Svi živimo pod istim nebom iznad, ali ono što je ispred i ispod nas je različito. Horizonti Anje Ilić su drugačiji. Beskrajna belina i borba sa prirodom. Potom su došli trka sa štopericom, unutrašnje bitke sa glasovima koji su govorili da odustane. Tvrdoglavo dete hercegovačkih gena je padalo, ustajalo i nastavljalo napred. I danas će biti tamo gde je sanjalo. Na Olimpijskim igrama. Sa 27 godina. Tu je. I danas će voziti samo za sebe i njene. Jasno, i za Srbiju pod čijom je zastavom. Ali ovo će danas do kraja razumeti samo ona i njeni Ilići. I zato treba da uživa, da zamisli u glavi trku iz snova i odveze je.

Ovo je kruna čelične volje i nadasve... Ljubavi prema sportu! Ovim sportom se ne baviš radi para i popularnosti. Makar ne u Srbiji. Ovo su čisti entuzijazam i beskompromisna istrajnost. Ukoričeni u jednoj reči – ljubav.
„Da bi trenirao nordijsko skijanje, moraš da ga voliš. Moraš da voliš da izađeš danas na skije i da napraviš 20-30 kilometara. Da daš sve od sebe“, kaže Anja Ilić u razgovoru za Mozzart Sport vođenom na njenom rodnom Zlatiboru nekoliko dana pred odlazak na Olimpijske Igre.

Zlatibor ju je tu noć ispratio uz vatromet, dimne bombe, selfije i zagrljaje. Pod reflektorima okružena snežnom belinom i ljudima koje voli, stajala je na proplanku sa razvučenim osmehom, punim srcem i gledala oko sebe dok su svi ostali gledali u nju. U pet ujutro je već krenula ka aerodromu i ostvarenju sna.

Anja Ilić je dete planine koja, nažalost, sve manje liči na planinu dok je proždiru kubici betona. Anja je ćerka onog starog, divljeg Zlatibora. Zna sve njegove krivine i prečice. Uspone i nizbrdice. Sve ih je prošpartala. Po snegu, kiši ili mećavi. Na skije je stala sa 11 godina i evo više od pola života provela na njima.
„Najviše me je u skijanju podržala porodica. Mislim da se ne može izračunati koliko su uložili u mene. Dok nisam došla do nivoa Svetskog kupa, isključivo me je finansirala porodica. Posle toga sam dobila podršku Skijaškog saveza, sad i Olimpijskog komiteta. Pojavljivali su se povremeno i sponzori, ali je to sve bilo sitno u odnosu na ulaganja porodice“, otkriva Anja.

U svom malom krugu velikih ljudi je imala potporu da istraje kada je delovalo da guran kamen uz Tornik. I evo je. Sa najboljima. Prva Srpkinja koja je osvojila bodove u Svetskom kapu što je fudbalski ekvivalent Ligi šampiona. Pre pet dana je opet šetala po javi kada je nosila zastavu Srbije na otvaranju Zimskih olimpijskih igara na kultnom San Siru. Sada ide vrhunac: dve trke na Olimpijskim igrama! Danas je prva u sprintu, a prekosutra druga u klasičnom skijanju na 10 kilometara. Samim učešćem na Igrama u Italiji je dostigla visine o kojima je maštala kada je stala na skije i godinama kasnije se ko zna koliko puta zapitala da li joj je to trebalo u životu.
„Mislim da sam dva puta u životu imala baš teške borbe sa samom sobom. Prva je bila kada sam se bojala greške. Tada mi je sestra Mina postala trener i stala iza mene. Poslednji put je bilo pre četiri godine kad nisam uspela da odem na prethodne Olimpijske igre. Usred sezone sam rekla: ’To je to. Odustajem’. I desetak dana nisam stala na skije... Onda mi je telo tražilo trening i morala sam da se vratim. Rešila sam da krenem na sve ili ništa i rekla sebi: ’OK, vraćamo se! Idemo po balkansku titulu i onda na Igre’. Želim da svima, a najviše sebi, dokažem da sam najbolja na Balkanu. I dokazala sam. Te godine sam postala balkanski prvak, ove sam na Olimpijskim igrama“.

