M. MiškovićMaroko odškrinuo vrata, ušlo njih devet
Vreme čitanja: 5min | ned. 28.06.26. | 19:27
Od afričkih selekcija samo Tunis nije prošao grupnu fazu
„Teško je igrati u Africi, a kada vidiš da se devet od deset selekcija kvalifikovalo u narednu fazu, to pokazuje kvalitet afričkog fubala... A on nije uvek doživljavan kao kvalitetan“ rekao je Rijad Marez po završetku utakmice između Alžira i Austrije, te jasno skrenuo pažnju na ono o čemu bi svakako trebalo da se priča – afričke selekcije su podigle nivo kvaliteta i ne treba ih više posmatrati kao autsajdere.
Imale su i ranije selekcije sa Crnog kontinenta zanimljive mundijalske sastave u kojima je bio prisutan kvalitet, koji je uglavnom bio nesrazmeran. Setimo se Obale Slonovače iz Južne Afrike 2010. predvođenu Didijeom Drogbom, Salomonom Kaluom i Žervinjom, ili Alžira četiri godine kasnije koji je bio blizu da šokira budućeg prvaka sveta, reprezentaciju Nemačke u osmini finala. Za Pustinjske lisice je i tada igrao sadašnji kapiten Marez, te je samim tim dovoljno jasno koliko je dug put bio stići od epiteta potpunog autsajdera, do rivala kojeg svi posmatraju sa poštovanjem.
Izabrane vesti
Iako rivali, Alžirci, ali i sve ostale afričke selekcije dosta duguju Maroku, koji je na prethodnom Mundijalu igrao polufinale. Rezultat koji se do skoro činio kao fantazija za bilo koju selekciju Crnog kontinenta je naprasno prerastao u realnost. Ta ekipa Lavova Atlasa možda imenima nije ništa kvalitetnija od Drogbe i družine, ali mentalitetom definitivno jeste.
Ašraf Hakimi i ekipa su od samog starta turnira pokazali volju, želju i odlučnost da se takmiče sa najjačima, a iako su pre četiri godine u Kataru delovali inferiorno na terenu u utakmicama nokaut faze protiv Španije i Portugalije, dobra organizacija u defanzivi i jasna raspodela uloga dovela ih je do istorijskog uspeha. Upravo na tome i počiva recept za uspeh Afrikanaca – nije bitno ko je zvezda na klupskom nivou, u reprezentaciji su svi podređeni timskom uspehu.
Još jedan faktor je ključan, a takođe se tiče uspeha Marokanaca sa prethondog Mundijala. Nekada bi afrički fudbaleri, rođeni u različitim evropskim državama, čekali poziv upravo neke od selekcija sa Starog kontinenta, pomalo zanemarujući zemlju porekla. Može se i to opravdati, što zbog slabe organizovanosti skauting službi u Africi, primamljivosti dresa elitnih evropskih reprezentacija i s tim u vezi, manjka perspektive koji svakako nosi igranje za reprezentacije sa Crnog kontinenta.
Međutim, uspeh Maroka doneo je potpuno novi pogled na kompletnu situaciju. Kao da se mladim afričkim fudbalerima odraslim po belom svetu počela da javlja pomisao “pa, možda je i moguće?” Kada može Maroko, što ne bi mogla i Gana, Alžir, Senegal? Što je sasvim legitimno razmišljanje, jer svi navedeni poseduju kvalitet kada govorimo o igračkom kadru, a taj kadar će u budućnosti biti još širi. Primera je više, a glavni je svakako Ajub Buadi. Momak koji je mogao da se s razlogom nada pozivu u reprezentaciju Francuske, odlučio je da se priključi Lavovima Atlasa u borbi za sam svetski vrh. A, ako na to dodamo i da je Maroko jedan od organizatora sledećeg Mundijala, jasno je čime se vodio mladi fudbaler. Koliko je realno, videćemo…
Kako god bilo, evidentno je da selekcije sa Starog kontinenta i dalje vode glavnu reč. Treba dodati i da je novi format značajno “pomogao” u tome da u nokaut fazi gledamo čak devet afričkih selekcija, jer su četiri došle sa liste najboljih trećeplasiranih, dok ni jedna nije grupu završila na prvoj poziciji. Najbliži su bili Maroko i Egipat, koji su zbog gol-razlike ipak završili iza Brazila, odnosno Belgije. Jedini koji je takmičenje završio u grupi, i to bez osvojenog boda je Tunis. Orlovi Kartagine su imali neke druge probleme nevezane za teren, smenili su selektora već nakon prvog poraza i bilo je jasno da nemaju koheziju u ekipi koja je neophodna za visoke domete.
Koliko će afričkih selekcija proći u osminu finala nije zahvalno predviđati, mada je jasno da ni jedna od njih neće imati lak zadatak. Neko će, poput Zelenortskih Ostrva koja se sastaju sa braniocem trofeja Argentinom, izaći na teren da uživa u istorijskom meču. Sa druge strane, Senegal i Maroko će igrati u derbijima šesnaestine finala, protiv Belgije odnosno Holandije, a posebno zanimljiv duel odigraće Engleska i DR Kongo.
Jasno je da su Engelzi znatno kvalitetniji rival, ali su i Kongoanci u utakmici sa Portugalijom pokazali da mogu da se nose sa igrački znatno kvalitetnijom, a i skupljom ekipom. Poseban motiv u ovom meču definitivno će imati nekadašnji mladi reprezentativci Engleske, a sada nezamenjivi šrafovi u defanzivi DR Kongo, Aksel Tuanzebe i Aron Van Bisaka.
Kada govorimo o pomenutom dvojcu, treba biti realan i reći da zov domovine nije presudio, kao u slučaju Buadija, već su obojica duže vreme strpljivo čekali poziv Gordog Albijona. Kada je postalo jasno da od toga nema ništa, prihvatili su poziv Leoparda.
Što se Mareza i ekipe koju sa klupe predvodi Vladimir Petković tiče, sledeći protivnik je Švajcarska. Ovaj okršaj će biti posebno zanimljiv jer je stručnjak iz Sarajeva predvodio ovu evropsku selekciju u periodu od 2014. do 2021, a nosioci igre Švajcarske se nisu previse promenili od tog perioda - Granit Džaka, Rikardo Rodrigez, Niko Elvedi...
Egipat koji igra sa Australijom bi u teoriji trebao da ima najbolje šanse za plasman u narednu fazu, mada ih tamo najverovatnije čeka Argentina. Takođe, ni Južna Afrika na papiru nema teškog protivnika, Kanadu, ali je jasno da selekcija koju predvodi Hugo Bros ne može da se pohvali preteranim kvalitetom, naročito u napadu. Svoju šansu će definitivno imati i Obala Slonovače, koja je pokazala zavidan kvalitet u grupnoj fazi, a u šesnaestini finala je očekuje meč sa ništa manje kvalitetnom Norveškom.
Ako bismo išli u dalja predviđanja, nije isključeno ni da dođe do međusobnih susreta između selekcija sa Crnog kontinenta već u osmini finala, ali o tom po tom.