Dobro došli u Moncu - dom kluba čiji su navijači oborili rekord italijanske odbojke (FOTO/VIDEO)

Dođite na večiti derbi na Banjici, videćete na tribinama oko 200 ljudi... Ugledaćete uglavnom porodice igrača i tek po kojeg istinskog ljubitelja odbojke. Pogledajte kvalifikacije za Ligu šampiona u Beogradu - odzvanjaće oko vas jedan bubanj koji udaraju mali entuzijasti iz kluba, a biće vam potrebno 30-ak sekundi da lagano izbrojite sve ljude u dvorani. Istina, malo bolja situacija je u manjim mestima...

Ali, svakako kada iskočite iz tog kalupa i odete u zemlju gde je odbojka cenjena i poštovana, gde su aplauzi jači, strast veća, a ljubav prema ovom sportu snažnija - doživećete neku vrstu šoka. Reč je o Italiji - državi koja odavno predstavlja san svakog odbojkaša i odbojkašice.

Zna se kakva je veza između Poljaka i odbojke, ne treba o tome previše trošiti reči... Turci takođe postaju sve veći fanatici i sve više ulažu. Ali, Italija je ipak nešto posebno. U to može da se uveri i običan gledalac kada ode na utakmicu koja je daleko od nekog derbija. Kao što je na primer duel Vero Volej Milano - Kazalmađore.

Taj meč desetog kola Serije A za odbojkašice 3. decembra posmatralo je u Monci 2.875 gledalaca. Mada, atmosfera je bila kao da ih je barem tri puta više.

Od prošle sezone Monca nosi naziv Vero Volej Milano - ali utakmice igra i u Monci i u Milanu. Koliko su tom klubu privrženi navijači dovoljno govori rekord koji je oboren pre samo mesec dana. U hali u Milanu utakmicu protiv aktuelnog šampiona Koneljana gledalo je 12.500 ljudi - što je najviše ikada u ženskoj italijanskoj odbojci!

Prethodno je najveća brojka na ligaškom meču bila - 6650, a u finalu - 11.150. Jednog novembarskog dana navijači Vero Voleja su otišli korak dalje...

Da bi se videlo koliki su entuzijasti i zaljubljenici dovoljno je doći na obračun sa Kazalmađoreom. To je ekipa koja trenutno ima skor 2-9.

Od trenutka kada prilazite hali, pa sve do momenta kada se posle meča udaljavate - definitivno ste deo spektakla. Navijači ne staju, osećaju odbojku, znaju kako da navijaju... Nijedne sekunde ne pada atmosfera - da li domaći vodio ili gubio.

Okupljeni su i mladi i stari, i deca i babe i dede i ljudi srednjih godina. Nema nikakve razlike, svi su tu sa istim ciljem - da podrže svoj tim. Karte su svima dostupne - jer najjeftinije koštaju samo sedam evra.

A kakav je tim... To je već posebna priča. Kada dovedete najveću zvezdu italijanske odbojke - Paolu Egonu, onda je jasno kakve ambicije imate. Zajedno sa njom su i glavne uzdanice reprezentacije Mirjam Sila i Alesija Oro. Od nedavno je u tom sastavu i naša Teodora Pušić.

Upravo je ova ekipa pre desetak dana nanela aktuelnom evropskom šampionu Vakifbanku ubedljiv poraz u Ligi šampiona. Počistila ga je, bez da dozvoli da ijedan set bude neizvestan.

U nastavku sezone Milano tek čekaju najveće bitke, jer u klubu žele da idu do samog kraja u svim takmičenjima. Uz ovakve navijače na tribinama sigurno da će svaki korak biti lakši.

Baš i na ovom duelu sa Kazalmađoreom nije sve išlo glatko. Morale su izabranice Marka Gasparija da igraju čak pet setova da bi slomile otpor raspoloženog rivala, ali nijednog trenutka nisu klonule duhom.

Jednostavno, ambijent oko vas vam to ne dozvoljava. Publika pruža podršku sve vreme, spiker radi sjajan posao, svaka pesma koja se pušta je idealno uklopljena... Posle svakog poena izlazi na video bimu statistika pojedinačna, a sve vreme stoji timska.

Ako ne može Vakifbank, ko može da vrati odbojkaške navijače na tribine?

Tokom pauze je za prisutne pripremljen i kviz znanja. Sve je baš onako kako treba da bude na jednom sportskom događaju.

Od kada vam ispred ograde očitaju bar kod sa telefona i požele lep provod, bez da vas pretresaju ili nameću i usmeravaju gde da se krećete - pa sve dok ne napustiti halu - osećaćete se nekako gospodski. Sve je sa stilom. Sve je uživanje... Ništa na silu, ništa agresivno.

Ovaj duel je neplanirao trajao čak dva sata i 40 minuta, ali svako ko je bio u hali teško da može da kaže da mu je bilo kog trenutka bilo dosadno.

Italijani ulažu mnogo u odbojku i to je vidljivo na svakom koraku. Iako kažu da liga nije više na nivou kakav je nekada bio - i dalje je to vrhunska klasa. Kult ne nestaje.

Srbija može da se pohvali da joj je ženska reprezentacija dvostruki uzastopni svetski šampion, kao i da osvaja medalje kao od šale već dugo... Može da se pohvali i da je muška reprezentacija 2000. bila olimpijski prvak, kao i da je posle u kolekciju dodala još priličan broj odličja... Može da se pohvali jednom Tijanom Bošković. Ali, sa domaćom ligom, nažalost ne može da se hvali.

Naravno, sve se vrti oko novca i ulaganja... Ali, lepo bi bilo da bar malo više ljudi dođe i podrži momke i devojke koji sada igraju za srpske klubove. Da se napuni hala barem na derbiju, ili da se napravi pravi ambijent makar kad dođe u goste jedan Vakifbank.

To valjda nije teško. Potrebno je samo malo volje i entuzijazma. Znamo da zemlja odbojke nismo, ali zemlja svetskih šampionki i nekadašnjih olimpijskih šampiona jesmo.