Vredelo je. Za sva vremena će ostati upisana u istoriji srpskog sporta. Kada se za 100 godina bude pisala neka knjiga o zimskim sportovima u Srbiji, Anjino ime će stajati kao prvo koja je pomerila granice ka vrhunskim dostignućima. I da bude poslednja na trkama u Italiji, može mirne duše da spakuje skije i štapove u ormar i da kaže kako je svoje snove ostvarila.
„Ne mogu reći da sam rasterećena, ali znam da ću uživati u svakoj sekundi tamo. To je nešto za šta sam se borila ovih petnaest godina. Sad me više ničiji komentar ne interesuje. Idem da uživam, da budem srećna i da predstavim Srbiju u najboljem svetlu“.

Gledajući širu sliku, postala je inspiracija za gomilu dečaka i devojčica koji će shvatiti da skijanje nije skupa i rekreativna zabava već lep sport. Videli smo kako je gledaju kada ju je njen Zlatibor ispraćao na Olimpijske igre. To je taj dečji pogled ka idolu koji ide dalje u maštu i snove... Ona Jokićeva izreka da „Srbi vole samo uspehe“ ne može da se generalno primenjuje. Zbog Anje i tih stotinak klinaca sa celog Balkana koji su te večeri savladavali improvizovanu stazu na Zlatiboru. Oni istinski vole sport. Bez poslednjih namera.

Kako se desila ljubav prema nordijskom skijanju?
„Jako davno, pre 15 godina. Prvo je krenula starija sestra da trenira, a ja sam tada više bila dete za igranje i lutke. Nisam bila sportski tip. Ali kad je sestra otišla na prvo putovanje u Sloveniju, bila sam malo veća i mislim da sam počela da treniram čim se ona vratila. Treneri su videli neki talenat u meni i počeli su svi da me guraju, a ja sam počela da pobeđujem na trkama. Prvo svoju sestru, koja mi je sada i trener, a posle toga i druge takmičare. I onda je krenulo jedno za drugim... Dobri rezultati, želja, volja... Nekako je sve krenulo kako treba“.

Nordijsko skijanje na televiziji nama laicima deluje monotono i ne tako dinamično i uzbudljivo kao alpsko. Ali, sad kad smo vas videli uživo, to je potpuno druga slika i uopšte ne deluje sporo...
„Svi se borimo do granica maksimuma. Od dece od pet godina do mene kao najstarije. Svako se bori, usavršava tehniku, testira limite... I danas radim na svojoj tehnici jer ona nikad ne može da bude savršena i uvek može bolje. Ja sam sa Zlatibora, ovo je planina i imamo snega da obiđemo ceo Zlatibor sa skijama“.

Da li se osećaš kao neko ko nosi fenjer u mraku u popularizaciji svog sporta u Srbiji?
„Nadam se da će nordijsko skijanje sa mojim odlaskom na Olimpijske igre i svim onim što mi radimo sa našim klubom, postati popularnije u Srbiji. Želimo da pratimo zemlje poput Slovenije, Austrije, Italije i da dignemo nordijsko skijanje na viši nivou. Pokušavamo kroz marketing i na sve ostale načine da ovdašnjim ljudima objasnimo zašto ceo svet najviše voli nordijsko skijanje od zimskih sportova. Zbog zdravlja, uživanja u prirodi i svakom momentu skijanja. Nadam da ćemo napraviti lepu budućnost za ovaj sport u Srbiji“.

ZA ZOI 45 PARI SKIJA I MAŽE OD 200 PLUS EVRA

Ima li uopšte sluha za zimske sportove u Srbiji jer deluje da je skijanje kod nas više stvar trenda i odlaska u provod nego bavljenje sportom?
„Ja na skijanje ne gledam iz ugla odmor - provod već iz nekog sportskog. Verujem da će popularizacija nordijskog, alpskog skijanja i bilo kog zimskog sporta tek doći. Alpsko skijanje je već popularno u Srbiji, a mi se trudimo da i nordijsko dobije sličan status. Sad ćemo dobiti i našu stazu na Kopaoniku, nadam se i na Zlatiboru, za usavršavanje... Imamo jako lepe projekte i nadamo se da ćemo sa tim uslovima objasniti ljudima i u Srbiji i okolini zašto je bitno da dođu i probaju nordijsko skijanje. Sigurna sam bi posle jednog treninga sa nama došli i na drugi“.

Nikad niste imali stazu?
„Imali smo zimsku stazu, ali nikad do sad nismo imali rol-ban, pripremljenu stazu... Na primer, ako sutra želim da treniram, da sigurno mogu da računam na urađenu stazu. I za skejt, i za klasiku. To u Srbiji nismo imali. Videli ste danas, mi smo imali trku na stazi za alpsko skijanje. Ja treniram na Torniku gde je alpska staza zato što nemamo nordijsku stazu. Nadam se da ćemo uskoro i na Zlatiboru i na Kopaoniku dobiti takve staze“.

