Jedanaest utakmica u klupskom fudbalu, pa šta? Ovo je neki potpuno drugačiji svet

Mada, ko je u tim trenucima drugačije mogao da okarakteriše njihove angažmane, posebno što su i jedna i druga reprezentacija prolazile kroz krizan period.

Na sve to, Lionel Skaloni stigao je bez da je prethodno ikada samostalno radio u klupskom fudbalu. Kao sveže penzionisani desni bek, trenerski put je započeo kao pomoćnik Horhea Sampaolija u Sevilji, kasnije i reprezentaciji Argentine, dok se istovremeno školovao za UEFA Pro licencu u Španiji i na obuci za mentora imao i - Luisa de la Fuentea, čoveka s kojim će se večeras prvi put suočiti. Posle Sampaolijeve smene, usled neuspeha na Svetskom prvenstvu 2018. godine, Skaloni je nakratko vodio U20 selekciju (svega šest utakmica), da bi potom, zajedno sa Pablom Ajmarom bio imenovan za privremenog selektora seniorskog tima Argentine. Koja mu je potom u potpunosti poverena.

Donekle očekivano, nije dočekan najprijatnije. Štaviše, legendarni Dijego Maradona, koji je i sam bio selektor Argentine od 2008. do 2010. godine, jasno je stavio do znanja da mu se izbor nije dopao, rekavši da 'Skaloni ne može ni da usmerava saobraćaj'. "Kako možemo da mu damo posao selektora? Jesmo li svi poludeli?", pitao se Maradona. Međutim, FS Argentine je imao finansijskih poteškoća i već dugo godina nizao neuspehe, pa nije imao ni mnogo opcija.

Pre nego što je Skaloni stigao, Argentina je bila bez trofeja još od Kopa Amerike 1993. godine. Urugvaj ju je eliminisao u četvrtfinalu Kopa Amerike 2011. godine na domaćem terenu. Čak i kada bi stigla do finala, Argentina ih je redovno gubila. Bila je vicešampion Kopa Amerike četiri puta u pet turnira između 2004. i 2016. godine (od čega tri puta nakon penala), kao i na Svetskom prvenstvu 2014. godine koje je rešeno u produžecima. Verovalo se da bi posle silnih neuspeha Lionel Mesi mogao da okonča reprezentativnu karijeru bez osvojenog pehara. U nedelju će igrati za četvrti, umnogome zahvaljujući Skaloniju.

Tek za nijansu bolja situacija bila je u reprezentaciji Španije kada ju je De la Fuente preuzeo. Bila je svetlosnim godinama daleko o zlatne generacije iz perioda 2008–2012, koja je vezala tri titule na velikim takmičenjima. Nije stigla do velikog finala još od tog poslednjeg trijumfa na Euru 2012, a dobila je samo dve utakmice u nokaut fazi na ukupno pet turnira između 2014. i 2022. godine, od kojih jednu tek posle penala. Španija je stagnirala, uzalud pokušavajući da preslika prepoznatljivu pas igru i posed lopte iz ere Luisa Aragonesa i Visentea del Boskea. A onda je došao De la Fuente, verni vojnik FS Španije, i Crvenu furiju učinio šampionom Evrope. Možda će i vladarom sveta. Sve to uz minimalno iskustvo koje je sa sobom doneo iz klupskog fudbala.

Onih gorepomenutih 11 utakmica? Sve su De la Fuenteove, i to iz perioda kada je bio trener Alavesa, tadašnjeg trećeligaša. Pre 15 godina! Vodio je ekipu četiri meseca, od jula do oktobra, da bi posle samo dve pobede u uvodnih devet kola dobio otkaz. Prethodno je radio u omladinskom pogonima Sevilje i Bilbaa, klubovima za koje je mnogo ranije igrao, pri čemu je u baskijskom dogurao i do pozicije trenera rezervnog tima. Međutim, dve godine pošto je na prvom samostalnom zadatku doživeo brodolom, uplivao je u selektorske vode. I tu se pronašao.

(AP Photo/Paul White)

Njegov uspon bio je postepen. Pet godina vodio je U19 selekciju (paralelno sa U18 timom) sa kojom je 2015. godine osvojio Evropsko prvenstvo, potom preuzeo U21 reprezentaciju i sa njom, takođe, pokorio Stari kontinent 2019, čime je zaslužio poverenje Saveza da vodi olimpijsku reprezentaciju na Igrama u Tokiju 2021. I opravdao ga, odvevši je do finala u kojem je izgubila od Brazila.

Međutim, kandidatom za selektorsku klupu seniorske reprezentacije nisu ga učinili pomenuti trofeji i konstanta pojavljivanja u završnicama velikih takmičenja. Njegova najveća prednost bila je u tome što je bio – i ostao - pravi čovek sistema koji je čitavu deceniju proveo trenirajući mlađe kategorije Španije, stekavši dragoceno iskustvo kroz mlađe uzraste i do detalja upoznavši vrline i mane, a pre svega karaktere igrača koji danas čine okosnicu seniorske reprezentacije.

