Kada u pozadini svega stoji porodica Arno, onda svaka reč dobija finansijsku dubinu. Bernar Arno, glava dinastije i čovek koji stoji iza LVMH imperije (Louis Vuitton Moët Hennessy), na Forbsovim listama beleži oko 233.000.000.000 dolara ličnog bogatstva – više nego Ilon Mask, Džef Bezos, Mark Zakerberg, Lari Elison, Voren Bafet ili Bil Gejts u najskorijim procenama. Drugim rečima: ako Arnoi odluče da se igraju fudbala, igra postaje skupa. Već se šapuće da bi porodica mogla da izdvoji 100.000.000 evra budžeta već u prvom prelaznom roku posle promocije FK Pariza u u Ligu 1, a kako zasad radi u prelaznom roku, nije nemoguće da Pariz dostigne tu cifru.

Pariz je danas zvanično doveo štopera Porta Otavija u transferu čija je ukupna vrednost 20.000.000 evra (od toga je 3.000.000 potencijalnih bonusa) i to se odmah oseća kao prvi topovski plotun Arnoove ofanzive koja bi jednog dana mogla da razmrda tron katarskih šeika u francuskoj prestonici. Ne kupuje se igrač ove cenovne kategorije da bi se ušuškano preživljavalo u Ligi 1. Ovo je signal, zakopana zastavica, deklaracija namere da Pariz više ne bude marginalna fudbalska priča.

Porto je uspeo da pre finalizacije transfera otkupi i preostalih 20 odsto ekonomskih prava koja su bila raspodeljena između Flamenga i Famalikaa, tako da je paket prodat Parizu čist, bez dodatnih suvlasničkih karika. Klub sa Dragaa zadržao je 15 procenata od eventualne buduće neto više vrednosti, ako Paris FK jednog dana proda Otavija za više nego što je platio, deo te razlike vraća Portu. Troškove FIFA mehanizma solidarnosti Porto je preuzima na sebe, a posredničke usluge i agenture zbirno iznose 10 procenata ukupne transakcije.

Zašto je Paris FK otišao ovako visoko? Zato što se unutar kluba oseća ubrzanje kakvo ranije nije postojalo. Antoan Arno je nedavno otvoreno rekao da su ambicije Pariza „najviše moguće“ i da je prvi korak da se napravi jaka sezona u Ligi 1. Nije rekao „ako“, rekao je „kada“ – i to nije lingvistički lapsus. Plan je bio jasan: najpre ulazak u elitu (ekpresno je ostvaren), zatim ostanak, pa polagani uspon ka evropskim mestima, i na kraju – koliko god to sada zvučalo smelo – napad na titulu prvaka Francuske.

Ni do sada Paris FK nije sedeo skrštenih ruku. Prošlog leta doveden je Maksim Lopez, nekadašnji vezista Marseja, Sasuola i Fiorentine, za oko 1.500.000 evra – potpis koji je mnogima prošao ispod radara, a predstavljao jasan signal da klub cilja igrače sa ozbiljnim ligama u nogama. Iz Crvene zvezde stigao je Žan Filip Kraso, čija kombinacija fizike i golgeterskog instinkta daje dimenziju koja je nedostajala. Obranu i svlačionicu stabilizovao je veteran Timoti Kolodžiejčak, 34‑godišnjak sa iskustvom iz Liona, Sevilje i Borusije Menhengladbah, dok napadačku rotaciju produbljuje Nuha Diko, poznat po periodu u Viganu u vreme dok je klub iz poluprovincijskog Vigana igrao u Premijer ligi. Ovog leta stiglo je već još jedno veliko pojačanje, pošto je za 7.000.000 evra doveden iz Nanta Nigerijac Mozes Sajmon. Još je skuplji bio, ali u krugovima fudbalskih zaljubljenika manje poznat, 19-godišnji levi bek Remsa Noa Sangi, koji je stigao za obeštećenje od 9.500.000 evra.

Sve ovo dobija posebnu patinu kada se Paris FK stavi u odnos prema Pari Sen Žermenu. Jedan grad, dve vrlo različite priče: PSŽ kao globalna supernova katarskog kapitala, marketinški kolos sa Parkom prinčeva kao pozornicom; Paris FC kao nekadašnji lutalica između drugog i trećeg ranga koji pod kišobranom najbogatije porodice na planeti počinje da raste u senku sposobnu da baca konturu preko reke Sene. Do sada je Pariz bio sinonim za jedan klub. U budućnosti bi mogao da dobije gradski derbi kakav svet još nije video, ne samo zbog prestiža, nego zbog neverovatne kumulacije kapitala na obe strane. U tom smislu navijačka šala da će „PSŽ i Paris FC postati najbogatiji gradski rivali na svetu“ deluje sve manje kao šala a sve više kao rani slogan budućeg sukoba.

Da shvatimo koliko bi to bilo radikalno, vredi podsetiti se istorije. Paris FC je osnovan 1969. godine, samo godinu dana pre nego što je nastao Pari Sen Žermen. Ipak, putanje su se rano razišle: Paris FC je u najvišem rangu igrao samo tri sezone – 1972/73, 1973/74 i 1978/79 – nakon čega je dugo klackao između druge i treće lige, često bez stabilnog temelja. U Ligu 2 se vratio pre osam godina i od tada je tu u kontinuitetu, što je već za njega period retke stabilnosti. Ako ovog puta uhvati korak i zaista se popne u Ligu 1, to će biti prvi povratak posle čitavih 46 godina odsustva iz elite. Tek tada počinje „blago plašenje katarskih šeika“, kako se s osmehom govori među navijačima.

Možda će se kasnije govoriti da je baš Otaviov potpis predstavljao dan kada je priča stvarno počela: dan kada je Paris FC prestao da bude fusnota i postao ambicija. A ako uskoro usledi promocija, injekcija kapitala i prvo pariranje PSŽ‑u, onda ćemo ovaj transfer pamtiti kao trenutak kada je prestonica Francuske dobila priliku da postane domaćin najbogatijeg gradskog rivaliteta na svetu.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Ispaljen prvi plotun ofanzive koja bi jednog dana mogla da razmrda tron katarskih šeika

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva