Tamo gde se Juventus najviše mrzi, tamo Grbavci ne mare za estetiku

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Firence)

Kao što pola Srba slavi Svetog Nikolu, a druga polovina ide na slavu, tako je i u Italiji slično sa navijačkim opredeljenjem. Dobro, nije baš polovina, ali najveći deo navija za Juventus, a ostali ga mrze više od drugih klubova.

Ali nigde se Juventus ne mrzi kao u Firenci. Ni u Milanu, ni u Rimu, čak ni u Napulju... Iz Firence potiče i Juventusov pogrdni nadimak „Gobbi“, odnosno „Grbavci“, poslednjih godina često hiperbolisan u „Grbavi lopovi“. Tamo negde 50-ih godina, Fiorentina je imala lepe ljubičaste dresove koji su bili pripijeni uz telo što je tada bio trend. Juventus je gostovao u nekim loše skrojenim širokim kod kojih bi se pozadi naduvala „grba“ od vazduha kada bi igrači trčali. I tako postadoše Grbavci. Taj pežorativ su Juventini prihvatili i danas ga nose sa ponosom.

Svaki dolazak Grbavaca u prestonicu Toskane izaziva maksimalnu iritaciju i frustraciju domaćih. Frustraciju, jer se obično loše završavalo po Fiorentinu. Kako vreme odmiče, mržnja je sve veća. Put nas je naneo u Firencu pa smo uživo osetili i doživeli kako to izgleda... Mržnja i tuga. Dva dominantna osećaja kada se Toskanci sretnu sa Starom damom.

Firenca je remek delo arhitekture i jedan od najlepših gradova Evrope. Lokalci kažu da je ona zapravo pravi centar Italije. Što geografski, što kulturološki. Tamo se govori najčistiji italijanski jezik, tamo su i pesnici iz Lombardije išli da nauče italijanski. Kada je legendarni Toto Kutunjo pevao o „Pravom Italijanu“, sigurno je mislio na svoje Toskance. To su „oni pravi“ Italijani bez previše germanskog mentaliteta sa severa, bez previše mediteranskog lelemudanja sa juga.

Vole Fiorentini da se pohvale i kako je makar trećina od 1.000 najvećih umetnika prošlog milenijuma živela i stvarala u Firenci, a preostale dve trećine u ostatku sveta. Kada se pogleda kako izgleda grad i kakva su to arhitektonska čuda, možda to i nije mit... Ipak, u fudbalu je Juventus ono što su oni za njega u umetnosti. Koliko su čuvene porodice Mediči, Borgeze i ostali iz Firence uticali na stvaranje umetničkih dela i Renesansu pre četiri, pet vekova, toliko su Anjelijevi, najmoćnija italijanska porodica 20. veka, uticali na stvaranje fudbalske sile u Torinu.

„Uvek su koristili finansijsku i inistitucionalnu moć da nam uzmu najbolje igrače. Samo poslednjih godina su parama namamili Vlahovića, Kjezu, Bernardeskija... Našem legendarnom igraču Đankralu Antonjoniju su nudili kule i gradove 70-ih i 80-ih ali on je bio stara škola koja nije trčala za parama i odbio ih je mnogo puta. A onda je došlo to sa Robertom Bađom..“, priča nam Furio, stariji navijač kojeg smo sa porodicom sreli pre meča pored Artemio Frankija.

Bađo je bio miljenik Violinih navijača do tog leta 1990. godine.

„Tadašnji predsednik Pontelo nas je uveravao da neće otići, a već ga je u tajnosti prodao Juventusu. Bađo nije ni hteo da ide tamo. Bilo je svašta po gradu te večeri kada smo saznali. Izbili su neredi, zapaljeni automobili, polomljeni izlozi, bilo je povređenih... Kada je prvi put gostovao sa njima ovde, uhvatio je šal Fiorentine i ogrnuo ga“.

Bađo je ipak otišao, a Juventus stavio pečat na status najomraženijeg kluba u Firenci. Još ranije je istakao jaku kandidaturu.

