Sekula i njegova deca

Znali su na Karađorđu i za bolje dane. Znali su za bolje igrače, bolje rezultate, znalo se na kraju ko vodi klub i ko odgovara. Poslednjih sezona međutim Vojvodina nikako da izađe iz vrtloga koji je umesto ka povratku nazad na vrh vuče sve dublje i dublje u krizu. U Novom Sadu nikad manje para, nikad manje kvaliteta. Ali talenta – u izobilju. I mada ostaje pitanje da li će to klub uspeti da odgoji na pravi način sigurno je da je nedavni uspeh na Kupu prijateljstva na Zlatiboru svakom vojvodinašu posle dugo vremena namakao osmeh na lice.

Igrači rođeni 2001. i 2002. godine potukli su i Crvenu zvezdu i Dinamo i Partizan – beogradske večite doduše tek u penal seriji – i pokazali da bi u novosadskom klubu morali da obrate pažnju na sve one koji stasavaju na Veterniku.
“Ovaj uspeh je samo slika toga kako se sa decom radi u Voši. A moram da podsetim da je iz generacije 2000-2001 već izašlo osmorica prvotimaca, čekaju se da još neki potpišu ugovor, a evo sada i ova selekcija 2001-2002 pokazuje da može da se računa na nju. Samo treba biti strpljiv“, kaže za MOZZART Sport Sekula Rašiovan, trener šampionske generacije.

Ne zaboravlja da pomene i mlađe. Recimo, petliće koji su bili najbolji na međunarodnom turniru “Stevan Nešticki“.
“To su momci 2005. godište. Za Marka Nikolaševića, najboljeg igrača turnira, te Milana Majstorovića,  već pitaju svi živi“.

Da se vratimo ipak na omladince. Pre svih na Stefana Dražića, mladog golmana koji je impresionirao na Kupu prijateljstva i zaslužeo poneo priznanje za najboljeg fudbalera turnira.
“Znate šta je posebno zanimljivo za njega? Što je on bio tek treći golman ove ekipe. Ali Luka Kačavenda je pozvan za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, Nemanja Toroman je već prekomandovan u prvi tim. I onda Dražić, kao treći golman uskoči i odmah odigra ovako?! To sve govori“, hvali Rašiovan.

Nerado izdvaja sve igrače poimence, ali smo morali da ga pitamo i za još ponekog. Recimo, zapao nam je za oko rezervni napadač Matvej Martinkevič. I zato što kao stasit napadač ume s loptom i zato što smo po internetu pronašli da je pre koju godinu bio drugi na republičkom prvenstvu iz poznavanja ruskog jezika?
“A-ha-ha. Iskreno, ne znam da li je to on, ali jeste ovde došao da živi pre pet godina iz Moskve, a kod nas je stigao pre šest meseci. A jeste i tehnički doteran,  ima kvalitetan pas, dobar je u jedan na jedan situacijama... I nije samo on. Naš zadnji vezni Dragan Kokanović, sedmica, pa kapiten Nikola Vasiljević, 2001. godište, blizanci Vukašin i Veljko Bogdanović, oni su 2002, jedini za sada imaju profesionalne ugovore. Prvi je napadač, dao je onaj lep gol protiv Dinama. Veljko je štoper, ali zbog turnirskog formata nismo mogli baš toliko da rotiramo centralne bekove, pa je manje igrao. Ima tu još igrača na stipendijskim ugovorima“, raportira Rašiovan.

Hajmo malo i o njemu samom?
“Trener sam pet godina, prvo sam bio u kadetima fudbalskog kluba Novi Sad, a u Vošu me je doveo Dušan Bajić i u ovaj uspeh je protkan i njegov rad. Zajedno smo vodili selekciju 99-00, a kad smo zimus sa titulom jesenjeg prvaka prebacili osmoricu omladinaca u prvi tim on je, pošto ima profi licencu, otišao u seniorski fudbal, a ja sam ostao“.

Rašiovan zahvalnost duguje i pomoćnom treneru Dejanu Kišu, treneru golmana Goranu Ćurku, koordinatoru mlađih selekcija Branislavu Novakoviću, direktoru omladinske škole Dušku Grujiću, ali i Mikici Uničanin, koja kao psiholog radi sa Vošinim klincima što je još jedno pozitivno iznenađenje iz Novog Sada.
“Mnogo im znači u ovim godinama. Da prelome šta jesu, a šta nisu, da im se u glavu usade i neke pozitivne misli“, kaže Rašiovan, uveren da sa vojvodinašima obrazovanim na Veterniku mogu Lale da se vrate tamo gde su nekad bile.

Da ponovo budu neprikosnoveni treći klub Srbije. A tamo su bile i zato što nam je Vošina škola, između ostalih, poklonila i Miloša Krasića, Milana Stepanova, Gojka Kačara, Dušana Tadića, Nemanje Radoje, Mijata Gaćinovića, Sergeja Milinković Savića, samo neke da nabrojimo...