Kad pričaš sa rivalkama iz stranih zemalja i objasniš im svoje uslove, kako reaguju? Šta kaže neka Norvežanka?
„Kad smo bili u Norveškoj prošle godine na Svetskom prvenstvu, imali smo priliku da komuniciramo sa jednim njihovim klubom. I kad im kažem da kod nas dete prvo uči skejt tehniku zato što nemamo urađenu stazu za klasiku, oni ne veruju. Jer, kod njih deca u vrtiću prvo uče tu klasičnu tehniku jer su to početni koraci u nordijskom skijanju. Kada im objasnim moje uslove i da vozim gde nađem sneg... Kao što ste videli danas na Zlatiboru. Ono je krug od 200 metara što je jako kratko, a meni trening traje po dva sata. I ja onda moram da kružim. A oni samo izađu ispred kuće i imaju povezan ceo grad nordijskom stazom. Njima je to toliko normalno. I ne samo njima, već i Italijanima, Francuzima, Nemcima, Slovencima, Austrijancima... Ja sam se ove godine najviše pripremala u Sloveniji. I kad im objasnim da kući nisam došla od 1. novembra do 15. januara, oni su u neverici. Nisam 15 godina bila kući za Aranđelovdan. Oni nisu svesni koliko su srećni što im je kuća 10 minuta od staze i što mogu da treniraju u svom gradu, da idu sa svojim društvom, da imaju vremena za sve... Ja to nemam. Mi moramo da odvojimo novac za sve. Za smeštaj, opremu, plaćanje te staze... Njima treba samo oprema jer imaju sve pripremljeno“.

Koliko je skupo nordijsko skijanje kao sport?
„Jeste skup i zahtevan sport. Za svaki tip snega imamo druge skije. Na primer, za samo jednu disciplinu klasike imam preko 20 pari skija. Za skejt trenutno imam 35 pari koje nosim na Olimpijske igre. Dan pred trku testiramo te skije. Svaka skija ima svoju strukturu. Da li je za hladno, da li je za toplo, koja vrsta snega... Onda kad istestiraš strukturu skije, testiraš 'maže' za tu skiju“.

Šta su „maže“?
„To vam je mala bočica praha koja se stavlja na skije i košta oko 200 evra. I preko. To je za brzinu“.

Koliko ti pari skija nosiš u Italiju?
„Ukupno 45. Imamo jednu veliku futrolu u kojoj su poređane jedna na drugu. Jako uredno i bezbedno da se slučajno nešto ne polomi“.

TESTERI, VAKSERI, OGRLICE KOJE MERE HORMON SREĆE...

Koliko ljudi ti je potrebno u timu da to sve spremiš?
„Ja idem na Igre samo sa svojim trenerom Minom Ilić. Nas dve smo same. Tamo ćemo imati pomoć norveškog tima za mazanje skija. Mina se sprijateljila sa Norvežanima i sada ćemo imati pomoć da nam oni mažu skije“.

A kako to funkcioniše u svetu i s kime se Anja sve takmiči?

Norvežani su dominantna sila u nordijskom skijanju. Pogotovo sada kada nema ruskih takmičara zbog sankcija. Ruska škola je nadaleko poznata, a njihovi treneri sada treniraju Italijane, Francuze, Austrijance... Međutim, vrhunski rezultati u nordijskom skijanju danas ne zahtevaju samo školu i volju, već i nauku i ozbiljne finansijske resurse. Upućeni kažu da postoji 16 različtiih vrsta snega na koje treba biti spreman. Stari sneg, novi sneg, veštački, mešani, južni...

Primera radi, norveški timovi su još pre mesec dana došli u Italiju da testiraju skije, sneg, uslove i da sve pripreme za dolazak svojih takmičara na Igre. Samo tako se može biti vrhunski i ciljati medalja. Tu je i tester koji je iste kilaže kao takmičar i koji testira skije i sneg. Tu su još po dva tri „vaksera“ koji mažu skije i pokušavaju da pronađu dobitnu kombinaciju za taj dan, tu skiju i taj sneg. Norvežani potroše po 1.000 evra samo na testiranja za jednog takmičara na jednoj trci. Na velika takmičenja sa sobom nose čak i svoje veš mašine. Imaju svoje specijalne automobile koji prevoze opremu i timove ljudi. Primera radi, Austrijanci su samo prošle godine potrošili 100.000 evra samo na gorivo iako nisu išli dalje od okoline sa nemačkom i švajcarskom granicom. Pa vidite kakva je to logistika... Hrvati imaju helikopter za korišćenje. A tu su i Slovenci, Francuzi, Šveđani, Finci, Italijani, Nemci, Amerikanci...

