smo Radonjića koji je odskakao kvalitetom, ali niko se više nije izdvajao. Svi smo igrali ono što bi nam trener rekao i bili u funkciji tima. Ne znam šta je bio recept za uspeh, valjda to što se poklopilo da su u klub došli momci koji ga stvarno vole i znaju kolika je čast igrati za Crvenu zvezdu. Promenio se i trener i valjda mu je ekipa koju je imao baš legla kada su u pitanju njegove zamisli".

"JA BEZ ŠUTA I CENTARŠUTA, A ŠEF ME HVALI"

U Spartaku iz Subotice Nemanja Milić je imao ulogu klasičnog napadača. Zadatak su mu bili golovi i asistencije, ali u Crvenoj zvezdi ga je sačekala nešto drugačija uloga. Kada bi igrao evropske utakmice, pretvarao se u dodatnog beka.

"Fudbal se danas svodi na igru kompletnog tima. Nema više individualaca koji mogu da uzmu loptu i predriblaju sve. Danas je sve podređeno kolektivu. Evo vam i primer naših košarkaša. Niko nije očekivao da će igrati finale, ali pokazali su da je tim ključan za uspeh, a ne jedan ili dva igrača. Tako je bilo u Crvenoj zvezdi, barem što se mene tiče. Ako ekipa ima uspeh, zašto ja ne bih bio zadovoljan".

O tome kakvu je ulogu imao u mašineriji Vladana Milojevića najbolje govori Milićeva andegdota iz poluvremena revanša sa Spartom Prag.

"Vodili smo 1:0 na pauzi i imali 2:0 iz Beograda. Srnić i ja smo igrali krila, ali ne znam da li smo dvaput prešli na njihovu polovinu. I vraćamo se na teren za drugo poluvreme, ja idem pored Milojevića i pohvali me on: 'Super, super, smao drži tako'. Ja kažem: 'Ali šefe nisam šutnuo na gol, nisam centrirao, ništa nisam uradio u napadu'. A, on podigne glas: 'Jesam li ja tebi rekao da je sve super? Je l' imamo rezultat? Samo igraj tako'. I onda shvatiš da on ima neku svoju viziju, koja je bila ispravna. Mi smo to brzo shvatili, niko od igrača nije stavljao sebe i ličnu statistiku ispred ekipe. Zato nam se i vratilo kroz sjajne rezulte".

U lepo sećanju Miliću su iz tog perioda ostale pobede nad Kelnom (obe 1:0), posebno u gostima.

"I dan danas prepričavam ljudima šta je nemački mentalitet. Oni su igrali 90 minuta i istom ritmu. Prvo poluvreme se nisu pitali ništa, videlo se da smo bolji i kvalitetniji, da nam ne mogu ništa, ali su toliko bili uporni da smo na kraju mi pali i bila je drama".

KRASNODAR, SALCBURG I ARSENAL

Najdraže su mu, ipak, pobede nad Krasnodarom i Salcburgom, ali i Arsenalom na debiju za BATE.

Idemo redom, prvo Krasnodar.

"Poslednjih 20 minuta gledao sam iz svlačionice jer sam posle jednog skoka i duela sa protivničkim igračem nezgodno pao direktno na leđa. Bolelo me je toliko da nisam mogao da sedim, pa su me ambulantna kola odvezla do svlačionice. Tamo sam gledao kraj utakmice sa ženama iz Zvezde koje su nam kuvale kafu. Nikada neću zaboraviti tu scenu i oduševljenje kada je sudija svirao kraj. Žao mi je što nisam bio na terenu sa saigračima u tom trenutku, ali sećam se ovacija koje sam dobio prilikom zamene i zauvek ću biti ponosan na to".

Godinu dana kasnije sledi Salcburg i čuvenih 2:2 nakon 0:0 u Beogradu.

"Ta utakmica je primer šta ti je fudbal, a i život. Zbog povrede Stojiljkovića igrao sam špica. Trener mi je rekao da zna da to nije moja klasična pozicija, ali da probam nešto da izmuljam, da se 'tučem' sa njihovim štoperima, pa šta bude. Ali nismo im mogli ništa, ne znam da li smo im dvaput šutnuli u gol. Ne ja, nego cela ekipa. Bili su dominantni, vodili su 2:0 kada sam zamenjen. Onako razočaran zbog svega seo sam na klupu, ja mislim pored Babića i rekao mu: 'Joj Bože, samo neka ostane ovako, da nam ne daju još neki gol'. Tako je izgledalo u tom momentu, ali eto, na kraju smo se mi radovali. Bilo je fantastično kada je sudija svirao kraj, naši navijači utrčali na teren, ne zna se ko gde juri, svi nasmejani i srećni".

