PRELAZZI: Oli Votkins i zakon velikih brojeva

Kada smo bili mali, plašili su nas babarogama, čumama, sanđamama ili već tako nekim tipom koji u vreću trpa decu što ostave pola nepojedenog tanjira raštana ili pasulja.

Danas fudbalske klubove plaše skupim, a bezvrednim špicevima.

Bude da se da veliki novac prospe na golmana, beka ili kreativca, pa da neko to zameri, pa da se pamti godinama, ali ništa ne boli i ništa nije tako očigledno kao kada se kasica-prasica slomi zbog onoga koji će pucati ćorcima.

Neki napadači se jednostavno ne snađu u konkretnom klubu, ali njihova klasa i karijera nisu upitni. Na kraju krajeva, minus se lakše nadoknadi u primercima prodatih dresova, ili se sami igrači liferuju dalje, i dalje po visokoj ceni.

Gore je kada se milioni vrte oko špiceva posle kojih ostane utisak da su bili izvikani, oko onih koji postanu ili pokažu da su bezvredni.

Na svakog Ševčenka ili Endija Kerola dođe poneki Afonso Alves, Boško Balaban ili Frensis Džefers, sinonim za promašaje.

Aston Vila, bivši evropski prvak, zna nešto o tome. Prošle godine, u onoj šoping groznici koja je po ludilu nalikovala "Crnom petku", samo što ništa nije bilo na popustu, doveden je Vesli, Brazilac sa jednom nogom kraćom od druge i ničim drugim što bi podsećalo na Garinču; kada se ispostavilo da nije, što bi Hrvati rekli, baš raspoložen da "zabija", navrat-nanos je ulupano još desetak miliona funti na Tanzanijca Samatu. I opet je barut bio previše vlažan, pa su iz bule ekipu morali da vade Trezege i Griliš.

Sada je tu Oli Votkins. Najbolji igrač i drugi najbolji špic Čempionšipa prošle sezone, sa čak 26 datih golova, svakako najubojitiji član udarnog trilinga zabavnog Brentforda poznatog kao "BMW" (Benrahma, Mbeumo, Votkins), najskuplje je ime ne samo u još jednom preterano raspištoljenom prelaznom roku bivšeg evropskog prvaka, već i u istoriji kluba.

A tih skoro trideset miliona funti biće krst koji će morati da ponese i da ga se, ako ne želi da ga se pominje kao babaroge, ubrzo otarasi.

Po zakonu velikih (baš velikih) brojeva, trebalo bi da Oliver Votkins bude dobar, jer ne može baš svaki transfer da se spektakularno omaši. Ali taj zakon često se potire sa onim koji kaže da kad baciš novčić (ili, u Vilinom slučaju, baš mnogo novčića) u vazduh, jednaka je verovatnoća da će biti pismo ili glava, i prethodne opklade s tim nemaju baš nikakve veze.

Oli Votkins, počev od predvečernjeg duela sa Šefild Junajtedom – ukoliko bude igrao od samog početka, a valjalo bi da igra – biće pod uveličavajućim staklom, svestan da će svaki njegov potez biti sagledavan iz gomile uglova, mahom onih koji će ga slikati iz ružnijeg profila.

Već je postigao gol u Liga kupu, ali to je bilo u Liga kupu, i protiv Burton Albiona; ovo sada, na Vila parku, počinje da biva prava stvar.

(©Reuters)

Novi Vilin špic predstavljaće i još jedan lakmus za dileme da li je “klasna” razlika između Čempionšipa i Premijer lige i dalje nepremostiva (o tome bi i Če Adams iz Sautemptona imao šta da zbori, tome bi i Džejmi Vardi mogao nešto da oponira), ali i da li je, kad smo već kod jedinstvenog Vardija, Votkins jednostavno prekasno došao na ovaj nivo.

Uvek su lepi takvi primeri, uvek je prijatno slušati o tome da se život profesionalnog igrača ne završava kada napuni 19-20 i tada svi procene da on nije kadar za najveća dela; to “ružno pače” nekad stvarno ume da ispriča bajku...

Kada je postao profesionalac u Eksiteru, Votkins je – pričao je o tome njegov bivši trener Pol Tisdejl, koji je duže od deceniju vodio taj klub – udario u zid. Skoro dve godine, one koje su objektivno najvažnije za razvoj jednog mladog igrača, tu oko punoletstva, proveo je u rezervama četvrtoligaške ekipe (zamislite samo taj nivo igre), a jednu sezonu i na pozajmici u šestoligašu Veston-super-Meru.

Pola decenije kasnije, iz tog šestog ranga takmičenja je, kao gotov proizvod, sa etiketom pozamašnijom od one nakačene na Tijaga Alkantaru (i brojne druge ovojesenje transfer-bombe), stigao u Premijer ligu.

Sve ovo posebno je kul, generalno govoreći, ako je reč o dobrim momcima. Sasvim konkretno: Votkins je igrač kojeg ne prate kontroverze, svi koji su sarađivali s njim imaju samo reči hvale, redovno se pominje njegov “attitude” i izgaranje na svakom treningu. Deluje kao oni ljudi koji toliko žarko žele uspeh da im se uspeh ponekad stvarno i desi... Što, naravno, nije nikakva garancija, posebno u ligi koja je umela da pojede mnogo kvalitetnija, mnogo izvikanija imena.

Birmingemski klub je opet trošio mnogo (previše), ali je pokazao dovoljno ambicije da Džek Griliš odluči da produži ugovor.

To što je na klupi Vile i dalje Din Smit – pitanje je koliko će, ukoliko i ova sezona bude krenula ka donjim lagama – u isto vreme je prednost i problem za novog Vilinog napadača.

Jer upravo će Din Smit biti zaslužan za njegovu karijeru. Doveo ga je u Brentford iz Eksitera, ima ta simpatična priča kako ga je, kada ga je privoleo da dođe u London, častio za useljenje velikim akvarijumom, a ovom ribice nisu preživele ni nekoliko dana.

(©Reuters)

Smit ga je prvi stavio na “devetku” (Votkins voli da se izvlači na stranu), sada mu je obezbedio ugovor života i pride stavio metu na čelo.

Dosta je do Votkinsa sada, ali nije sve: Brentford je igrao lepo, napadački, otvoreno, s presingom; Vila je mnogo metodičnija, pardon dosadnija, ako se uopšte može govoriti o ikakvom Smitovom trenerskom potpisu (ili pečatu njegovog pomoćnika Džona Terija, svejedno).

Sada će ulozi biti značajniji, odbrane zategnutije, šanse ređe; put od velikih očekivanja do babaroge u vidu još jednog upisa na listu “najgorih transfera u Premijer ligi” kratak i primamljiv.

A tad je najslađe čumi pokazati zube...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta