Milović: Tokom pauze sam taman mogao da se venčam, bez žene ne znam da li bih nastavio karijeru

Nekoliko meseci na odbojkaškoj sceni od njega nije bilo ni traga ni glasa. Imao je Miljan Milović (29) zdrastvenih problema, pokušavao je da ih reši, a sve što se dešavalo otežalo mu je potragu za novim klubom... Ipak, nije odustajao.

I na terenu se uvek sa osmehom na licu borio sa preprekama. Tako je bilo i sada. Uspeo je da prebrodi sve što ga je snašlo i da pronađe angažman. Došao je u tim koji je u Prvenstvu Srbije bio zakucan za dno tabele, a tri meseca kasnije ima priliku da se bori za trofej. Mladi radnik će u nedelju igrati u finalu Kupa Srbije protiv Vojvodine - a veliki adut Požarevljana biće između ostalog i iskusni libero.

Sad je ponovo onaj stari. Sve loše je ostavio u prošlosti, a sa mnogo volje i entuzijazma gleda ka budućnosti.

U razgovoru za Mozzart Sport ispričao je zašto ga jedno vreme nije bilo na terenu i pojasnio šta se dešavalo tokom prethodne sezone.

"Dugo sam bio bez angažmana, mada je bilo tu nekih pregovora... U suštini mislim da je dobra stvar što sam imao pauzu, jer sam mogao da iskoristim taj period da se posvetim sebi i da naučim kako da se nosim sa problemima. Cela prošla sezona je bila i fizički i psihički preteška. Morao sam da naviknem da igram bez energije, a to zapravo nisam onda ja, ali da se nije sve tako izdešavalo, ne bih naučio da slušam svoje telo i da ne treba da se ide preko neke granice", rekao je Milović na početku razgovora.

Pojasnio je Miljan i šta ga je tačno snašlo.

"Imao sam problem sa kandidom i heliko bakterijom. Počeo sam prošlu sezonu sa 88 kilograma, a završio sa 78. Nisam imao snage da treniram, bilo je baš mučno. Ja sam govorio da ne mogu da izdržim, ali... Igrao sam nekoliko utakmica u prvom delu sezone sa temperaturom i tako napravio sebi veliki problem. Trebalo je da stanem na vreme, jer bi onda sve bilo lakše i ne bi se odužilo. Ceo plej-of sam igrao, a bio sam na infuzijama - sigurno sam deset primio".

Kada je preživeo prethodnu sezonu, Milović je imao vremena da se posveti privatnom životu.

"Taman sam tokom pauze mogao da se venčam. I to dva puta - sa istom ženom", uz osmeh priča Miljan. "Tijana mi je bila u tim teškim trenucima velika podrška. Bez nje je pitanje da li bih nastavio karijeru. Stvarno verujem da se sve u životu dešava sa razlogom. Dok nisam imao klub, uspeo sam da završim privatne stvari, što je dobro".

Postojala je šansa da nastavi priču u Subotici, ali se ipak odlučio za prelazak u Požarevac.

"Na početku nije bilo govora o nastavku saradnje sa Spartakom, ja sam tamo samo trenirao da bih bio spreman kada dođe neka ponuda. Popunjavao sam poziciju koja fali - igrao i primača, dizača, korektora... Svašta sam igrao i bilo mi je stvarno lepo. Međutim, posle nekog vremena - mislim da je to bilo u novembru - pregovarao sam sa Spartakom i Mladim radnikom. Malo je nedostajalo da ostanem, ali nekako mi je Požarevac predstavljao veći izazov. Oni su u tom trenutku bili bez pobede, poslednji na tabeli i to me privuklo. Bio mi je potreban drugačiji izazov, jer sam dugo bio u Subotici".

Sa Spartakom je proživeo svašta za devet godina...

"Veoma mi je drago što sam klub ostavio u boljoj situaciji nego što je bila kada sam ja došao. Mi smo tada bili Prva liga, posle smo se uzdizali, stigli više puta do polufinala Superlige, ušli i u finale. Stigao sam tu sa 20 godina, a otišao sa 29. Bilo je više lepih stvari, nego ružnih. To što je bilo pozitivno uvek ću i pamtiti".

Srbija dugo čeka vrhunskog dizača, možda "taj" može biti jedan mali iz Bača

Nove stranice Miljan je krenuo da piše u Požarevcu. Stigao je u teškom trenutku, ali su se stvari vrlo brzo popravile.

"Znao sam dvojicu igrača koji su bili u Spartaku, ali i ostali su mi bili poznati jer sam igrao protiv njih. Meni se ta ekipa svidela, verovao sam da možemo da napravimo nešto. Nije mi bilo realno da su na dnu tabele. Ispostavilo se da sam napravio dobar potez. Odmah prva utakmica mi je bila u Subotici - vezali smo nekoliko pobeda protiv jačih... Za sada sam stvarno zadovoljan".

Sa 12. pozicije Mladi radnik se pomerio na devetu - sada ima skor 6-12 i sve dalje je od opasne zone.

"Dugo se nisam sa tim susretao. Još pre nego što sam došao u Suboticu, dok sam igrao za Vrbas - tad sam se poslednji put borio za opstanak. Ako mi verujete - nikad više nego sad nisam pratio tabelu. Svaki dan ulazim, preračunavam... Pritisak je mnogo veći, jer nije baš lepo boriti se za opstanak ili ispasti. Mada, po mom mišljenju - sve je to za ljude i preživi se, nije smak sveta. Bilo je napeto, ali ovaj drugi deo smo dobro igrali. Protiv Pazove, Niša... Krenuli smo da pravimo dobre rezultate. Priključio nam se i Mita Pantić - iskusan igrač koji nam je pomogao na treninzima. U periodu pred drugu utakmicu polufinala Kupa imali smo problema sa rosterom - sparing nam je bio baš loš. Sad smo kompletniji, pa je situacija mnogo bolja".

