Zvezdin junak iz Edinburga Vinko Marinović: TV prenosa nije bilo, godinama kasnije našao sam gol na Jutjubu

Otkako je Crvena zvezda osvojila čuvenu evropsku titulu, kroz crveno-beli roster prodefilovalo je mnogo igrača. Neki od njih su ostavili veliki trag, neki manji. Neki nisu nikakav. Neki su ušli na mala vrata, a izašli sa kapitenskom trakom na ruci. Takav slučaj je bio sa Vinkom Marinovićem. Pouzdani defanzivac ostao je u lepom sećanju navijačima Crvene zvezde i zasigurno bio igrač koji će ostati upisan u almanahe crveno-bele istorije.

Ima i zbog čega. Seniorski fudbalski put počeo je krčiti iz rodne Gradiške, odakle je otišao put Banjaluke i Borca. Baš na njegov 52. rođendan, bivši kapiten Crvene zvezde govorio je za Mozzart sport.

„Ja sam za Borac debitovao protiv Crvene zvezde na Marakani. Bilo je to u maju 1992. godine. Izgubili smo 2:0, a oba gola dao je Vladimir Jugović. Bio je zaista lep osećaj, jer sam inače navijao za Zvezdu, a debi za Borac mi je bio upravo na stadionu Zvezde. Pazite, Zvezda je na taj meč došla kao šampion sveta. I tada je, sticajem okolnosti, kao u Tokiju Jugović dao dva gola. Zadovoljstvo mi je bilo igrati na našem najvećem stadionu“, započeo je Marinović razgovor za naš portal.

Dobre igre u dresu banjalučkog tima u kojem je bio jedan od nosilaca igre, doprinele su da skrene pažnju na sebe mnogo većih klubova. U zimu 1994. godine prešao je u Crvenu Zvezdu, iako je u to vreme na stolu bila ponuda i večitog rivala Partizana.

„Moram da kažem da je jedno određeno vreme mog saigrača Darka Ljubojevića i mene pratio Partizan. Na adresu kluba je stigla Partizanova ponuda i malo je nedostajalo da se prihvati. Čak je u toku tog našeg sastanka sa upravom kluba, stigao Zvezdin poziv i tu više nije bilo ni najmanje dileme. I on i ja smo od malena navijali za Zvezdu i odmah smo odlučili“.

(1,80) Rendžers (3,60) Crvena zvezda (5,10)

Na Marakani je proveo četiri i po godine godine i sa Crvenom zvezdom osvojio jednu titulu šampiona Jugoslavije i četiri Kupa Jugoslavije. Seća se finala Kupa i pobeda od 3:0 na „Marakani“ i 3:1 u Humskoj. Međutim, Vinka Marinovića navijači će posebno pamtiti po jednoj utakmici. Bilo je to 1996. godine, a protivnik je bio škotski Harts, u Kupu pobednika Kupova. U prvom meču u Beogradu bilo je 0:0, te se otišlo na revanš sa ne baš povoljnim rezultatom.

„Mi smo i u Beogradu odigrali jako dobro, ali nas nekako nije išlo. Imali smo mnogo šansi, pogotovo one Perice Ognjenovića i Dejana Stankovića. Njihov golman Žil Ruso je branio nemoguće. Nažalost, nismo uspeli da ostvarimo pobedu, ali smo verovali u dobar rezultat u revanšu, jer smo i u prvom meču videli da smo bolji, samo je trebalo da to iskoristimo“, premotava film Marinović.

Zašto baš on? Setiće se stariji...

“Otišli smo u Edinburg i verovali smo u dobar rezultat. Međutim, pred kraj prvog poluvremena hladan tuš. Njihov kapiten i tadašnji reprezentativac Škotske Dejv Mekfirson je pogodio za njihovo vodstvo. I to u najgorem trenutku. Sećam se da smo pre utakmice dosta vežbali prekide. Upravo smo iz jednog takvog došli do izjednačenja. Nakon centaršuta ja sam pogodio za ispostaviće se ključan gol za prolazak dalje. Bio sam presrećan jer sam nekako osećao da ćemo proći dalje. Ono čega se sećam jeste da te utakmice uopšte nije bilo u TV prenosu. Jedino je radio Beograd prenosio utakmicu, pa zato tog gola nije dugo bilo ni na Jutjubu. Tek unazad par godina je izašao i tada sam ga i ja video. Prošli smo dalje na mečeve sa Kajzerslauternom i Barselonom“.

Tog dvomeča sa Kajzerslauternom se već svi sećaju...

„Njih je trenirao čuveni Oto Rehagel, a igrali su Breme, Kuka... Odlična ekipa. Prvu utakmicu smo izgubili u gostima 1:0, a u revanšu smo odigrali odlično. Izborili smo produžetke i trijumfovali na kraju sa 4:0, a briljirao je Dejan Stanković koji je već tada nagoveštavao da će napraviti fantastičnu karijeru, kakvu zaista i jeste“.