Najbolje skije koje se prave u Fišeru ili Salomonu je nemoguće kupiti u slobodnoj prodaji i za njih je potrebna „veza“ koju imaju Skandinavci i ostale sile u zimskim sportovima. Neko iz Srbije nema šansu da kupi skije kao vrhunski takmičar iz Norveške. Nauka je otišla toliko daleko da se specijalnim ogrlicama meri hormon sreće kako bi se videlo da li je skijašu taj dan dobar za trening ili treba da radi nešto drugo. Skije se pripremaju specijalnim dijamantskim noževima koji prave idealnu šaru na donjoj strani skije.

NEDELJNO 20 DO 28 SATI TRENINGA I PULS NA 205

To su za takmičare iz Srbije poput Anje neki nadrealni uslovi.
„Tokom svih ovih velikih takmičenja na kojim sam učestvovala sam već upoznala celu konkurenciju. Favoriti na Igrama su sigurno iz Skandinavije. To je neminovno jer njihov način života i treninga im daje prednost, koliko god da se mi ostali trudimo. Njima je staza ispred kuće. Oni svaki dan imaju uređenu stazu na kojoj će trenirati. Imaju ceo kamion 'vaks tima' koji ide na svaku trku sa njima. Mi se borimo lavovski da to pratimo, ali to nije moguće. Nekad molimo da nam neko od njih namaže skije ili razmišljamo ko će nam sutra namazati skije pred trku. Imamo dosta tih nekih sitnih problema u pozadini sa kojima se Skandinavci ne susreću“.

Sa kakvim problemima si se ti suočavala?
„Tokom cele karijere je bila puno uspona, padova i nekih teških situacija. Svaki poraz je nešto najstrašnije što se može desiti u tom trenutku. Da li je to na Svetskom prvenstva ili najmanjoj lokalnoj trci. Svaka trka je nova borba na kojoj želiš da daš maksimum i napraviš neki svoj cilj u glavi. Ako se ne ostvari bar taj sekund bolji rezultat, uvek ostaje ona mala doze: A zašto je to tako?“

Na Anji je ono što može ljudski faktor. Da trenira i ne odustaje. Možeš li da nam opišeš jedan tvoj trening?
„Imamo više vrsta treninga. Evo, mogu vam dati primer intervalnog treninga koji je malo teži. Kreće sa ranim ustajanjem da se telo pripremi, pa radimo futing, rastrčavanje i onda ide doručak. Posle doručka imamo 30 minuta zagrevanja. Na primer, jedan od mojih omiljenih treninga je šest puta tri minuta interval na maks. Dok ne padneš. Posle toga ide ’razvozavanje’ i onda jedva čekaš da dođeš kući, nešto pojedeš i da legneš“.

Posle Anjinog treninga su joj merili puls 205, a izvađeni laktati iz krvi su bili 13,5. Na primer, fudbalerima puls ide najviše do 190-195, vrednosti laktata retko prelaze 10. Toliki napor izaziva nordijsko skijanje u kojem rade svi mišići.
„Nordijsko skijanje je jako težak i zahtevan sport u kojem je uključeno celo telo. Inače, mi nemamo pauzu i treniramo tokom cele godine. Zimi smo na snegu, a leti vozimo „rolke“. Imamo štapove kao i zimi, a vozimo ih po asfaltu. Da slikovito objasnim, to je šipka sa dva točka. Pored „rolki“, trčimo, planinarimo, vozimo bicikl... Kad dođu zima i sneg, onda smo na skijama. Naša oprema je mnogo lakša nego za alpsko skijanje. Ali, mi idemo uzbrdo, nizbrdo, ravno... Borimo se za svako brdo dok se u alpskom skijanju spustiš se i to je to“.

Koliko sedmično treniraš?
„Deset do dvanaest puta“.

Koliko je to sati?
„Pa, zavisi... Ali, recimo od 20 do 28 osam sati nedeljno. Zavisi kakva je sezona i koji je period godine. Vremenske prilike napolju nam nisu bitne“.

