Odbrana golmana Popovića

To što je Partizan izgubio na svom terenu od Mladosti GAT i Šerifa, a nije dobio ni kragujevački Radnički, trenerska je sramota Gordana Petrića. Nikako se istom rečju ne bi smeo okrakterisati gaf Aleksandra Popovića kome je pređašnji šef stručnog štaba zamerio što je napuštajući teren posle još jednog razočaravajućeg rezultata uzviknuo, više sebi u bradu, pod naletom emocija:

„Zašto se povlačimo 17. put...“

Popović je rekao istinu, hteli to u Humskoj da priznaju ili ne. U sve tri utakmice kod kuće tokom 2023. crno-beli su bili neprepoznatljivi i dozvolili su rivalima da im se šetaju kroz kazneni prostor, zbog čega je prvi na udaru bio golman. Matiran je osam puta na tim mečevima i deluje normalno, prirodno, ljudski što je eksplodirao u ambijentu kad nikome nije jasno šta se dešava, kamoli momku kome su tek 23 godine, od koga baš i nema mnogo mlađih među starterima.

Onako kako je Petrić protumačio gest Aleksandra Popovića („trebalo bi da ga je sramota“) ispalo je da je on kriv za još jedno postanje, maltene odlazak trenera i(li) najveću krizu Parnog valjka poslednjih godina. A – nije. Ili, makar, nije jedini. Postupak golmana Partizana odudara od svih postulata modernog prezentovanja sportista, gde se navodno vodi računa o svakom slovu, izgovorenom i neizgovorenom, detalju na fotografiji, pojavljivanju u javnosti. Malo ko je svoj, onakav kakav je među četiri zida i to se ne odnosi samo na crno-bele, niti ovdašnji milje, tako je i u Evropi, pa i svetu. Samo pogledajte jednobrazne izjave, obično filtrirane od strane marketinških kompanija i raznih pi-ar agencija, u kojima se obično ne kaže ništa. Da li zbog političke korektnosti, da li zato što klubovi nešto taje ili iz bilo kog motiva manje je bitno koliko spoznaja da je rođeni Užičanin reagovao kao što bi svaki od njegovih kolega ili nekoliko desetina promrzlih navijača pretposlednjeg februarskog dana na stadionu iznad Autokomande. Popović je bio ljut i besan. Iako je. Izašao je iz zone komfora i time dodatno pokazao koliko mu je stalo. To kako brani – a imao je neka sjajna izdanja kad je spasavao tim, pa mu Gordan Petrić, na primer, nije čestitao kao Ljubomiru Fejsi (!?); neki put je i kiksirao, što je sastavni deo golmanskog zanata – trenutno je manje važno od načina na koji se poneo u tom, za Partizan, mučnom trenutku. Emitovao je emociju i nešto što svi misle rekao, koliko god to nepopularno delovalo. Makar je istina i Popović ne bi trebalo toga da se srami. Naprotiv.

Ne bi trebalo ni Partizan posle ovoga da ga, nekim slučajem, sklanja. Maltene čim je završen duel sa Radničkim iz Kragujeca i Petrić se na konferenciji za medije oprostio od kluba, počelo je da se šuška da bi cenu zbog „prejake reči“ mogao da plati mladi golman. Samo što bi to onda bilo suprotno svemu što u Humskoj proklamuju, jer su zagovornici slobode govora. Predsednik Milorad Vučelić je, kad su ga disciplinci Fudbalskog saveza Srbije, kaznili zbog izjava u medijima taj čin nazvao „verbalnim deliktom“. Ako bi se desilo da klub preseli na klupu momka koji je samo rekao šta misli onda bi to bio veći poraz od onih na prva dva meča kod kuće ove godine, pogotovo što je sledeća utakmica – večiti derbi.

Pravo novog trenera Igora Duljaja je da bira prema sopstvenom nahođenju, ima mogućnost da se opredeli bilo za Aleksandra Popovića, bilo za Nemanju Stevanovića, bilo za Milana Lukača, međutim, za klub u celini i za najmlađeg od pobrojanih golmana bi svaki drugi izbor osim njegove promocije u aktera derbija značio uplitanje u dodatne probleme. Kompletan Partizan bi morao da u delikatnoj situaciji stane iza Popovića, ako stvarno vide u njemu golmana za naredni period, kao što je više puta naglašeno. Ako ga je istrpeo tokom sazrevanja u periodu kad je imao kraj sebe i Vladimira Stojkovića, prešao preko nekih grešaka na terenu – za mladog sportistu očekivanih – privremeno sklonio posle prvog prolećnog derbija prošle godine, pa ga onda vratio, onda bi Partizan trebalo da bude veliki kao što se predstavlja i omogući Aleksandru da brani. I da bude čovek. Satkan od emocija.