Vukašin Jovanović: Izbila bi ozbiljna tuča da smo ostali na Novom Zelandu još tri dana

(Redakcija MOZZART Sporta je povodom pete godišnjice od osvajanja titule U20 prvaka razgovarala sa 19 od 21 fudbalera iz tadašnje generacije Orlića. Sergej Milinković Savić nije dobio dozvolu Lacija da daje intervjue, Predraga Rajkovića nismo uspeli da dobijemo. Ali svi ostali su tu...)

Postoji niz antologijskih detalja sa Novog Zelanda. Vanvremenskih scena koje svedoče o uspehu, motivu i timskom duhu jedne generacije. Verovatno danas i površni ljubitelji fudbala znaju da pričaju o tome kako je, posle finala sa Brazilom, Vukašin Jovanović pao na kolena i uz suze proslavio uspeh karijere.

To je bio dugo, pre nego što je postao standardni prvotimac Crvene zvezde, zaštitni znak aktuelnog štopera Bordoa. Igrača koji je zajedno sa Milošem Veljkovićem i Srđanom Babićem, činio štopersku ekipu Veljka Paunovića.

„Iskreno, ne volim mnogo da pričam o tim suzama. To gledam kao intimu, ali negde i logično je bilo da zaplačem. Kada se završila utakmica sa Brazilom, imao sam „flešbek“. Kroz glavu mi je prošaol kompletan put jedne generacije. Prvo onaj Portugal, godinu dana pre toga kada smo nesrećno ispali na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj, zatim duge pripreme, mesec dana boravka na Novom Zelandu. I onda sve što se desilo tamo“, poručuje za MOZZART Sport Vukašin Jovanović.

Tim Veljka Paunovića je i dalje unikatni tim u istoriji srpskog fudbala. Niko nikada nije preživeo toliko triler utakmica. I svi su se složili da su zahvaljujući Veljku Paunoviću Orlići imali nesalomiv duh.

„Da se ne lažemo, nismo mi tamo bili najbolja ekipa. Nismo bili ni među tri reprezentacije. Imali ste onaj Mali sa Traoreom koji je kasnije prešao u Monako za 14.000.000 evra. Ti Afrikaci, imam ih ovde mnogo u Bordou, stalno ih zezam da su stariji i da vole da švercuju igrače. Ne ostaju mi dužni. Odgovaraju i i da ja izgledam starije... Pobedili smo taj Mali u meču koji je morao da se dobijem, potom i Meksiko. Posle prvog poraza su nas verovatno svi prežalili“....

PROTIV MAĐARSKE SMO BILI GOTOVO, AFRIKANCI SU MI BILI SUMNJIVI

Bajka o jednom timu je tek tada počela.

„Nisam igrao protiv Mađarske. Iskreno, mi sa strane smo pomislili da smo gotovi, da nam nema spasa. Dugo su vodili. Zagrevali smo se i nismo verovali u konačnu pobedu. Znate, na kraju šta je bilo. Mi smo vam bili neki fudbalski Novak Đoković. Kad sve na prvi pogled propada, mi se zainatimo i preokrenemo... Pitam se i danas odakle nam je dolazila takva mentalna snaga. Kao da je duh Novaka Đokovića ušao u nas. Nismo mogli da izgubimo. A tehnički nismo bili najbolji, niti smo mogli da igramo na tu kartu... Onda smo morali da se skupimo, pokažemo energiju i odigramo taktički perfektno“.

Svi su tu kao nekada, ovo je priča starih drugova

Svašta su i van terena morali da preguraju izabranici Veljka Paunovića.

„Ozbiljno smo se pripremili za taj turnir. Pripreme su bile duge, došli smo mnogo ranije na Novi Zeland. Sećam se da je klopa, najblaže rečeno, bila katastrofalna. Ali katastrofalna. Ništa nisam mogao da jedem. Ne samo ja, nego i ostali članovi tima. Išli smo svaki dan u Mek ili Burger King kako bismo se „dopunili“. Verovatno je Veljko Paunović sve to znao, ali nas je puštao. Morao je da zažmuri na jedno oko, jer smo mu na terenu vraćali“.

Apostrofirao je Jovanović još jedan detalj.

„Atmosfera je bila sjajna. Međutim, turnir i pripreme su predugo trajale. Još letovi, putovanja, treninzi na lošim terenima. Počela je da nas jede tenzija i nervoza. Zasmislite da svaki dan više od mesec dana viđate iste ljudi? Baš uoči dočeka povratka u Beograd, i onog dočeka, složili smo se u jednom... Da je sve to potrajalo još tri dana pobili bismo se. Izbio bi tamo na Novom Zelandu Treći svetski rat“, šaljivo završava Jovanović.