Oprosti mi, Bože, znao sam šta radim: Romino dete, Milanov junak, Lacijev navijač… I egzekutor

Zavoliš ga kao dete, kad je ljubav. Paradoksalno, ako postaneš dovoljno dobar postaje posao, pa čak i ako strast nekim delom preživi. Samo su retki tako privilegovani. Da dočekaju da igraju u dres zbog koga su zavoleli fudbal. Alesio Romanjoli živi potpuno drugačiju karijeru.
“Ja sam lacijal. Oduvek sam bio i ostaću. Biće to lepa emocija. Na taj stadion me je otac vodio da gledamo Lacijev tim koji je osvojio skudeto. Ali sada moramo da pobedimo”, rekao je 23-godišnji štoper baš pre neki dan, najavljujući okršaj njegovog poslodavca Milana i njegove ljubavi Lacija u polufinalu italijanskog kupa.

A onda je, baš pred “Kurvom Nord”, severnom tribinom Olimpijskog stadiona, tamo gde se okupljaju najverniji lacijali, ispalio hitac u njihova srca. Znao je dobro Đenaro Gatuzo da je Romanjoli u srcu nebesko-plavi. Svejedno mu je verovao. Možda i testirao? Samo onaj koji žarko želi da uspe može da skloni emocije u stranu i u penal seriji postigne odlučujući gol protiv omiljenog tima.

Alesio Romanjoli je išao protiv svog srca. Nije slavio gol. Sigurno je dobio poneku poruku od razočaranih sugrađana. Ali šta je on tu kriv? Sudbina ga je jednostavno odvela na drugu stranu. Prvo u Romu - ironije li života - pa onda preko Sampdorije u Milan. Siniša Mihajlović je prvi (doduše, Zdenjek Zeman ga je još kao 17-godišnjaka gurnuo u prvi tim Vučice) primetio da je on materijal za veliki klub, što Milan svakako jeste, mada trenutno nema tim na tom nivou. Mnogi su bili začuđeni kada su Rosoneri izdvojili 25.000.000 evra za mladog štopera. Nisu verovali u Mihajlovićev sud.

Sada svi hvale njegovu viziju. U prošlom kolu Serije A blistao je protiv Rome (2:0). Protiv Lacija je potvrdio da veza sa Leonardom Bonučijem postaje sve čvršća. Milan već 584 minuta nije primio gol. Rino Gatuzo je u potpunosti utegao Rosonere. Iz tima kojem se “čizma” podrugivala izronio je štoper koji elegancijom, smislom za postavljanje, anticipacijom, zavređuje komplimente svih na Apeninima.

Nekad prosto mora tako. Nekad je jedini način da se suočiš sa svojim demonima. Da je kao dečak sanjao da Laciju uskraćuje privilegiju da nastupi u finalu Kupa verovatno bi se Romanjoli probudio obliven znojem. Toliko on voli Lacio da je, čim je otišao iz Rome, jedva dočekao da objavi fotografiju u Lacijevom dresu. Toliko voli Lacio da je u Milanu jednostavo morao da uzme dres sa brojem 13, po ugledu na Alesandra Nestu naravno, još jednog Lacijevog sina koji je bio prinuđen da fudbalsku sreću potraži u MIlanu.

Nesta ju je i pronašao na San Siru. Romanjoli je na dobrom putu. Ali uvek će ostati ta noćna mora. Penal serija, 14. jedanaesterac, ispred “Kurve Nord”, na dresu Tomasa Strakoše sija Lacijev grb, u očima Alesija Romanjolija titra suza. Znao je šta radi. I u sebi verovatno pomislio:

"Oprosti mi, Bože..."

Piše: Dejan STANKOVIĆ
Foto: Action Images