Ćirković: Kako me je Tumbin sin spasao kazne...

Shvatio sam da sam postao igrač kada...
“Prvi put sam pomislio „biće od tebe ozbiljan igrač, Ćirko“ kada mi je bilo 19 ili 20 godina. Posle meča mog tadašnjeg kluba Milicionara i Obilića. Mi smo bili novajlije u Prvoj ligi, oni šampioni, a ja libero u formaciji 3-5-2. Odigrali smo nerešeno, bez golova, a ja sam bio baš zapažen, iako me je trener rasporedio na meni neprirodnu poziciju. Tih 90 minuta stvorili su kod mene utisak da sam na pravom putu”.

Najponosniji u karijeri sam bio...
“Tri momenta mi uvek prvi padnu na pamet kada premotavam lepši deo karijere. Prvo, gol na kraju penal-serije u revanšu s Njukaslom koji je Partizan leta 2003. odveo u Ligu šampiona. Zatim debi za reprezentaciju tadašnje Srbije i Crne Gore 2000, protiv Rumunije na terenu naših komšija. I najzad prvi nastup za Partizan, u kup utakmici sa Spartakom u Subotici, godinu dana ranije. Ako bih morao da se opredelim za jedan, onda je to naravno čuveni jedanaesterac na Sent Džejms Parku”.

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
“Ta misao me je mučila dobrih godinu i po dana. Celu sezonu posle Lige šampiona proživeo sam u bolovima. Terapije, injekcije, mirovanje... Nije bilo leka za hrskavicu kolena. Zbog nje nisam mogao normalno da trčim, čak ni da hodam. Tako „hendikepiran“ i depresivan pomišljao sam da napravim pauzu neko vreme, čak i da se povučem. Srećom, nisam to uradio, ali mi je ista stvar kasnije skratila igrački vek. I danas imam problema s levom nogom. U zadnje vreme i s desnom, jer je nesvesno više opterećujem pri rekreaciji”.  

Nikome još nisam rekao, ali...
“Mnogi su čuli za neuspeo pokušaj švercovanja dve limenke koka-kole i piva u sobe, na jednim pripremama, ali tadašnji i sadašnji kapiten Saša Ilić, naš trener Ljubiša Tumbaković i ja nikada nismo javno progovorili o njegovom epilogu. Šef nas je presreo u hodniku, pred povečerje, snimio šta krijemo ispod trenerki i, pošto je celu scenu videla jedna novinarka. „Plen“ je odneo u svoj apartman, uz najavu kazni za kršenje pravila. Naravno, nije mogao na svog „sina“ Saleta, pa nikada nismo ispaštali za taj naš greh”.

Jedino žalim što...
“Nisam iskoristio priliku da odem u neku jaku evropsku ligu i još jači evropski klub od Partizana. Ostao sam bez odgovora na pitanje da li bih uspeo negde preko. Bez lažne skromnosti, mislim da bih.

Da sam mogao da promenim u igri, promenio bih...
“Verovatno očekujete priču o mom centaršutu, o kojem se toliko polemisalo. Nije bio savršen, nije da nije mogao biti bolji, ali nije ni bio tako loš kao što bi se pričalo kada ne bih namestio šansu za gol. Da mogu opet da krenem od nule više bih se bavio svojom postavkom na terenu, u vreme kada je formacija 3-5-2 ustupila mesto sistemu 4-4-2, s više ofanzivnih obaveza za bekove. I nekim tehničkim detaljima".

Da mogu da vratim vreme...
“S ovom pameću bih sigurno bio još posvećeniji fudbalu. Više bih vodio računa o oporavku posle treninga i utakmica, zdravije se hranio, češće koristio masažu, bolje se lečio, pored timskog imao i individualnog trenera... Profesionalno sam se bavio fudbalom, ali ga nisam živeo 24 časa dnevno. Zato bi moja poruka klincima glasila „nije dovoljno dati 100 odsto mogućnosti, morate biti i bolji od toga da biste daleko dogurali“. 

Četiri reči koje govore sve o meni...
“Drugi me opisuju kao dobrog, skromnog i poštenog čoveka, mnogo privrženog porodici, prijateljima i Partizanu”.

(FOTO: Star sport)