U duelu sa Kristijanom Ramirezom iz Krasnodara (©MN Press)

Sa Arsenalom se Milić sreo u grupnoj fazi, kao igrač Crvene zvezde, ali je posle 0:1 i 0:0 uspeo i da pobedi Tobdžije u dresu BATE-a (1:0 u Borisovu). 

"Došli su u najjačem sastavu, ali bili smo ravnopravni od početka i kako je vreme odmicalo shvatili da bismo mogli da ih pobedimo. Desi ti se takav dan, ali ovo nije bila slučajnost već zaslužena pobeda. Bili smo bolji. Mislim da sam deset puta imao duele u skoku sa Džakom, a dobio sam sedam. Pogodio sam stativu, imao još jedan dobar šut, nekoliko centaršuteva. Stvarno smo bili bolji i to mi je bila satisfakcija. Osetio sam da mogu da igram na tom nivou, da to nisu vanzemaljci".

"MORAMO BITI HRABRIJI"

Iz Belorusije se Milić vratio u Srbiju, ali samo da privede karijeru kraju. Izabrao je da to bude u novosadskoj Mladosti, za koju je odigrao drugi deo prošle sezone.

"Još pre dve godine doneo sam odluku da se prošle zime vratim u Srbiju i odigram šest meseci, najviše godinu dana. U Mladost sam došao jer su tamo bili neki moji drugari iz perioda u Spartaku i njima sam obećao da ću doći. Znao sam da je klub organizovan, da je sve sređeno i uređeno i da su redovni što se tiče plaćanja. Nije me zanimalo koja je Mladost na tabeli, uopšte mi to nije bilo presudno, već da budem blizu kuće i porodice".

Sa Novosađanima, ipak, nije uspeo da sačuva superligaški status.

"Da smo igrali hrabrije malo, Mladost bi ostala u ligi. Jako malo nam je falilo. Bilo je tu i nekih nesrećnih okolnosti, nekih momenata kada nismo imali sreće... Ali, sve je to po zasluzi, tako da verovatno nismo zaslužili da izborimo opstanak. Ne bih da krivim bilo koga zbog toga. Ni trenera ni igrače, jednostavno takav se fudbal igra ovde i zato mislim da bismo morali da menjamo shvatanje koje je već drugo zastupljeno. Niko nije nepobediv, video sam to i u Zvezdi i u BATE-u, a ponavljam, odličan primer su i naši košarkaši. Ako uđeš hrabro i muški u utakmicu, možeš da očekuješ da će ti se vratiti. Nema tu mnogo filozofije, protiv svakoga se može igrati. Postoji možda neka baš, baš ekstra klasa od četiri-pet ekipa u Evropi, ali sa ostalima može da se igra. Samo treba biti hrabar".

Milićeve reči ne odnose se samo na novosadsku Mladost, već su smernica koju bi kompletan domaći fudbal trebalo da sledi.

"Poražavajuća je statistika koju su naši klubovi ostvarili ovog leta u Evropi. Samo jedna pobeda i čak sedam poraza!? Ne radi se tu o kvalitetu, jer nemoguće je da država koja svake godine izbaci nekoliko mladih igrača u Evropu nema kvalitet. Pre će biti da je tu problem u mentalitetu. Jednostavno stagniramo. Jedino Crvena zvezda radi onako kako mislim da bi neki klub trebalo da funkcioniše". 

Dobra zapažanja ima Nemanja Milić, međutim, ne i planove da ih širi. Karijeru je završio sa 33 godine kako bi se više posvetio porodici i ne odstupa od toga.

"Ja volim fudbal, ali nisam neko ko je ekstremno lud za njim. Ima ljudi koji su ceo život posvetili fudbalu, koji ne mogu da dišu bez fudbala, ali ja nisam takav. Ja volim i neke druge stvari u životu, volim da provodim vreme sa porodicom, da odem na pecanje... Kada me neko gleda na terenu kako trčim napred-nazad, ulazim u duele, skačem, uklizavam, pomislio bi da sam lud za fudbalom, ali van terena ja imam neke druge načine na koje punim baterije", zaključuje Nemanja Milić u intervjuu za Mozzart Sport.