A kako izgledaju trke u kojima se takmičiš?
„Ja ću se na Igrama takmičiti u dve discipline. Prva je klasični sprint na kilometar i po. To je jako brza i kratka disciplina koja će biti gotova za tri do četiri minuta. Tu nemaš vremena za bilo kakve greške. Od samog starta je fokus na svakoj sekundi, stotinki... Druga disciplina je 10 kilometara u skejt silu. To je već duža trka koja traje 30 do 35 minuta. Pre svega je neophodno da za tu trku imamo jako dobro namazane skije. Onda se procenjuje svaki deo staze. Kako ću gde voziti, kojim tempom startujem na početku, pa kako povećavam brzinu. To su sitni detalji koji moraju svi da se poklope da bih imala dobru trku“.

Da li imaš neke bliže prijatelje iz regiona? Da li vi sa ovih prostora gurate jedni druge napred?
„Svi na Balkanu se trude da se pomažemo i da smo uvek tu jedni za druge. Oko prevoza, oko mazanja skija i bilo čega drugog. Meni je ove godine mnogo pomogao tim Hrvatske i Lorena Malec, jedan jako dobar trener iz Hrvatske. U ovoj sezoni sam imala jako veliku podršku Hrvatske“.

Pomenuli si da si prva u istoriji koja je iz Srbije osvojila bodove u Svetskom kupu. Razjasni nam malo to takmičenje.
„Svetski kup je nešto što se održava tokom cele godine i najvažnije je takmičenje. Kreće u decembru, ima ukupno 12 trka i završava se u martu. Ja sam ove godine učestvovala samo na dve trke Svetskog kupa, jer smo se pripremali za Olimpijske igre. Startovali smo u Svetskom kupu da vidimo samo gde mi je forma i kako sam se spremila. Za svaku sezonu sebi postavljamo neki cilj. Jedne sezone je to bilo osvajanje bodova u Svetskom kupu što znači da sam morala da uđem među 40 najboljih. To sam i ostvarila. Onda smo druge sezone ciljali pobedu na Balkan kupu u ukupnom plasmanu. Tamo sam prošle godine pobedila na osam od osam trka“.

Koje takmičenje pamtiš?
„Pečat dosadašnje karijere mi je učešće na Olimpijadi mladih. Zbog toga sam izdržala tako dugo i borila se za Olimpijske igre. Trenutak kada sam stajala u redu da nosim zastavu na Olimpijadi mladih je bio takva čast i poseban osećaj... Tada sam se sebi zarekla da ću sigurno učestvovati na Olimpijskim igrama kad god to bilo. Pokušavala sam za prethodne Olimpijske igre, jako se trudila i bila mnogo blizu. Kad sam mislila da neću uspeti, napokon sam se izborila olimpijsku vizu i drago mi je što će mi ovo biti prve Igre. Možda bih odustala i završila karijeru da sam ranije izborila plasman na OI. A ovako sam, jureći taj san, napravila toliko dobrih rezultata i jaku karijeru. Krenula sam nekim lepim putem od Olimpijade mladih, Evropske olimpijade mladih, vojnih olimpijskih igara, Svetskog prvenstva, Svetskog kupa... Prva sam žena u Srbiji koja je ikad osvojila bodove u Svetskom kupu, trostruki balkanski prvak... Mislim da će nekome iz Srbije biti jako teško da dostigne moje rezultate. Nadam se da će to uspeti deca iz mog kluba koja imaju jako lepu budućnost. I da će ići baš ovim redom jer mislim da je red u našem sportu jako bitan. Sve treba da dođe u svoje vreme i u svom pravom trenutku“.

Kad si pomenula decu i svoju školu koju imaš, koliko je dece i koliko su zainteresovana?
„Naš Smučarski klub Zvezda je u poslednjih desetak godina definitivno najbolji klub u Srbiji. Deca su jako, jako zavolela skijanje. Imamo veoma dobrog trenera, moju sestru Minu, koja ih savetuje, daje im volju i želju za skijanjem i ovim sportom. Iz godine u godinu imamo sve više i više takmičara. Sad mogu da se pohvalim da imamo preko 45 takmičara. Prethodni vikend u Rumuniji smo dobili i dva balkanska prvaka. Mislim da imamo jako lepu budućnost u njima i da ćemo za četiri godine imati možda i još dva olimpijca iz našeg kluba“.

