Ispovest Vinčenca Jakinte: Nekad sam bio svetski šampion, sada sam mafijaš; već deset godina živim noćnu moru

Nekada je živeo fudbalski san krunisan osvajanjem Svetskog prvenstva sa Italijom 2006. godine, ali se taj san za Vinčenca Jakintu pretvorio u noćnu moru koja mu je iz korena promenila život. U intervjuu za italijansku Gazetu delo Sport, bivši napadač Udinezea i Juventusa otvorio je dušu o teškom periodu kroz koji prolazi nakon što je epitet ‘svetskog šampiona’ zamenio etiketom ‘mafijaša’, čoveka čije se ime neprestano vezuje za ozloglašenu mafijašku organizaciju 'Ndrangetu.

Jakinta se našao na optuženičkoj klupi u okviru velikog suđenja zbog navodnih veza sa Ndrangetom, glavnom južnoitalijanskom mafijaškom mrežom. Iako isprva osuđen na dve godine, optužbe protiv njega su na kraju odbačene, ali je sudski proces, najveći te vrste vođen u severnoj Italiji (optuženo oko 350 ljudi), okončan 2018. godine uslovnom kaznom za bivšeg fudbalera i zatvaranjem njegovog oca Đuzepea (i to na 19 godina!), naterao Vinčenca da vodi najtežu bitku - onu van terena, za dokazivanje nevinosti i skidanje ljage sa porodičnog prezimena.

Stoga mu povremene priče o fudbalu, onome u čemu je nekad bio vrlo dobar, predstavljaju beg od sumorne svakodnevice, te se 46-godišnjak kroz razgovor za milanski list rado vratio uspomenama na nekadašnju slavu, legendarne trenere, nesalomivi duh šampionske generacije Azura i dane kada je njegovo ime na Apeninima bilo sinonim isključivo za golove.

*****
MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!
*****

Otvorivši dušu o teretu koji nosi poslednjih godina, Jakinta ističe koliko ga boli nepravda i način na koji se njegova karijera gura u zaborav zbog pomenutih optužbi.
“Nekad su me zvali 'svetski šampion', sada me smatraju mafijašem. To je neverovatna nemilosrdnost. Plaćamo račun samo zbog prezimena, ni zbog čega drugog i to je zaista tužno. Igrao sam na najvišem nivou 15 godina, postigao het-trik u Ligi šampiona i osvojio Svetsko prvenstvo... a opet se moje ime povezuje sa 'Ndrangetom zbog gnusne optužbe. Ušli smo u vrtlog koji je veći od nas, i sa svakim porazom nas sve više usisava“.

Vrtlog koji je njega i njegovu porodicu ‘usisao’ 2012. godine, kada je njegov otac Đuzepe optužen u okviru velike akcije protiv italijanske mafije. Bivši fudbaler, međutim, ne odustaje od borbe za očevu slobodu.
“Na kraju će ga ubiti tamo u zatvoru. Bacili su ogromnu količinu blata na nas. Kada jednom upadnete u živi pesak, teško je izaći. Verujem u pravdu, ali ovako je teško. Boriću se da dokažem njegovu nevinost. To je bitka mog života. Mi nemamo nikakve veze sa mafijom, ona nam se gadi".

U celom tom pravnom haosu, i sam Jakinta je osuđen na uslovnu kaznu zbog neadekvatnog čuvanja vatrenog oružja. Iako priznaje nesmotrenost, ogorčen je zbog načina na koji je taj prekršaj iskorišćen da mu se uništi reputacija.
“Bilo je naivno, ali to me ne čini kriminalcem. Oružje je bilo uredno registrovano; moj otac ga je uzeo bez mog znanja o premeštanju. Optužen sam po Članu 7, navodno sam pomagao klanovima legalno posedovanim oružjem. To je ludilo, takve stvari vam unište život. Već deset godina živim u noćnoj mori kojoj se ne nazire kraj“.

********
Tvoj tim povede 16 razlike - tip ti je odmah dobitan
********

Bežeći od sumorne sadašnjosti, Jakinta se vratio u 2006. godinu i najslavnije dane italijanskog reprezentativnog fudbala. Podizanje Boginje u Berlinu za njega ostaje kruna karijere.
“Da, bez sumnje, to je najbolji trenutak. Osećaj kada je Kanavaro podigao pehar bio je neopisiv. I dalje se naježim. U trideset sekundi, pred očima mi je proletelo dvadeset godina odricanja“.

