Jagnje mora da bude iz Pirot, a medalja zlatna

Sve bajke imaju srećan kraj, ali Svetislav Pešić odavno nam je rekao u nazivu svoje autobiografije – "život trenera nije bajka". Tako se ni njegova trenerska karijera nije završila bajkovito jer je u poslednjoj utakmici popularnog Karija, minhenski Bajern ispustio +20 sa poluvremena i izgubio na domaćem parketu titulu od berlinske Albe. Nije se dalo čuvenom stručnjaku da još jednom otvori trofejnu vitrinu i napravi mesta - ako uopšte je moglo da stane - za još jednu titulu, sa kojom bi oproštaj bio savršen. Nije mu se dalo na kraju da podigne još jedan srebrni šampionski ukras, ali kada se svedu računi i stavi sve na papir, nema za čime da žali.

Poslednji put sa tablom u ruci, posle 44 godine kao šef stručnog štaba, pa i pre toga 15 godina kao igrač, oprostio se od košarkaškog parketa. Jedan od najtrofejnijih evropskih trenera u istoriji je i zvanično stavio tačku na tu prebogatu karijeru, koja je stvarno bila fantastična. Više od četiri decenije na raznim klupama, što klubova što reprezentacija, ostaje živa legenda na gotovo svim mestima gde je radio.

Jagnje mora da bude iz Pirot, a medalja mora da bude zlatna. Još u igračkim danima navikao je samo na velike uspehe jer je pored dečačkog kluba Pirota igrao još za Partizan i Bosnu, sa kojom je osvojio Kup evropskih šampiona, preteču današnje Evrolige. Imao je vrhunske saigrače u vidu velikog Mirze Delibašića i Žarka Varajića, a imao je i od koga da uči trenerski zanat jer je tadašnjem beku šef sa klupe bio Bogdan Boša Tanjević. Čim je završio igračku karijeru 1982. godine, postao je trener Bosne i od tada je sve počelo. Kako naš narod voli da kaže, bio je malo 'zaguljen', može se reći strog, ali uvek pravičan. Davno beše sve to, gde mora da se zagrebe u arhive i da se listaju stari crno-beli sportski listovi, gde možete naći ko je sve i kako pričao pohvalno za mladog trenera u to vreme, koji je ispekao zanat na najbolji mogući način jer je pored Bosne vodio mlađe kategorije reprezentacije. Čuj vodio, ispisao istoriju sa jednom od najtalentovanijih generacija sa ovim prostora koja je košarkašku loptu uzela u ruke.

20.00: (1,70) Barselona (14,5) Valensija (2,30)

Ko nije pogledao, neka obavezno pogleda film "250 stepenika" o čuvenoj generaciji iz Bormija koju je vodio Svetislav Pešić. Tada je u sastavu imao Aleksandra Đorđevića, Vlada Divca, Tonija Kukoča i Dina Rađu za početak, uz Pecarskog, Nešu Ilića, Koprivicu... Da se naježiš. Čuvenih 250 stepenica na Igmanu, pre toga na Staroj planini kod Pirota i na kraju Svetsko prvenstvo u Bormiju gde se uzelo zlato i to na kakav način. Naravno, pre te 1987. godine treba pomenuti da je Kari sa kadetima osvojio Evropsko prvenstvo u Bugarskoj, kao i Evropsko prvenstvo u Austriji sa juniorima. Posle Indijanapolisa, najveća košarkaška ekipa sa ovih prostora je upravo ova iz Bormija jer je jednostavno to bila košarkaška romantika. Kako su igrali, kako su pobeđivali i pre toga kako su se pripremili za to Svetsko prvenstvo, kako ih je vodio Pešić, ma sve redom. Kada se sve spoji, dobija se košarkaško savršenstvo.

Tada se videlo ko je i šta je Svetislav Pešić i šta će tek biti. Dva puta je uspeo da - blago rečeno - odškoluje jednog Lerija Brauna, NBA šampiona i jednog od najvećih trenerski umova koje su Amerikanci imali, ne samo u tom periodu nego i generalno. Imao je vrhunsku reprezentaciju i Leri Braun, igrali su Geri Pejton, Stejsi Ogmon - inače zvani "plastični čovek" - Leri Džonson, Lajonel Simons, svi koji će posle biti velike NBA zvezde, predvođeni velikim NBA trenerom. Razbili su Kukoč i Neša Ilić sa kombinovanih 59 poena u prvoj utakmici Amerikance, ali je u finalu Pešić uspeo da 'prevari' Lerija Brauna, koji nije imao rešenje za promenu taktike. Spremio je tada američki selektor taktiku kako da se zaustavi Toni Kukoč koji je dao 37 poena u prvoj utakmici, ali je Pešić rekao – menjamo sve i igramo na centre. Vlade Divac i Dino Rađa su zatrpali Amerikance za zlatnu medalju i Pešićeva ekipa je turnir završila sa prosekom od 108 poena po meču! U to vreme...

