Neven Subotić: Od bekstva iz BiH do bega u slobodu bez luksuza

Neobična je ličnost Neven Subotić. Drugačiji od većine fudbalera. Pogotovo srpskih, sa kojima je godinama delio svlačionicu u reprezentaciji. Dok mu nije dosadilo i u najboljim godinama se oprostio od državnog tima.

Ništa u njegovom životu nije bilo tipično. Kao dečak je sa roditeljima pobegao iz pakla rata u BiH, ali nije ostao ni u Nemačkoj, otišao je potom u SAD, a onda se kao fudbalski talenat vratio u Bundesligu. I dotakao zvezde. Pa ponovo nestao...

U velikom intervjuu za DAZN, Subotić je govorio o svom životu, početku karijere, uspesima sa Dortmundom, ali i o životu van terena, koji je još zanimljiviji od ovog fudbalskog dela.

Na pitanje šta mu je prvo sećanje kada je kao dete došao u Nemačku, Neven je rekao:
„Prvo sećanje mi je - vrtić. Nije bilo segregacije, deca su bila zajedno, bilo im je dozvoljeno da se igraju i zabavljaju bez obzira na boju kože ili poreklo. Gledajući to iz današnjeg  konteksta, zastrašujuće je koliko smo se udaljili od tog mehanizma koji je funkcionisao“.

I koliko mu je prijala Nemačka kao detetu, toliko nije SAD kao studentu.
„Nova sloboda koju sam iskusio u SAD sa 17 godina mi je bila impresivno iskustvo. Ali, taj stil života na koledžu nije bio za mene. Bio sam fokusiran na fudbal, želeo sam da postanem profesionalac. Zato sam napustio koledž posle jednog semestra“.

Dok je tražio svoj put kao tinejdžer, njega je pronašao Majnc.
„Na Svetskom prvenstvu za igrače do 17 godina u Peruu, upoznao sam čoveka koji je imao veze sa nemačkim klubovima i hteo je da mi organizuje probe. U leto 2006. imao sam probu u Majncu od nedelju dana, koja se rastegla na dva meseca. Hteli su pre svega mentalno da me testiraju. Dve godine kasnije već sam bio u Dortmundu“.

Majnc je bio i mesto gde mu se put ukrstio sa zvanično najboljim trenerom sveta za sezonu 2018/19 – Jirgenom Klopom.
„Imao sam čvrstu veru u njega. Otvorio mi je oči i pokazao mi šta je neophodno da bih uspeo na profesionalnom nivou. Imao sam osećaj da ako neko može da me dovede do toga, to je onda Klop“.

Zajedno su iz Majnca otišli u Dortmund, gde su obojica „eksplodirala“.
„Bilo je lepih trenutaka u Dortmundu, ali je pre svega to bilo vreme za učenjeu. Tu sam naučio šta je potrebno za timske uspehe. Mi smo u tunelu već vodili 2:0 protiv svakog, jer smo u svakom trenutku znali da možemo da se oslonimo jedan na drugog. Pored toga, imali smo ogroman motiv i veliki kvalitet tima“. 

Ta kohezija je bila ključna za velike uspehe.
„Većina nas smo još bili momci koje su čekale najbolje godine. Niko nije zaista znao šta nas čeka. To što smo uspeli i proslava na kraju učinila je da ostanemo braća zauvek. Vreme ne može da prekine te spone“.

A, Neven kaže da je uspeo iako nije bio najbolji gotovo ni u čemu.
„Moja snaga je to što sam svestan da nisam najveći talenat, da tehnički nisam najbolji, ali sam učio da ljudi koji mnogo rade i pametno rade, mogu da ostvare svoje snove. A, izazovi su mi zabavna stvar. Kao Union Berlin sada“.

Otkrio je Subotić i kako je i zbog čega izabrao ovaj klub koji je posle dosta godina zaigrao u Bundesligi.
„Imam ceo spisak kriterijuma koji proveravam pre nego što izaberem klub. Na njemu su razvoj kluba, kontinuitet trenerskog rada. Nemam želju da idem u klub koji menja trenera na svaka dva meseca. Bitno mi je i kakav profil igrača traži šef struke, jer ako se u taj ne uklapam, onda neću ni da idem u taj klub. Koristim više različitih izvora, da bih sklopio celu sliku: pričam sa trenerom, sportskim direktorom i sa što više igrača. I posle toga procenjujem da li je to sredina za mene. Union Berlin je jedan od retkih klubova koji se uklapao u tu celu sliku. Novac mi je tek na dnu lestvice. Najviše želim da igram“.

A, ni uloga navijača nije zanemarljiva. Union ima pravu armiju vernih navijača.
„Već sam igrao utakmice u reprezentaciji u sablasnoj atmosferi. Navijači dodaju svemu nekoliko najbitnijih procenata. Bez fanova, sport je nešto potpuno drugačije. Oni čine fudbal posebnim. Ostvariti cilj pred 80.000 navijača je fantastično“.

Veliki je humanitarac Neven Subotić, ima svoju fondaciju za pomoć deci u ugroženim krajevima Afrike. Ne samo što daje koliko može, već je i sebi oduzeo mnogo toga. Luksuza se potpuno odrekao.
„Koristim metro za prevoz, kao i hiljade građana Berlina svakog dana. Postoji mnogo stvari kojih sam se svesno odrekao u životu. Imao sam nekoliko automobila, kuću sa velikom baštom. Ali u jednom momentu sam shvatio da mi sve to smeta. Da je to zabluda. Prodao sam kuću i automobile i ta sloboda mi je sjajna. Sad mi je prednost da imam što manje toga. I od tada mogu slobodno da usmerim svoje misli ka mnogo važnijim stvarima“, objasnio je Neven Subotić.

Zaista ličnost kakva se ne sreće često...

Foto: Reuters