Neven Majstorović i Miljan Milović (OSS)

Pred Požarevljanima je zanimljiv izazov - boriće se za trofej u Kupu, a rival će im biti Vojvodina.

"Imali smo dva jaka protivnika pred finale - Zvezdu i Partizan. Sa crveno-belima smo igrali na jednu loptu, pet setova, u taj-brejku nismo odustajali iako smo gubili 2:8. Neke utakmica možda nismo zaslužili da dobijemo, pa nam se sad to malo vratilo. Sreća nam okrenula leđa. Dobre utakmica pred Vojvodinu... Novosađani imaju mladu ekipu, koja se baš dobro pokazala. Imaju herca, igraju dobro protiv jakih protivnika, bez straha... Definitivno su oni favoriti, ali mislim da i mi imamo šanse. Igra se jedna utakmica, a u tom slučaju svako svakog može da dobije. Najbitnije da se borimo i da verujemo da će doći dobar rezultat. Što ne bismo ušli u istoriju - Mladi radnik nikad nije osvojio neki trofej".

Već je objavljeno da su sve karte rasprodate u Obrenovcu, tako da će publika igrati bitnu ulogu...

"Ja baš volim to. Sećam se prošle godine smo igrali jednu utakmicu kod kuće sa Vojvodinom. Ja sam taj dan bio katastrofa, jedva sam hodao. Dolazi zagrevanje, meni nije dobro, ne mogu da stojim. I publika kreće: Spartak, Spartak, Spartak... Ja kao malo dete - osmeh od uva do uva, ne mogu da verujem šta se dešava. Kad je mene puko adrenalin, ja sam bio kao ponovo rođen. U Subotici se uvek lepo navijalo, kulturno. Sad sam u Požarevcu uspeo malo da animiram publiku. Ima jedan spiker - stariji čovek - on voli kad se ja derem... Pa zajedno dižemo atmosferu".

PRANJE SUDOVA U AMERICI 2017, PET GODINA KASNIJE SA NAJBOLJIM IGRAČIMA U REPREZENTACIJI

Oduvek je Miljan uživao pred navijačima. I sad se rado seti početka - nekada je trenirao fudbal, a sa odbojkom je krenuo krajem osnovne škole...

"Fudbal sam igrao sedam godina... Braća su mi trenirala odbojku, svidelo mi se i onda sam prešao. Brzo sam ušao u prvi tim Vrbasa, ali sam tada igrao primača. U Suboticu sam otišao sa 20 godina - krenuo sam na Višu trenersku i uporedo sam trenirao u Subotici, a igrao za Vrbas, pa sam naredne sezone potpisao za Spartak, tu sam prešao na libera. Taj grad mi je prijao baš za život, mirno je... Imao sam sve u centru, sve je blizu. Prošle godine smo tamo čak tražili stan, a sad izgleda da se nećemo vraćati u Suboticu. Do kraja sezone biću u Požarevcu, pa ću se vratiti u Vrbas, dok ne nađem sledeći klub...".

Uz odbojkašku karijeru, Miljan je stigao da gradi i onu drugu - akademsku. I ne samo to... Odbojka ga nije sprečila i da jedne godine skokne do Amerike.

"Završio sam Višu trenersku, trajalo je nešto duže jer sam išao na ’Work and travel’ - sa mojom Tijanom. To je bilo 2017. godine, kada smo ušli u Superligu. Te godine smo išli tamo, ali sam se ja vratio zbog odbojke. Tamo sam prao sudove i bio pomoćni konobar. Lepo je bilo... Prvi put sam se susreo sa kuhinjom i sve više cenim ljude koji tu rade. Koliko ima posla... Dok ne vidiš - nisi svestan toga. Uspeo sam i da posetim sestru u Meksiku, pošto ona tamo živi već godinama".

Pet godina kasnije Milović je dobio priliku i da obuče opremu reprezentacije Srbije.

"Bilo je iznenađenje kada sam pozvan... Svi mi sanjamo o tome, ali je šok kada se desi. Tačno znam gde sam bio u trenutku kada sam ubačen u tu grupu na telefonu - svi mi koji smo na širem spisku. Svaka čast momcima koji imaju dugačke klupske i reprezentativne karijere. To je baš preveliko odricanje, paklen rad... Iako ovo sad nema veze sa odbojkom - mogu da kažem da skroz razumem Nikolu Jokića, koji ne može svake godine da se odazove. Vreme koje treba da iskoristiš da se oporaviš - ti se kidaš, nemaš vremena za oporavak... Ritam je paklen. Prelepo je biti tu, napreduješ, ali je teško... Meni je malo krivo što nisam zaigrao na zvaničnoj utakmici, ali svakako sam stekao veliko iskustvo. Na početku mi nije bilo čudno jer su bili mlađi igrači, ali kad su došli Atanasijević, Podraščanin, Kovačević, Lisinac... Tek tad je bilo - gde sam ja, da li je moguće ovo? To su sve momci za primer, skidam im kapu. Niko se nije uzdigao, svi su skroz normalni", podvukao je za kraj Milović.

PIŠE: Miljana ROGAČ