Jokić: Nisam navijao za Partizan, navijao sam za Novicu

Nemamo često priliku da slušamo najboljeg košarkaša sveta jer je opšte poznato da Nikola Jokić ne voli da daje intervjue. Tek možda jednom godišnje voli srpski reprezentativac da 'otvori dušu' i sada je došao taj dan.

Trostruki MVP NBA lige bio je gost u podkastu "X&O's Chat", gde je govorio o raznim temama.

Kako je sve počelo za Nikolu?
"Prvi sport koji sam igrao je košarka, braća moja su igrala košarku, tada sam je i zavoleo. Na vratima smo imali koš, tu je sve počelo. Kada sam bio mali, igrao sam protiv njih dvojice. Naljutim se na njih jer me tuku, ja počnem da plačem... Uglavnom sam igrao ja protiv njih dvojice, a onda se oni naljute jer ja plačem, pošto me guraju na vrata. Padnem, pa mama dođe i kaže ostavite Nikolu, dok sam ja u suzama... Tako je bilo, sve samo da bih se igrao sa njima. Sećam se, moj brat Strahinja je igrao za Spartak. Kada sam bio mali, provodio sam pet, šest dana kod njega. Išao sam sa njim na trening, uvek su me obojica vukli sa sobom. Kada su dolazili i kad su izlazili u grad ili išli na basket, uvek su me vukli sa sobom. Imao sam stvarno lepo detinjstvo, učinili su ga punog uspomena i doživljaja. Neki su za priču, neki nisu".

Pričao je i o braći, kako oni igraju košarku.
"Nemanja bi bio odličan danas za 3x3. Misli da je bolji šuter od mene i dan danas. Strahinja je bio igrač kojeg bi svaki trener poželeo, radnik, požrtvovan, borben, da se usidri dole, ali kada treba da ga da – muka. Ni levom ni desnom ne može, tu je on uvek, ali nikako da ga ubaci u koš. Ja sam izvukao i od jednog i od drugog najbolje. Talentovan sam na Nemanju, a fizikalije i zalaganje sam povukao na Strahinju".

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Često nije bio svestan svoje veličine.
"Nisam svestan ni dan danas. To je dobra stvar i to te spusti na zemlju i drži te tamo gde treba, ne da se uzdigneš. Da li sam bio svestan sebe? Košarkaški dok sam bio u Megi nisam, možda mi se sve brzo izdešavalo u karijeri. Sombor, Novi sad šest meseci, Beograd šest meseci, draft, ulazak u prvi tim... I kada sam došao u NBA, nisam igrao. Onda sam poečo da dobijam minute i bio starter. Nekako je sve išlo blago uzlaznom putanjom, sve ide svojim redom. Možda je i dobro što nisam stigao da shvatim gde sam i šta sam. U Megi sam shvatio da mogu da igram košarku, nisam znao na kom nivou. Tek kada sam bio MVP sam razumeo da mogu da živim od toga, samo nisam znao na kom nivou to može da mi bude posao. Sa 18 godina sam mogao da se nosim sa iskusnim igračima, velikog kvaliteta. Tada su protivnici bili Partizan, Zvezda, Bajern Minhen, imali smo i takve utakmice, sa velikim imenima, sve evroligaški igrači. Shvatio sam tada da to može da mi bude posao".

Imao je od koga da uči. Otkrio je da nije navijao za Partizan Mozzart Bet, povodom čuvenih statusa na Fejsbuku koji su se vrteli. Ni dan danas ne navija ni za koga
"Sjajne uzore sam imao, igrače koji su došli tada u klub. Bili su tu Bobi, Veličković, Varda, Kešelj, Musli, imao sam igrače od kojih sam mogao da učim. Vardi sam još dužan 50 evra, dao mi je pare jer nisam imao da odem kući, bilo je to pre 13 godina. Nisam mu vratio i neću mi ni vratiti. Sjajna stvar za mladog igrača je da ima nekoga da mu pokaže kako treba. U NBA ligi sada fali veterana. Novicu sam obožavao, pisao sam na Fejsbuku onaj čuveni status da pobedi Partizan, ali nisam navijao za njih, niti navijam za bilo koga, to je bilo za njega. To nedostaje sada mladim igračima, mentori. Ja sam po prirodi bio takav, da čim vidim nešto, želim to odmah da ponovim. Tako je Dejan Milojević mene učio".

