PRELAZZI: Brazilske bebe (VIDEO)

Bila je to jedna od najboljih utakmica koju je svet ikada video. Na velikoj sceni, onoj najvećoj, na Svetskom prvenstvu, održanom na toj čudno podšišanoj travi u toj moćnoj, no izrazito nefudbalskoj zemlji velikoj, baš u Teksasu, koji voli svoj bejzbol i rodeo, ali ne haje za "soker"...

Sudarili su se 9. jula 1994. Brazil i Holandija: prvi u pokušaju da posle dve i po decenije vrate krunu i pokažu da su bolji od Italijana i Nemaca, u tom trenutku takođe trostrukih osvajača Mundijala, drugi odlučni da skinu prokletstvo "večitog drugog"; prvi s Romariom, Bebetom, Zinjom, Brankom i ostalim majstorima, drugi s Bergkampom, Kumanom i gomilom do nebesa talentovanih klinaca koji će već narednog proleća s Ajaksom osvojiti Ligu šampiona; prvi su tog dana najzad demonstrirali silu sambe, drugi su bili germanski uporni i holandski nesrećni u tom porazu od 2:3...

Bio je to jedan od onih mečeva koji su toliko dobri i toliko upečatljivi da vam se čini da i dalje traju. Samo što vam se ne čini, i što je to magično popodne u Dalasu – na stadionu podignutom baš na mestu gde su vekovima ljudi iste boje puti kao Brazilci i pola Holanđana, terani bičem brali pamuk – i dalje živo...

Eh, kako. U 60. minutu, otprilike, Holanđani su pali na ispitu iz novih fudbalskih pravila – pasivni ofsajd je, koliko god to novim naraštajima izgledalo neverovatno, uveden tek na tom takmičenju: Romario se pešice vraćao u odbranu, a jedna duga lopta stigla je do Bebeta, koji se šunjao tik iza defanzivaca zemlje poldera, vetrenjača, lala, klompi i lakih droga. Kuman i De Bur (ili je to bio Dani Blind, svejedno) zastali su očekujući da će se i sudija prevariti i zasvirati, ali hitri Bebeto je slušao samo svoj ubilački instinkt, prevario De Goja i šutnuo loptu u praznu mrežu.

Usledilo je možda i najpoznatije radovanje u istoriji svetskih prvenstava: Bebeto je u trku počeo da ljulja imaginarnu bebu, pridružio mu se njegov najbolji pajtos Romario, a pored njih je stao i igrač sa brojem 17, Mazinjo, koji je bio iznenađenje na Pareirinom spisku za veliki okršaj s Holanđanima i koji je i pre i posle tog prvenstva bio u senci Zinja, Dunge, Maura Silve...

Njih trojica s "bebama" u rukama – to je postala slika koja će se pamtiti s Mundijala u Americi, jednako koliko i Bađov repić i suze ili avet Andresa Eskobara, što će kolumbijske ambicije i svoj nesrećni autogol platiti glavom pri povratku u domovinu.

Deveti je jul u Dalasu, dakle, i samo dva dana ranije u Rio de Žaneiru zakmečala je beba koja će ispred očevog Gama de Oliveira dobiti ime Mateus. Po velikom Bebetovom rivalu, ali i velikom sportsmenu, kasnije treneru Partizana, razume se, ne po onoj dobrodržećoj beogradskoj dami koja i dalje ljubomorno čuva prezime i sada kada je romansa davno izlapela...

Mateus, sin velikog Bebeta, danas ima 19 godina (a sada dobro razmislite koliko ste matori, jer ste i sami, kroz tu utakmicu s Holanđanima, na neki način prisustvovali njegovom rođenju) i jedna je od zvezda u usponu Flamenga, istog onog kluba u kojem se proslavio i njegov otac. Igra i za mladu reprezentzaciju Brazila, mada se, sve su prilike, neće naći u opticaju za 23 Karioke na sledećem Mundijalu, na domaćem terenu.

Ali nije ni on junak ove priče, već ona druga beba, koju je ljuljao taj sasvim nespektakularni Mazinjo. Ta je beba u tom trenutku, doduše, bila nešto starija – cele tri godine imao je sin Jomara do Nasimenta, kako je glasilo Mazinjovo pravo ime, i već je jurio za tatinom loptom, naučen da voli tu magičnu igru još pre nego što je znao kako se zove.

Nastaviće da se igra i u Španiji, gde će se Mazinjo posle Mundijala 1994. preseliti da provede ostatak karijere: prvo u Valensiji, a potom i u Selti iz Viga, kao član najbolje generacije u istoriji galicijskog kluba, one s Revivom, Karpinom, Mostovojem, Katanjom i Ljubom Penevim, koja će biti otkrovenje evropskog fudbala na prelazu dva milenijuma...

Nastaviće mališa da juri za bubamarom i kada njegov otac okači kopačke o klin, nastaviće da voli fudbal i kada se vrati u Bebetov, Mateusov, Mazinjov Flamengo, sada već kao desetogodišnjak, razmišljaće samo o fudbalu i kada sa 14 godina, dva leta posle Lea Mesija, stigne u čuvenu Barseloninu školu... Izabraće, umesto očeve domovine, Španiju i odigrati i prve minute za reprezentaciju koja je monarh svetskog fudbala u poslednjih sedam-osam godina.

Danas je on, Mazinjov sin, jedno od najvećih imena ovoletošnjeg prelaznog roka, i može da bira da li će ostati u Barseloni – koja mu ne garantuje stalno mesto u prvoj postavi – ili da ode u Mančester, u Pariz, u Bajern...

Ako još niste shvatili, ta beba koju je "ljuljao" Mazinjo je Tijago Alkantara, najbolji mladi igrač Španije, strelac het-trika u finalu Evropskog prvenstva za mlade na kojem su se Španci sprdali s protivnicima.

Od oca je pokupio brzinu, neustrašivost i mogućnost da poput najboljih zadnjih veznih predvidi potez protivnika, iz Brazila je poneo eleganciju i kontrolu lopte, u La Masiji je naučio da bude lider i da saigračima šalje lopte koje imaju i oči i uši...

Juri ga "pola Evrope", a on će otići tamo gde će igrati. Jer jedina želja omalenog plejmejkera je da igra dovoljno da zasluži poziv za naredni Mundijal. Jedini san da se pokaže tamo gde je najvažnije: pred svojim narodom, na svojoj Marakani, u očima svog oca i svih njegovih prijatelja iz te čuvene generacije 1994...

Pa i ako je to u dresu usvojene domovine, a ne one prave, očeve, nema veze – magija je magija i samba je samba, šta god da imate na sebi...

(FOTO: Action Images)