Partizanovo dobro, više nije dovoljno dobro - čak ni za TSC

Prošlo je 1.111 dana od kad je Partizan poslednji put slavio protiv TSC-a u Humskoj. Neverovatno, ali istinito. I to je postalo sasvim normalna stvar da crno-beli ne uspevaju da izađu na kraj sa Topolčanima, pošto protiv istog rivala već šest uzatopnih utakmica ne znaju za pobedu kad igraju na svom terenu. Pitanje je da li se ovako nešto Parnom valjku dešavalo kad se igrala liga stare Jugoslavije, a i ako jeste, tako nešto bi bilo za mrvicu prihvatljivije, jer tada, za razliku od danas, konkurencija je bila neuporedivo jača. Ali danas, 35 godina posle raspada zajedničke države situacija je - grozničava. Partizan je pao na toliko niske grane da su mu mečevi protiv mnogo manje renomiranih rivala postali oni koji se igraju na krv i nož i u kojima se spasava golovima u poslednjim minutima, a neretko i - gubi.

Međutim, utakmica protiv Topolčana i izjava Srđana Blagojevića po završetku iste kako je njegova ekipa odigrala jednu od boljih utakmica u sezoni i da je ekipa uložila veliku energiju, ali da se na kraju desio poraz govori samo jedno. Partizanovo dobro, više nije dovoljno dobro - čak ni da se savlada TSC, ali ni OFK Beograd, Novi Pazar, pa i Spartak. Sve su to bile utakmice na kojima je trener Partizana hvalio svoju ekipu, a gde su crno-beli na kraju ostali bez pobede. Naravno da trijumf protiv ekipe iz Bačke Topole ne bi ništa promenilo za Partizan, osim činjenice da bi konačno slavio protiv rivala od kojeg je prethodne sezone oba puta poražen na domaćem terenu uz gol razliku 2:6, u ovom delu sezone se ionako igra za prestiž i ličnu satisfakciju, pošto je prošla i peta godina od kako crno-beli nisu osvojili nijedan pehar u domaćim okvirima.

Mnogi će se setiti reči kapitena Aleksandra Jovanovića posle prvog derbija protiv Crvene zvezde kad je Partizan doživeo blamažu i poražen je sa 4:0. Stasiti Nišlija je tad govorio da Partizan nije tim pravljen da bi igrao evropska takmičenja, kao i da ekipi manjka, kvaliteta, karaktera i m**a. Od te izjave prošlo je osam meseci, ne samo da je golman crno-belih bio u pravu, nego je cela stvar postala možda još drastičnija. Ovaj tim, kakav je trenutno, nije kalibar da osvoji ni Kup Srbije, dok na svom terenu, ispušta bodove protiv skromnih ekipa kao što su IMT, Napredak, a iz tri meča nijednom nije uspeo da savlada sinoćnjeg rivala i to u kratkom periodu.

Može Blagojević da još sto puta pohvali ekipu, ali dokle god se iz njegovih, ili usta bilo kog drugog trenera Partizana posle utakmica domaćeg šampionata čuje "ovo je jedna od naših najboljih partija, ali smo na kraju izgubili", onda je stvar kristalno jasna. Da bi se to promenilo potrebno je dosta vremena, a ovde ga hvala Bogu - nema. Veći poraz od poraza protiv TSC-a je taj što su igrači navikli na to da će ih svaki rival dobrano namučiti, koliko god bio skromnog kvaliteta, a na to gledaju, prema njihovom govoru tela - ravnodušno, a ravnodušnost, koliko god može da nervira, toliko može da bude i reakcija. Tako nešto je za Partizan postalo normalno, a to je stvar koja ne sme da se dešava, kao što ne sme da se desi da trener posle utakmice bude zadovoljan uprkos porazu i to od renomeom mnogo slabijeg rivala.