EURO U19 osvojio je sa Unaijem Simonom, Rodrijem i Mikelom Merinom u timu, U21 reprezentaciju sa kojom je takođe trijumfovao na Evropskom prvenstvu činili su Mikel Ojarsabal, Fabijan Ruis, Dani Olmo i opet Mikel Merino i Unai Simon, pre ili kasnije pozive za istu selekciju dobijali još Erik Garsija, Feran Tores, Mark Kukurelja, Pedro Poro, Martin Subimendi, Pedri, Jeremi Pino, Đoan Garsija i Niko Vilijams. Olimpijsko finale sa Brazilom? U startnoj postavi bili su Kukurelja, Garsija, Merino, Subimendi, Pedri, Olmo, Ojarsabal i opet Simon, možda i najbolji primer onoga što čovek iz sistema donosi u odnosu na nekoga ko dolazi sa strane.

Luis de la Fuente i Unai Simon (PGS Photo Agency) xPGSxPhotoxAgencyx

Jer Španija na ovogodišnjem Mundijalu pored njega među golmanima ima još Davida Raju i Đoana Garsiju, na klupskom nivou šampione Engleske i Španije. I mada to ne možemo da tvrdimo, gotovo smo sigurni da bi, da je na mestu selektora neko poput Tuhela, Anćelotija ili bilo ko izvan sistema, startnog golmana tražio među njima dvojicom. De la Fuente pak bira čuvara mreže koji nema baš najbolju sezonu iza sebe, ali čuvara mreže kojeg poznaje u dušu i zna šta od njega može da očekuje. Jer Simon je sa njim osvajao obe evropske titule u mlađim kategorijama, branio i to pomenuto finale sa Brazilom na Olimpijskim igrama. Mnogi bi rekli da ima povlašćen tretman, De la Fuente to pojašnjava drugačije…
“Mnogi od njih su prošli kroz mlađe kategorije, a to je obično dobar predznak za uspeh”, izjavio je 65-godišnjak uoči finala Evropskog prvenstva protiv Engleske, drugo od četiri (dva u Ligi nacije i ovo koje nam predstoji) koliko će izboriti od dolaska na kormilo. Sve to oslanjajući se na prepoznatljiv španski fudbalski identitet i kontinuitet, zavhaljujući čemu je obezbedio uspešnu formulu u kojoj igrači prirodno prelaze u prvi tim jer dolaze sa omladinskih nivoa gde su u potpunosti usvojili definisani način igre.

Sa druge strane, Skalonijeva najveća snaga krije se u dubokim međuljudskim odnosima i čistim emocijama koje nikada ne skriva, zbog čega je i dobio nadimak Plačljivko posle finala u Kataru.
“Skratili smo trening kako bismo otišli na asado (tradicionalni argentinski roštilj, prim.aut.)”, otkrio je Skaloni uoči četvrtfinala Argentine protiv Švajcarske. “To je tip stvari koje mi radimo. Tome pridajemo veliku vrednost. Ne radi se samo o onome što se dešava na terenu. Još uvek se sećam Malezije 1997. godine (Svetsko prvenstvo za mlade koje je Argentina osvojila). Pablo i Valter su ovde sa mnom. Mnogo toga smo prošli zajedno. Te stvari mi znače i to je ono što ostaje uz vas, pored rezultata i statistike. Za dvadeset godina, možda ćete se ponovo okupiti i prisetiti se tog zajedničkog asada, zajedničkog ispijanja matea. To je nezaboravno i to je nešto što često radimo. Smatramo da to gradi tim, a ako izgradimo tim, postajemo još jači”.

Ovakvim pristupom, Skaloni je pokazao da vreme provedeno u zajedničkom druženju, pripremi tradicionalnog roštilja i ispijanju matea vredi jednako koliko, ako ne i više, od sati video-analize. Skaloni čvrsto veruje da upravo to zajedništvo van terena tim čini moćnim, znatno jačim u kriznim trenucima; stavlja identitet ispred ideologije, duh ispred strategije, emocije ispred taktike. Što, da se razumemo, ne znači da su svi dosadašnji trofeji rezultat nekakvog bajanja. I te kako se u igri reprezentacije vidi trenerska ruka. Vidljiva još u Kataru, kada je Argentina počela turnira sa jednim, a završila ga sa drugim timom. Kada su još do kraja grupne faze Lautaro Martines, Leandro Paredes i Papu Gomes izgubili mesta u startnoj postavi, a Aleksis Makalister, Enco Fernandes i Hulijan Alvares izbili u prvi plan. Gotovo identičan scenario videli smo i ovog puta, pa su vremenom Alvares, Paredes i Nikolas Taljafiko dolazili do startne postave nauštrb Lautara, Tijaga Almade i Fakunda Medine.