Čuvena priča da je sabotirao utakmicu protiv Cedevite da ne bi otišao u Barselonu.
"Nisam, nisam. Imao sam tih momenata u NBA ligi u kojima ja ne znam zašto, da li je to neki inat, ne budem agresivan, ne šutiram na koš. Ja stvarno ne znam, to mi dođe takav dan i onda ništa. Tu sam ja, ali uvek pronađem ekstra pas, kao neću ja da šutiram, Deki hoće da me ubije. Nisam sabotirao, mada da sam znao kako bi bilo, sabotirao bih namerno".

Prisetio se i kada je draftovan i kada je otišao u NBA.
"Kada sam bio draftovan, brat me zvao iz Njujorka i slavi. Spavao sam dok je bio draft. Imao sam 18 godina, nisam razmišljao o tome tada. Nisam gledao NBA, gledao sam najbolje poteze, NBA Action, to smo svi morali da gledamo, ali mi se liga uvek sviđala. Uvek je to bila neka magija. Mislim da je daleko na vrhu. Došao sam u SAD sa Strahinjom na Letnju ligu, žena, tadašnja devojka je išla u školu u Oklahomi... Dolazimo mi, ja nisam imao dinara iz Mege, možda hiljadu, dve evra. Oni nam daju tipa 75 hiljada, neku cifru da platim stan, koji sam sam tražio, sve sam hteo. Igramo u Las Vegasu Letnju ligu, svi smo bili tamo i Strahinja i Nemanja, koji idu i kupuju 100 pari čarapa. Ja gledam, nemamo dinara, šta ćemo da radimo, kakve čarape. Naljuti sam se, nemamo pare ljudi, da li ste normalni? Oni otvaraju ono, ne trebaju mi čarape, kakva priča... Sad sam se setio slučajno".

Prisetio se i Letnje lige.
"Letnja liga nije za centre, posebno za igrače, kao što sam ja bio, koji dođu iz Evrope. Ne znam koji mi je bio prosek, ostavio sam dobar utisak. U Letnjoj ligi sam igrao isto kao u Somboru, Megi i u Vojvodini. Jednostavno, tako igrao i tamo, uz neke dodatke. Tamo su bili Mudije, Geri Heris, Lovernj, Erik Grin, mnogi igrači. Odradio sam tu nešto, obično igrači odu kući, a ja sam ostao u Denveru. Ja sam ostao sam.Trenirao sam pet dana nedeljno, napredovao sam i fizički. Isti tim sam imao pre 11 godina i danas".

Da li je imao strah ili tremu?
"Nije me bio strah. Ja sam sa svake utakmice u Megi išao kući, puštao me je Deki. Ja i dan danas idem kući svaki put. Tako i moj ujak koji je pre 40 godina otišao u Austriju, vraća se kući, takvi smo. Imao sam tremu u igri, ne volim nove ljude, novo okruženje, ništa što je novo. I sad imam krug ljudi sa kojima se družim, sve isto, ne volim nove stvari, nisam fan toga. Moožda je to loše, možda treba da se menja, ali tako je. Imao sam u timu sjajne veterane i kada sam bio mlad - Čendlera i Milera, tad su me zavoleli. imao sam uz sebe i uzore, kao Džamir Nelson. Oni su svaki dan u teretani. Non stop su me i vukli negde, posebno je dobro kada su dobri ljudi. Na primer, Majk Miler svaki put u odelu, meni je to ostalo zapamćeno, to jesu sitnice, ali se pamte. Da nisam bio tada u sirotinjskoj situaciji, možda bih i ja nosio, ovako sam nosio Denverovu trenerku. Imao sam tremu, ali sam imao i sreće".