Posebno emotivno priseća se svog debija na tom Mundijalu i gola, koji je imao ogromno lično značenje za celu njegovu porodicu.
“Kufur greši pri vraćanju lopte unazad i ja to koristim za 2-0. Počeo sam kao amater, a završio tako što sam postigao gol na Svetskom prvenstvu. Sećam se očevih suza posle utakmice; taj gol je bio i njegov i majčin“.

Osvrćući se na atmosferu u nacionalnom timu, Jakinta otkriva da je snaga te šampionske generacije ležala u neverovatnom zajedništvu i skromnosti momaka na terenu.
“Jednostavno je, bilo nam je dobro zajedno. Bili smo luda svlačionica, svesni da možemo da ostvarimo san. A tek koliko smo se šalili! Pirlo i Gatuzo su bili kao pas i mačka, ali tu su bili i Materaci, De Rosi i Toti; stalno smo zadirkivali jedni druge. I uz to smo bili skromni: mnogi od nas su došli iz provincijskih klubova“.

Kroz njegovu karijeru prošla su velika trenerska imena, a poseban trag ostavio je Lučano Spaleti, sa kojim je u Udinama imao specifičan i pomalo komičan odnos.
“Kakve su to godine bile u Udinama! Igrali smo spektakularno, Lučano je bio deset godina ispred svih ostalih. Reći ću vam ovo: bio sam šampion u obaranju ruku u svlačionici, pobeđivao sam sve. Jednog dana se on pojavio, izazvao me i umalo mi slomio ruku. Tri sekunde i otišao je. 'Da prestaneš da se ponašaš kao budala', rekao mi je. To je Spaleti. Na terenu je čvrst, ali van njega zna kako da ujedini ekipu“.

Podjednako duboko poštovanje gaji prema Marčelu Lipiju, selektoru koji mu je verovao do te mere da bi za njega igrao i van svoje prirodne pozicije.
“Znam da je bio lud za mnom još otkad je trenirao Juventus. Kod njega sam igrao kao krilo, drugi napadač i centarfor, ali bih igrao i kao golman. Znao je kako da ujedini grupu; bio je poseban trener. Čak me je poveo i na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, iako sam tada bio prilično rovit".

Ah, te povrede… Bilo ih je previše i po njegovom priznanju ostavljale su duboke psihičke ožiljke i strah svaki put kada bi kročio na travu.
"Zaustavile su me previše puta. Mentalno su bile užasne: izađete na teren uplašeni, plašite se da ćete se stalno povređivati. Čak i u Juventusu, nakon što je stigao Konte".

Upravo ga je to krhko zdravlje uskraćivalo za važna iskustva, a posebno žali što na terenu nikada nije osetio pravu saradnju sa Antonijem Konteom.
“Kada je Antonio stigao, želeo je da me zadrži. Poveo me je na pripreme i rekao: 'Da vidimo kako će ići.' Igrao sam, bio sam dobro. A onda je došla još jedna povreda. Konte me je zvao svaki dan da proveri kako sam, nadajući se da ću se vratiti. Posle poslednje povrede, i on je morao da odustane. To što nisam igrao za njega ostaje žal koji nosim sa sobom“.

Vraćajući se na klupske uspehe, neizbežno je bilo prisećanje na zlatno doba Udinezea i nestvarna izdanja u Ligi šampiona.
“Pa... sa Spaletijem kao trenerom, kakve su to bile utakmice! Di Natale i ja smo bili nezaustavljivi u napadu. Postigao sam het-trik protiv Panatinaikosa na svom debiju, odmah iz prve. Zatim utakmica protiv Barselone, mnogo velikih zadovoljstava”.

Zanimljivo je da su prvi mečevi u novim sredinama kroz celu karijeru za njega bili posebno talični.
“Da, uvek sam postizao golove. Za reprezentaciju, na Svetskom prvenstvu, sa Juventusom, pa čak i sa Čezenom. Čak i u Romanji, gde smo Mutu i ja bili sjajan tandem”.

Na kraju, upitan da izabere najboljeg igrača sa kojim je ikada delio svlačionicu u deceniju i po dugoj karijeri, Jakinta bez razmišljanja izgovara ime legendarnog golmana.
“Igrao sam sa toliko šampiona, ali ako moram da izdvojim jednog, rekao bih Bufon. Bio je impresivan. Kada bi na treningu odlučio da nam neće dozvoliti da damo gol, mogli smo slobodno da idemo pod tuš. Nije bilo šanse, nikada ne biste postigli gol. On je najveći golman svih vremena”, zaključio je Jakinta.