Težak život bez Aleksandra Miljkovića

Pored klupe je nervozno šetkao Aleksandar Stanojević, mnogima se priviđao Savo Milošević. Dramatičan završetka susreta sa Mladosti podsetio je malobrojne Grobare na mečeve iz mandata prethodnog trenera, prokockanih 2:0 protiv Napretka u Humskoj (2:3) i AZ-a u Hagu (2:2 za eliminaciju iz Lige Evrope), zbog čega su se sve Partizanove pristalice zaledile kad je minut pre kraja Nemanja Obradović izbio sam pred Aleksandra Popovića.

Epilog – drugačiji.

Nije bilo Nikole Eskića, spretnog da Kruševljanima donese veleobrt, niti Ferdija Djurfa da Holanđane lansira u nokaut fazu UEFA takmičenja. Rezervista lučanskog tima je tukao iznad prečke, crno-bele ostavio na prvom mestu superligaške tabele i podsetio koliko su – a još više gde – ranjivi. Savršena beleška u notesu uspomena sa poslednje utakmice 25. superligaškog kola. Optimistično jezgro navijača će kazati da se na ovakvim susretima osvaja titula, konstatovati kako je Parni valjak neokrznut prošao kroz jednu od crnih tačaka na putu ka cilju, pesimitično govoriti da su reakcije iz finiša nedopustive i po narodnoj se pitati gde je ćuprija na kojoj će se platiti ceh ako nije na ovom mostu.

Svi će se saglasiti da aktulenom timu nedostaje – Aleksandar Miljković. Ma koliko to delu javnosti delovalo čudno, bez iskusnog desnog beka Partizan se muči, pati u odbrani i izgleda neuverljivo. Najbolji dokaz teškog života u odsustvu povređenog defanzivcva ogleda se u činjenici da su crno-beli na tri vezane utakmice primili makar po gol. Jedan od Sparte, dva u večitom derbiju i još jedan od Mladosti. Ruku na srce, u revanšu sa Česima posle kornera – mada u stručnom štabu provejava mišljenje da bi momak iz Bora i tu doprineo skokom – protiv Crvene zvezde oba mata su inicirana posle probijenog boka koju inače on pokriva (kasno izlaženje Saše Zdjelara na ubacivanje Milana Rodića, gol primljen posle auta, još je poraz mogao da bude ubedljiviji da je Mirko Ivanić iskoristio beg, gle čuda, baš po tom delu terena), a u okršaju sa Lučancima centaršut Vladimira Radivojevića za egzekuciju Milana Bojovića došao je baš sa desne strane odbrane domaćina.

Ne može biti slučajno.

Miljković jeste drastično grešio u prvom boravku (najuočljivije protiv Sampdorije u Ligi Evorpe i skrivljen penal u revanšu kvalifikacija za Ligu šampiona sa Gentom), ali to je bilo pre duže od deceniju (!?), a valja imati na umu da je tad imao 19 i 21 godinu. Da, bilo je propusta i tokom drugog mandata, neartikulisanih centaršuteva, međutim, defanzivno Partizanov đak iz „klase 1990“ deluje stabilno i zato su se mnogi setili upravo njega posle serije propusta u poslednja tri meča. Uz veliku zabrinutost kako će ekipa izgledati u preostalih pet utakmica do reprezentativne pauze (gostovanja u Subotici i Surdulici, dvomeč sa Fajenordom i meč sa Napretkom u Beogradu) za kad je najavljen Miljkovićev povratak u kadar.

U odsustvu Miljkovića, desnu stranu Partizanove odbrane pokrivali su Nemanja Miletić (prvih 45 minuta na stadionu „Rajko Mitić“) i Marko Živković (drugo poluvreme sa crveno-belima i ceo duel sa Lučancima). Nisu se proslavili. Miletić je imao uočljivih problema da sačuva Rodića u derbiju, a onda je paničnom reakcijom pred kraj susreta sa Mladosti, u kombinaciji sa isto tako dekoncentrisanim Igorom Vujačićem (u poslednje vreme neprepoznatljivim), servirao zicer Obradoviću. Njih dvojica imaju 31 i 27 godina i ne priliče im onakvi ispadi. Da su mlađI – kao što je nekad bio Miljković – možda bi moglo da im se pogleda kroz prste. Ovako su pokazali kako ne sme.

Među faktorima zašto je tako možda bi trebalo podsetiti da je tokom priprema u Turskoj Miletić uigravan na poziciji štopera, što je igrao u Pragu, onda je za revanš sa Česima prekomandovan na desnog beka, mesto mu je reprizirano u derbiju, pa se u narednom kolu vratio u srce odbrane. Takvo tumbanje mora da utiče (i na pad koncentracije), taman da je Serhio Ramos.