Najviše voli tamburaše.
"Mislim da sam u nekim momentima jako emotivan. Za mene je najbolji provod tamburaši i društvo za stolom. Išao sam na koncerte, išao sam u diskoteke, išao sam u klubove, strane i domaće, rok... Za mene su ipak najveći vrhunac provoda tamburaši, verovatno zbog toga gde sam odrastao i odakle sam došao. Ja sam sa mojom mamom išao sa deset godina u kafanu. To sada možda zvuči loše, ali sam zahvalan na tome. Voleo bih da se ljudi ponašaju u kafani kako se moj tata ponaša u kafani. Sad je malo omatorio i sve to, ali i dalje je... To je institucija. I naučio sam i pesme i kako da se ponaša i kako da se peva, i kako se naručuje, kako se zove konobar, kako se pije piće, kako se ponaša ako se razbije čaša. Pritom moj tata nikada nije razbio čašu, nikada ga nisam video. Ja jesam to radio. Često mogu da zaplačem na pesmu".

Postao je Nikola košarkaški kompjuter.
"Deset sekundi do kraja, izvodimo loptu, od momenta kada ustanem sa tajm-auta, pa dok se akcija ne izvede, zamišljam sve moguće scenarije. Šta ako izgubimo loptu, ne izvedemo, ako me čuva niži igrač, u momentu milion scenarija. Da li gubimo, da li vodimo, koliko gubimo, sve se računa. Priprema i skauting, selektor naš je bio u podkastu tvom i kaže, pretrpavam igrače sa informacijama. Saglasan sam sa tim, mi zapamtimo jako malo, ja volim da me neko zatrpava akcijama, igračima. Ne gledam više skauting, dugo igram, pogledam samo nove momke koji su došli. Igram 11 godina protiv Vučevića, Nurkića, znam šta me čeka. Sve to jako puno pomaže, ta priprema pre utakmice je pola posla. Kada to znaš, onda ideš veći nivo prepoznavanja momenta, njihove akcije".

Morao je brzo da se prilagodi na NBA ligu.
"Najveći problem kada sam došao bili su mi brzina i terminologija. Kada sam počeo da igram, imali smo razne igrače, Entoni Dejvis koji igra licem, može da šutne, dobar poenter, on je tad bio skorer, dao je 50 poena direktno na mene. Imao si Dramonda i Monroa u Detroitu, koji su bili druga vrsta igrača. Imao si Adamsa i Kantera u Oklahomi, koji su opet različiti, Tauns koji je nadolazio, Porzingis... Da se privikavam na te igrače, defanzivno sam se mnogo gubio. Teže mi je bilo da se naviknem na defanzivu, negu na ofanzivu Nisam ja ni danas neki defanzivni igrač, ali eto. Bilo je raznovrsnih igrača, posebno je to sad slučaj, visoki na malom i tako dalje. To mi je bilo najteže, da naučim igrače, kretnje... Ljudi ne shvataju to, braća su gledala plej-of, kako to puca, kontakti. Zubac i ja kada se sudarimo punom snagom sa po 130 kila i 210 centimetra, sve puca. Sve su to ozbiljni kontakti. Brzina je bila u smislu kako su probojni, kako su skočni, jaki u kontaktu, tada sam igrao i sa Dankanom. Bilo je svega i svačega, na šta je trebalo da se naviknem".

Kada je shvatio da može da igra dobro u NBA ligi?
"Kada sam dobio minute u drugoj četvrtini. Konstantno smo bili dobri, ali ne u smislu da neko da 30 poena i to nas izvuče, već smo konstantno igrali dobro i pravili gde pravimo prednost. Tu sam shvatio da mogu da doprinesem ekipi da igra bolje i u tim akcijama sam dobijao neke lopte i na terenu gde mogu da dam koš i da tražim drugu šansu. Naša igra gde je bio Geri Heris u drugoj petorci je bila odlična, imali smo taj momenat. Bio je tu Vil Barton, pa smo zajedno prešli u prvu petorku. Imali smo neku igru sa drugom petorkom gde je sve igrače činila boljim. Svi kažu da je Melounova odluka da pređem u prvu petorku gde se Nurkić tad povredio, probali smo i zajedno, ja sam tražio da budem rezerva i druga petorka. Onda je trener posle odlučio da zameni mene i Nurkića i od tad je tako. Neki ljudi kažu da su me pogurali iz menadžmenta, neko kaže da nije, ali nisam siguran".