Baš tada je i Nemačka pala prethodno u polufinalu, pa su Nemci rešili da učine sve kako bi doveli Svetislava Pešića da bude glavni čovek njihove reprezentativne košarke i ne da nisu pogrešili, nego su dobili najveću trenersku živu legendu koju imaju, ako pitate tamošnje ljubitelje košarke. Jesu sada najbolja moguća vremena za tamošnju košarku jer su ujedini titulu svetskog i evropskog prvaka, što je stvarno impresivno, ali je pitanje koliko njih će vam reći da su Gordon Herbert ili Aleks Mumbru ispred srpskog stručnjaka. Tačnije, može da se kaže da je Kari i nemački stručnjak jer je najduže u karijeri radio tamo, ima njihovo državljanstvo i simbolično je na kraju karijeru završio baš u minhenskom Bajernu. Pokupio je za sve te godine i njihov mentalitet, koji je kasnije usađivao u sve klubove što je radio i našu nacionalnu selekciju u naredna dva mandata. Njegov sin Marko je bio nemački reprezentativac, dok mu je ćerka Ivana udata za bivšeg nemačkog košarkaša Jana Jaglu, kao zanimljive činjenice povezane sa tom državom.

Nisu Nemci tada 1993. godine bili ni približno sila kakva su danas, ali im je svakako Pešić doneo zlatnu medalju na Evropskom prvenstvo, što je u to vreme bilo nezamislivo. Vrhunski posao radio je i sa Albom na klupskom nivou, vodio i Keln, a u Nemačkoj je proveo punih 15 godina, što u reprezentaciji, što u klubovima. Posle pomenutog velikog uspeha sa nacionalnom selekcijom i šest trofeja na klupskom nivou u Nemačkoj, dočekala je Srbija - tačnija tadašnja Savezna republika Jugoslavija - da se Piroćanac vrati kući i magiju baci na klupi rodne države, što je i uradio. Bez poraza, možda i najdominantnije zlato ikada viđeno na evropskim šampionatima osvojio je u Istanbulu sa našom nacionalnom selekcijom 2001. godine, da bi naredne stigla kruna karijere i najveći uspeh srpske košarke u 21. veku.

Indijanapolis i svetsko zlato na američkom tlu zapisalo je ime selektora Svetislava Pešića među besmrtne, zajedno sa 12 košarkaša koje je predvodio do najvećeg uspeha ovog veka, što svako ko voli sport pamti kao da je bilo juče. Posle Indijanapolisa ostala je velika šteta što se Svetislav Pešić nije vratio na klupu nacionalnog tima jer je samo dve godine bio selektor, a za to vreme dominantno bio evropski šampion i popeo Jugoslaviju na krov sveta. Problem je bio što je u međuvremenu preuzeo Barselonu i ugovor mu je istekao sa Košarkaškim savezom, tako da mu Katalonci nisu dozvolili u neku ruku da ga produži, pa se okrenuo obavezama u klubu i odjavio reprezentaciju za Olimpijske igre u Atini 2004. godine. Ostaje pitanje šta bi bilo da je Pešić vodio tada u Grčkoj reprezentaciju, ali eto, opet staro, dobro šta bi bilo kad bi bilo.

Odmah je i osvojio Evroligu sa Barselonom te godine - što mu je jedini trofej u elitnom takmičenju, a ima i Evrokup sa Đironom 2007. godine - tako da je dominaciju nastavio. Izgradio je poseban stil košarke još davnih dana, koji je usavršio tokom godina, posebno u Nemačkoj gde se uvek igralo brzo i na veliki broj poena, tako da će se njegovo trenersko umeće pamtiti i po tome što je bio inovator, revolucionar i pre svega moderan trener za to vreme. Gledao je uvek da sve ekipe igraju lepu košarku, uglavnom brzu, što je za tadašnje vreme bilo potpuno drugačije od one spore i pozicione košarke koja se igrala. Zanimljivo je da je u drugom delu karijere, ako tako može da se nazove, više gledao da gradi ekipe od nule, da radi sa mladim igračima, nego što je gledao timove sa velikim budžetom i superzvezdama tada. Na primer, odbio je Real Madrid 2006. godine i višemilionsku ponudu od tadašnjeg sportskog direktora Vlada Divca, što je bilo izuzetno zanimljivo, a umesto evropskih velikana i timova koje napadaju trofej Evrolige na primer, izabrao je da vodi Đironu, Dinamo iz Moskve, Crvenu zvezdu... Naravno, sa Đironom je osvojio Evrokup, ali opet...