Preko Barselone se nije moglo, ali i protiv te strašne ekipe crveno-beli se nisu obrukali. Štaviše, da su u revanšu sudije bile malo lakše na „penalu“...

„Uh, fantastična ekipa. Trener im je bio Bobi Robson, a Murinjo pomoćnik. Ronaldo, Figo, Stoičkov, Gvardiola, Luis Enrike, Đovani. Jedna od najboljih ekipa u njihovoj istoriji. Međutim, za sve nas koji smo tada igrali to je bio ogroman motiv i imali smo veliku želju da se dokažemo. Pružili smo dobar otpor, u Barseloni smo poraženi sa 3:1. Ja sam u tom susretu zaradio crveni karton, tako da nisam igrao u revanšu. U Beogradu je bila fantastična utakmica. Poveli smo 1:0, Barsa je izjednačila, ali smo mi i pre i posle tog njihovog gola imali mnogo šansi. Nažalost, završeno je nerešeno, ali bez obzira na sve mi smo od strane njihovog šefa stručnog štaba dobili najveće komplimente i sigurno je da će ta utakmica ostati u lepom sećanju za mene“, priča Marinović i ističe ko je na njega ostavio najveći utisak iz fantastičnog tima Blaugrane.

„Definitivno Ronaldo. Strašan igrač. I kada sam ga gledao na TV-u, delovao je neverovatno, a u sve to sam se uverio i uživo. Sigurno je da su sjajni bili i Stoičkov i Figo, ali definitivno je Ronaldo broj jedan“.

Sada crveno-beli opet protiv Škota, samo moćnijeg rivala. U četvrtak izabranici Dejana Stankovića igraju prvi meč osmine finala Lige Evrope protiv Rendžersa.

„Dobro je Zvezda prošla sa žrebom. Znam da je trener Đovani Van Bronkhorst i znam da će težiti da njegova ekipa lepo igra. Isto tako mislim da će Dejan Stanković sa stručnim štabom kvalitetno pripremiti utakmicu. Deki je kao trener sličan onom igraču sa kojim sam igrao. Borben, hrabar i želi pobedu. U međuvremenu je dobio tog italijanskog šmeka i mislim da Zvezda ima velike šanse da prođe Rendžers“, komentariše Marinović, koji je znao da zablista na međunarodnoj sceni.

Tako je u sezoni 1998/1999 pogodio i protiv Meca u Kupu Uefa.

„Mec je tada završio drugi u francuskoj ligi i imao odličnu ekipu. Tada su kod njih bili Nenad Jestrović i Vladan Lukić, koji je odbio da igra protiv nas. Bio je Luis Saha koji je kasnije igrao u Mančester Junajtedu, golman Letizi. Zaista vrhunska ekipa. Kući smo ih dobili 2:1. Golove su postigli Ognjenović i Drulić. Otišli smo na revanš. Ja sam postigao gol za naše vodstvo od 1:0. Na kraju, oni su preokrenuli na 2:1, ali smo nakon boljeg izvođenja penala uspeli proći dalje što je u to vreme bio uspeh, jer je Mec važio za kvalitetnog rivala“.

Osim sjajnih odbrambenih karakteristika, Vinko Marinović je u to vreme bio zadužen za slobodne udarce, a neretko je znao i da pogodi protivničku mrežu.

„Pa iskreno, jesam imao dobar šut. Neobičan i dosta jak, tako da mi je to bila dodatna prednost. Trudio sam se da ga što bolje usavršim i išlo mi je od ruke. Čak vam mogu reći i da, što sam bio stariji, taj šut je bio sve jači i bolji, tako da se ne može puno štopera pohvaliti sa tim sposobnostima za slobodne udarce u ekipi gde su bili toliki majstori“.

Vinko nije možda bio majstor, ali je izrastao u jednog od vođa tima, a samim tim i zaslužio kapitensku traku pred kraj mandata u crveno-belom dresu.

„Kada pogledate ko je sve u Crvenoj zvezdi nosio kapitensku traku, zaista nema potrebe pričati o tome koliko mi je to značilo i kolika mi je to bila čast. Izdvojio bih ovaj detalj. Barselona je 1998. godine proslavljala 100. rođendan. Igrali su prijateljske utakmice, u čast tog jubileja. Crvena zvezda je dobila poziv, a tu utakmicu smo igrali pored Gibraltara. Ja sam bio kapiten. Pazite, Barselona slavi 100 godina, a ja kapiten Crvene Zvezde na tom meču. Pa kako sam mogao da se osećam? To neću zaboraviti nikada“, završava Marinović.