Šta kažeš toj deci?
„Više puta sam vodila teške razgovore sa njima posle svake i dobre i loše trke. Volimo da se savetujemo. Koliko god ja njih savetujem, savetuju i oni mene. Ono što im uvek ponavljam je: Ne možeš da odustaneš! Boriš se za svaku sekundu i dok ne pređeš liniju cilja, ne odustaje se. Nebitno ko je pored tebe. Moraš da se boriš da svaki uspon, svaku nizbrdicu, svaku ravnicu... I uvek dajem svoj primer. Toliko sam istrajala sve ove godine. Svi su znali, i oni znaju, kolika mi je ovo bila životna želja - Olimpijske igre. I zato svima kažem da prate svoje snove jer zaista nekad mogu i da se ostvare“.

I kada sada izgleda kada se snovi ostvare?
„Ovo je vrhunac moje karijere i mislim to je nešto najbolje što neki sportista može da poželi. Svi ljudi u mojoj okolini znaju koliki su cilj bile Olimpijske igre. Ne samo za mene, već za celu porodicu. Sad kad vidim kako je krenulo jako lepo marketinški i da svi objavljuju, hvale i iznenade se da imamo olimpijca na Zlatiboru, tek onda primetim koliko zapravo niko do sada nije ni znao, ni bio upućen u sve ovo. Sad napokon svi znaju“.

Šta bi ti poručila običnom čoveku koji se zatekne uz TV kad bude prenos tvoje trke? Šta da očekuje od tebe?
„Kod nas je mnogo teško doći do bilo kakve medalje. Svaka pozicija, svaka sekunda je za mene tamo jako bitna i vredna. Boriću se protiv sebe i daću sve od sebe“.

NA IGRE SA SESTROM TRENEROM I SUPRUGOM, REPREZENTATIVCEM BIH

Kažeš da ti je sestra trener. Koliko je objektivna, a koliko subjektivna? I šta uopšte znači trener u nordijskom skijanju?
„Od moje najlošije sezone, ona je stala iza mene u najtežem trenutku. Kad sam želela da napustim skijanje, ona me je vratila u skijanje. Vratila mi je ljubav za ovaj sport. Ona je što kao sestra, što kao trener, stajala na svakom tom treningu. Nije mi dala da odustanem. Planirala je svako moje putovanje, svake moje pripreme, svaki moj trening... Moje je samo da treniram, jedem, spavam, a ona se brine o svemu ostalom“.

Pored sestre, imaćeš još porodične podrške tamo.
„Prošle godine sam se udala za reprezentativca Bosne i Hercegovine Strahinju Erića, tako da idemo na Igre kao bračni par. On se takmiči u sprintu. Mislim da je tenzija u oba smera ista. Nekad mi kaže da mu je lakše da vozi svoju trku nego mene da gleda. Posebno kad su one neke, preliminarne, bitne trke. S obe strane je isto. Onako, teška borba“.

Šta želiš u budućnosti, nakon Olimpijskih igara?
„Da napravimo još više olimpijaca. Kao što sam se borila za sebe, tako ću se jednog dana kao trener boriti za tu decu i svaki njihov rezultat i pobedu. Videćemo kad dođem u situaciju da sam ja glavni trener kako će to funkcionisati, ali se nadam da će biti uspešno“.

Koliko je oprema za rekreativce u nordijskom skijanju pristupačna i koliko se isplati baviti se tim sportom?
„Nordijsko skijanje je jedan od najpopularnijih rekreativnih sportova na svetu. Mi pokušavamo da ga popularizujemo u Srbiji i nadam se da ćemo uspeti ovde na Zlatiboru i sa ovim mojim odlaskom na Olimpijske igre. U našem klubu imamo iznajmljivanje skija i iznajmljivanje opreme. Naravno, uvek smo tu da pomognemo nekome ako želi da kupi opremu. Tu smo za sva pitanja, savete. Imamo i naše individualne časove. Verujem da ovom sportu u Srbiji tek slede najlepše godine“.

Šta god da bude danas i prekosutra, kakve god brojeve pokaže štoperica, Anja Ilić je svoji bitku već pobedila. Ovo je samo krešendo priče o istinskoj ljubavi prema sportu.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Planine se ne osvajaju nogama već srcem... Objasniće vam Anja Ilić

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Hokej na ledu

Stoni tenis

Counter-Strike

Dota

LOL

eFudbal

Najava mečeva