U Radničkom prebrojavaju povređene, uvređene i kažnjene, a baraž pred vratima

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Stvarnost nas je nedavno, nažalost, na najsuroviji način podsetila koliko život može biti bolan i da, spram takvih gubitaka, sportski porazi nisu vredni drame. Tragedija je prejaka reč čak i za ono što se prethodnog vikenda desilo Borusiji iz Dortmunda ili Hamburgeru – da uzmemo samo najsvežije primere – a ponajmanje za sudbinu fudbalera Radničkog iz Niša. Jer, sa jedne strane, sport mnogo češće nego druge oblasti života pruža šansu za popravni, a sa druge, konkretno kada su Nišlije u pitanju, nije im se dogodilo ništa što svojim (ne)činjenjem nisu zaslužili.

Radnički je, objektivno, u plej-autu pokazao najmanje od svih osam učesnika. Matematički, Kolubara je u doigravanju jedina osvojila manje bodova, ali ga je pobedila u direktnom okršaju završne runde. Nišlije su bile gospodari sopstvene sudbine, imale dve meč-lopte za opstanak u ligi, ali su doživele oba poraza. Čak i tako su mogle da se spasu, da Javor u Kruševcu nije postigao gol u sudijskoj nadoknadi vremena, ali bila bi to treća uzastopna sezona da Radnički do svog cilja, a drugi put da do opstanka stiže zahvaljujući rezultatima konkurenata u poslednjem kolu. A sreća, ipak, nije neiscrpna kategorija.

I hiljadu je razloga za anksioznost na Čairu – u ekipi trenutno ne valja ništa, ni forma, ni samopouzdanje, ni atmosfera, ni zdravstveni bilten; na pomen Inđije kao rivala u baražu naviru jezive uspomene od pre ravno 15 godina, a na drugoj strani je samo jedan argument – ništa još nije bespovratno izgubljeno. Nedopustive su one ružne scene ispod tribine, nakon poraza od Kolubare. Za sraman položaj u koji je dospeo klub na stogodišnjicu postojanja neko će morati da položi račune, ali čak i to će se obaviti mnogo trezvenije i dostojanstvenije ukoliko se pronađe izlaz iz lavirinta ove košmarne sezone, nego ako Radnički posle 11 uzastopnih sezona u eliti bude morao da se seli u niži rang.

Iako je na pres konferenciji nakon meča sa Kolubarom izjavio da će razgovarati sa upravom kluba o tome da li će predvoditi ekipu u baražu, a, kako nezvanično saznajemo, svojim najbližim saradnicima najavio da će, iz moralnih razloga, podneti momentalnu ostavku, Dragan Šarac u nedelju popodne vodio je trening oporavka na Čairu. Ne bi ni bilo u redu da u ovom momentu ostavi ekipu na cedilu, jer nema trenera na svetu koji bi prihvatio da je, u ovakvom stanju, preuzme na par dana pred dvomeč u kome postoji rizik rezultatske blamaže. Na početku samostalne trenerske karijere, bio je ovo, očito, preveliki zalogaj za Šarca, ali ne može on biti više kriv od onih koji su izveli tako rizičan eksperiment i poverili mu tim u delikatnom trenutku.

I dok čekaju odluku drugostepenih organa po žalbi Kolubare, definitivan izgled tabele, samim tim i potvrdu o protivniku u baražu, koji Radnički, šta god da odluči Fudbalski savez Srbije, ne može da izbegne, na Čairu prebrojavaju povređene, uvređene i kažnjene.

Kadrovska situacija posebno je dramatična u odbrani. Etonguova povreda je iz reda najtežih mogućih u sportu – pokidao je ligamente kolena i čeka ga duža pauza. Maka Gaku je protiv Spartaka doživeo potres mozga, a na meču u Lazarevcu povredili su se, i zbog toga prinudno napustili igru, Stefan Marjanović, Jamkam i Varga, s tim što ovaj poslednji ima nagomilane kartone, baš kao i Sava Petrov, i oni svakako neće imati pravo nastupa u prvom meču baraža. Saše Marjanovića iz nepoznatih razloga nije bilo u protokolu protiv Kolubare, i tu dolazimo na onu priču o atmosferi u timu, a Dragana Rosića već neko vreme, od burnih dešavanja na privatnom planu, takođe nema ni na klupi.

Sad se više nema kud. Neki će moraju da stisnu zube, drugi da progutaju knedlu, treći da zaborave na sujetu. Sami su krivi što već danas nisu negde na moru, sami će iz ovoga morati da se izvuku.