„Mržnja prema Juventusu je počela 1982. kada su nam ukrali skudeto. Ušli smo u poslednje kolo poravnati. Nama je protiv Katancara poništen čist gol, njima dosuđen penal za pobedu. Kasnije je to sa Bađom samo produbilo jaz između nas, a poslednjih godina su nam uzeli gomilu najboljih igrača“, priča nam ispred Frankija vremešni navijač Ivo (77).

Mlađi se ne sećaju 1982, Antonjonija, Bađa, ali su im primeri Bernardeskija, Kjeze i Vlahovića sveži.

„Moglo bi se reći da Kjezu mrzimo malo više nego Vlahovića je je rođen ovde, odrastao, fudbalski prohodao i onda to uradio. Ali da se ne uvredite vi iz Srbije, Vlahovića ne volimo i zbog arogancije. Milenković je ovde omiljen. Toliko puta je mogao da ode, čak i bez obeštećenja ali je ostajao u teškim vremenima i pošteno nam služio“, pričaju nam Jago i Leonardo koji su na utakmicu krenuli sa ocem Andreom.

Oko stadiona sve vrvi sat i po pre početka utakmica. Ima da se kupi i majica ’Hvala bogu što nisam Grbavac’.

Poseban doček je spremljen i za autobus Juventusa. Iako se ne zna satnica kad gosti dolaze na stadion, po užurbanosti policije su svih odmah shvatili šta se dešava i načičkali se uz ogradu da vređaju i zvižde. Uvertira za ono što nas čeka na Frankiju...

Artemio Franki nije baš grandiozan stadion, ali je specifičan i na neki način originalan. Prvo, vidi se da je star i dotrajao kao većina italijanskih stadiona. Problem je što je u vlasništvu družine koja ga je stavila na listu zaštićenih objekata. Prvi je stadion u Italiji za čiju izgradnju je korišćen armirani beton i kao takav spada u red spomenika. Možda i ima simbolike da tako nešto arhaično postoji u gradu velelepnih renesasnih građevina i skulptura.

Fiorentini su ruke vezane, a država čeka pare iz fondova EU da uloži u skupo renoviranje vredno 150.000.000 evra koje bi Franki stavilo u red modernih stadiona. Obećano im je samo 100.000.000, a Fiorentinin gazda Roko Komizo nema nameru da doda 50.000.000 evra za nešto što nije njegovo.

Ipak, i takav Franki ima neki čudan šmek kada ga prvi put vidite. Nije ružan iako je oronuo. Bio bi krcat večeras za goste iz Torina, ali su neki delovi morali da budu prazni. Kurva Fijesole sa najvatrenijim pristaliama je najavila bojkot jer Fiorentina nije htela da odloži večerašnji meč. Ljuti su što se igra fudbal u danima kada je ogroman deo Toskane pogođen strašnim vremenskim nepogodama. Neki su izgubili živote, mnogima su uništeni domovi i imovina. Ultrasi smatraju da u ovakvim vremenima fudbal nije trebalo da se igra. Ali osim tog malog dela na južnoj tribini je sve ostalo bilo puno.

Ispoštovalo je i vreme, nije pala ni kap kiše koja se očekivala. Sve je ispoštovalo osim Juventusa...

Domaći nisu znali da li da budu razočarani ili srećni što Vlahović ne počinje. Odluku da Milenković ostane na klupi su različito komentarisali. Kažu da je u slaboj formi, ali da je i dalje ubedljivo najkvalitetniji štoper Fiorentine. Kažu, jedini koji može da skoči...

Juventinima se glasno zviždi na zagrevanju, pred poečtak meča idu domaća himna i šarpata. Lep je ambijent. Ima i do te ljubičaste boje. Lepo je nekako uklope čak i na muškarcima, a kamoli sređenim Italijankama i dečurlijom. Provejava neko naelektirsano raspoloženje Toskanaca koji uz nezaobilazno „vafankulo“ i „merda“ vređaju grupu gostujućih navijača. I onda...

Muk! U desetom minutu. Sve što je Juve večeras uradio. I bilo je dovoljno za pobedu.

Kostić je namirisao neodlučnog Parisija i asistirao na peterac za Miretija. Odmah kreću kritike po tribinama na računa trenera Vinćenca Italijana.