Niti je slučajno to što Argentina iz utakmice u utakmicu postaje neuporedivo opasnija kada Skaloni iz igre izvuče jednog od četvorice vezista i ubaci Nika Gonsalesa ne bi li dobio na širini. Pa opet, utisak je da najveća snaga Argentine leži u međuljudskim odnosima. Dobro, i u Lionelu Mesiju, naravno.
“Ja sam selektor da bih iskusio tako nešto, a ne zato što volim 4-3-3”, izjavio je Skaloni nakon epskog preokreta protiv Egipta u osmini finala kojem je prethodila tek za nijansu manje dramatična šestanestina finala sa Zelenortskim Ostrvima. “Nikada nisam bio jedan od velikih igrača”, ne krije Skaloni. “Bio sam igrač zadatka. Bio sam dobar momak.” Momak koji, prema De Polovim rečima, “zna koje dugme da pritisne kod svakog od nas”.

Zato je Skaloni, kad god bi bilo stani-pani tokom Mundijala (a bilo je u više navrata), pronalazio rešenja. Izgledao gotovo relaksirano u nimalo prijatnim situacijama kroz koje je Argentina prolazila tokom turnira. Situacijama poput one u kojoj se Tomas Tuhel sa Engleskom slomio baš protiv Argentine. Za razliku od njega, Skaloni je u stanju da takve trenutke prigrli i prihvati da se utakmice ponekad svode na nefudbalske aspekte, na stvari koje trener ne može da kontroliše.
“Znali smo da ćemo patiti, i to je deo naše krvi, to je deo našeg DNK, i to nam donosi mir”, rekao je Skaloni posle pobede nad Švajcarskom. “U Kataru nismo bili toliko iskusni, uključujući i mene, i takve situacije su bile veoma teške. Međutim, sada smo iskusniji jer znamo kakav je osećaj kada protivnik dominira, kada primite gol za izjednačenje, tako da smo danas zadržali pribranost. Tim je znao kako da ostane smiren“.

I zato ne treba da čudi što se, primera radi, dokazani pobednik na klupskom nivou kakav je Fabio Kapelo, nije snašao u ulozi selektora Engleske, a čovek sa neubedljivom radnom biografijom kakva je Sautgejtova, bio zaslužan za najbolja dva turnira još od Svetskog prvenstva koje su osvojili pre šest decenija. Niti je slučajno što je Luis Enrike, dvostruki uzastopni prvak Evrope sa Pari Sen Žermenom, imao bledo izdanje na Svetskom prvenstvu u Kataru i generalno mnogo manje uspeha sa reprezentacijom od De la Fuentea, čoveka koji je, poput Sautgejta, mesto selektora ‘zaradio‘ prethodno radeći sa mlađim selekcijama nacionalnog tima. Put koji su mnogo pre njih utabali Helmut Šen, Jup Derval, Eme Žake, Rože Lemer, Ričard Moler Nilsen, kasnije ga sledio i Joakim Lev; svi do jednog sticavši iskustvo kao pomoćnici ili selektori mlađih kategorija pre nego što su preuzeli seniorske timove i doneli im najveće trofeje.

🔥🔥🔥 Mozzart deli 3.000 bonus kodova: MSFINALE 🔥🔥🔥

Jer reprezentativni fudbal se umnogome razlikuje od klupskog. Koliko? Aktuelni selektor Kanade Džesi Marš, koji je prethodno na klupskom nivou radio u pet zemalja, jednom prilikom ih je opisao kao ‘dva različita sveta‘. Na više nivoa.
“Ne viđamo se svaki dan. Morate da razmišljate o tome šta želite od svake pozicije i koji igrači se uklapaju na osnovu onoga što igraju u svojim klubovima”, pojašnjavao je Nagelsman pre Evropskog prvenstva u Nemačkoj u razgovoru za sajt UEFA.

Repreprezentacije, za početak, izračunao je analitički portal The Analyst, igraju i do četiri puta manje mečeva u toku sezone (oko 11 naspram 44 u klubu). To istovremeno znači da selektori nemaju luksuz svakodnevnog rada sa igračima tokom kojeg bi prvo implementirali, potom i usavršavali taktičke zamisli. I za kraj, nemaju mogućnost kakvu trener ima – da kupe igrača koji mu nedostaje, već moraju da rade sa onim što imaju i kreiraju hemiju unutar tima. Ono po čemu su, između ostalog, dvojica selektora prepoznatljivi. I što pravi značajnu razliku u odnosu na većinu drugih najvećih reprezentacije sveta.

Otud u finalu Španija i Argentina. Luis de la Fuente i Lionel Skaloni.

SVETSKO PRVENSTVO - FINALE

Nedelja

21.00: (2,40) Španija (3,05) Argentina (3,55)