Dugo se sve analiziralo da bi se tek sada spomenulo da je Svetislav Pešić bio veliki navijač Crvene zvezde, iako je u mladosti nosio dres Partizana. Znalo se da mora da dođe jedan dan kada će popularni Kari voditi beogradske crveno-bele i u dva navrata je sedeo na klupi voljenog tima. Rešio je tada da dođe da podigne svoj tim koji toliko voli, iako je budžet bio minimalan i uglavnom su bili mladi igrači. Afirmisao je u toj sezoni 2008/09 tada veoma mlade igrače Nemanju Bjelicu i Marka Kešelja, koji će kasnije biti jedni od nosioca reprezentacije Srbije, tako da gde god da je otišao je nekog igrača napravio i oformio respektabilan tim, kakva god da je bila situacija. Takav je trener bio Kari, ali je tada, pa kao i sada, imao kratak fitilj i bio je bez dlake na jeziku. Kada je izgubio finale domaćeg šampionata od Partizana, morao je sam da dodeli srebrne medalje igračima Crvene zvezde jer niko tada nije došao iz zvanične delegacije Košarkaškog saveza Srbije da to učini.

Kasnije, kada je preuzeo Valensiju u ACB ligi i kada se zagazilo malo u sezonu, na jednoj od konferenciji za medija je pričao da mu je titula u Srbiji oteta.
"Svetislav Pešić uvek i svuda radi isto, po identičnom sistemu. Tako sam radio i u Crvenoj zvezdi, ali je, u odnosu na Srbiju, u ACB ligi suđenje mnogo drugačije, jer je liga regularna. Ovde uvek imaš priliku da zaslužiš pobedu, bilo da gostuješ u Malagi pred 10.000 navijača Unikahe, ili da dočekuješ Menorku, koja se bori za opstanak. Svako ima šansu, a u Srbiji se sve zna unapred. Pa meni su sudije u sezoni 2008-09 oduzele titulu sa Crvenom zvezdom! Srpski arbitri različito sude u Evropi i kod nas. U evrokupovima sude kako treba i kako nalažu pravila, a u Srbiji po “nepravilima”, kako neki od njih traže i kako nekima treba. Žao mi je zbog te sezone, mada sam sa Crvenom zvezdom napravio puno dobrih stvari, a i vidite gde su sada ti moji igrači", rekao je Pešić tada krajem 2010. godine.

I bio je u pravu - ovaj deo za "pogledajte gde su sada ti moji igrači" - jer gde god da je otišao, neko je iskočio u prvi plan i kasnije postao veliki igrač, sve zbog toga što se razvijao po njegovom trenerskom palicom. Sigurno da mu ostaje žal što u dva mandata sa Crvenom zvezdom nije osvojio nijedan trofej, ostaje žal i navijačima beogradskih crveno-belih, ali eto. Koliko su ga cenili u Nemačkoj govori i činjenica da se niko živ nije naljutio što je preuzeo kasnije minhenski Bajern, iako je bio trener berlinske Albe u kojoj su ga smatrali živom legendom kluba. Poštovali su ga svuda gde je radio maksimalno, pa su se ove sezone svi timovi protiv kojih je imao priliku da igra u Evroligi i domaćem šampionatu pošteno oprostili od njegove trenerske karijere. Svuda je ostavio neki trag, svuda je nešto napravio.

Podigao je i reprezentaciju Srbije ponovo u "Poslednjem plesu", kako je nazvan njegov drugi mandat na klupi naše nacionalne selekcije, pa je reprezentativnu karijeru završio srebrom sa Svetskog prvenstva i bronzom sa Olimpijskih igara. Ostaje gorak ukus u ustima za dva velika kiksa na evropskim šampionatima, posebno onom prošle godine, gde je Srbija bila glavni favorit za osvajanje, ali je ispala u četvrtfinalu od Finske. Ali šta da se radi, takav je život. Kao ona situacija gde Kari ispija espreso i kaže "J**ga, to ti je tako".

Pored toga što je veliki trener, Pešić je uvek bio i veliki govornik. Ako ste mislili da Pirot nema filozofa i "lajf kouča", grdno ste se prevarili. Uvek je imao popularni Kari šta da kaže, na razne teme – od sporta, preko svakodnevnice do generalno glavnih životnih tema. I često zna da sve to spoji u jedno kada objašnjava kako treba i kako ne treba, šta je on naučio kroz život i šta neko treba da nauči od njega. Kako su se menjala vremena, tako se i Pešić prilagođavao, što je za sportske radnike uglavnom i teško, posebno za tako trener starog kova, i u košarci i fudbalu. Išao je u korak sa vremenom i uvek stajao u zaštitu igrača, a u poslednjem vreme se ozbiljno bacio na budućnost srpske košarke, posebno na relaciji mediji - menadžeri - roditelji - društvene mreže. Pokušava da podigne glas oko nekih situacija i da ispriča po njegovom mišljenju šta je prava priča i kako rešavati te probleme u današnjem sportu, što je uvek i radio.

Možda je trenerska karijera završena, ali teško da će Pešić utihnuti na sve te teme jer košarku živi i diše, koliko god da više ne sedi pored klupe sa tablom u rukama. Bila je čast gledati njegove ekipe, posebno reprezentaciju Srbije, za sve ove godine. Biće i čast slušati ga i dalje šta ima da kaže.