„Eto mu ga Martinez Kvarta! O je morao da čisti! Ma, mora Milenković da igra“.

Od tog momenta, Maks Alegri se odlučio da ubije fudbal. Jedini špic Ken je često na 20 metara od svog gola, domaći imaju loptu ali ne i kvalitet da nešto urade sa njom. Prvo poluvreme protiče u ličnom ratu Nikolasa Gonzalesa i Filipa Kostića.

Miljenik Firence je prvi huk na tribinama izmamio kada je prebacio Kostića. Ovaj je uzvratio asistencijom, a onda i laktom u leđa za šta nije dobio žuti i kreće nerovoza sa tribina. Odmah povici na suđenje i alibi da im se sprema krađa. Ali zaista je sudija Kifi delovao kao da mu je teško da pokaže žuti karton gostima. U nekoliko navrata. Što je sve više iritralo tribine.

Gonzales je uzvratio grubim faulom nad Kostićem. Ni ruku nije hteo da mu pruži. Kostić ubrzo nastavlja košenjem po nogama. Tek posle pola sata igre je Fiorentina napokon zapretila i šansom. Gonzalesov šut je ukrotio Ščensni. Plete mrežu Viola, ali nema ništa obziljno. Opšte oduševljenje i jedina radost domaćih je došla u 43. minutu kada je Rabio dobio žuti, a Kifi pokazao da nije zaboravio kartone u svlačionici.

Ne zna se šta više frustira Firentince. Rezultat ili Alegrijeva dekadencija za koju duboko u sebi znaju da nemaju protivotorv. Tek kada je na teren u drugom poluvremenu kročio Džek Bonaventura, stadion se malo uskomešao jer im je iskusni vezista miljenik. Odmah je iznudio korner i razmrdao tribine, a istog momenta je Alegri pozvao Vlahovića sa zagrevanja gde je sa vremena na vreme znao da pošalje i neku gesitkualciju domaćim navijačima. Ne zna se ko je dobio veće zvižduke. Kjeza dok je izlazio ili Vlahović dok je ulazio.

Poskakuje Italijano pored klupe, menja i on neke igrače ali ne ide. Iako se vidi strašna volja kod domaćih, realno nemaju kvalitet da probiju blok Juventusa. Prolazi vreme, sve više domaći pokušavaju centaršutevima a tamo caruju Gati i Bremer. Nema Viola igrača koji može da skoči. Frustracije navijača su se prenele i na igrače koji su podigli belu zastavu i pre poslednjeg sudijskog zvižduka.

„Neprijatelj fudbala“, kaže mi kolega novinar iz Firence gledajući tugaljivo u pravcu Maksa Alegrija.

Ko gubi, ima pravo da se ljuti. A ljutnja i mržnja su redovan osećaj Ljubičastih kada u „centar Italije“ dođe Juventus.

Odoše tri boda za Torino, ostaje tužna prelepa Firenca u nedeljnoj noći sa svojim lepotama i frustracijama... Razilaze se Toskanci do sledećeg puta i novog „vafankulo“. Što iz besa, što iz očaja. Grbavci ne mare za estetiku.

SERIJA A – 11. KOLO

Petak

Bolonja - Lacio 1:0 (0:0)

/Ferguson 46/

Subota

Salernitana - Napoli 0:2 (0:1)

/Raspadori 13, Elmas 82/

Atalanta - Napoli 1:2 (0:1)

/Skamaka 61 - Čalhanoglu 40pen, Lautaro 57/

Milan - Udineze 0:1 (0:0)

/Pereira 61pen/

Nedelja

Verona - Monca 1:3 (0:1)

/Folorunšo 86 - Kolombo 41 i 73, Kaldirola 84/

Kaljari - Đenova 2:1

/Viola 48, Zapa 69 - Gudmundson 51/

Roma - Leče 2:1 (0:0)

/Azmun 90+1, Lukaku 90+3 - Almkvist 72/

Fjorentina - Juventus 0:1 (0:1)

/Mireti 10/

Ponedeljak

18.30: (2,15) Frozinone (3,50) Empoli (3,60)

20.45: (2,20) Torino (3,50) Sasuolo (3,50)

***kvote su podložne promenama