PREMOTAVANJE: Pele i Maradona su se složili ko je bio najveći na svetu - Di Stefano!

Da bi od nje dobio ono što želiš, loptu moraš da poštuješ – rekao je jednom prilikom Alfredo di Stefano. I zaista, teško je setiti se igrača – jer ga verovatno nikada nije ni bilo – koji je „njeno veličanstvo“ više cenio. Ostaće zauvek uklesano u kamenu u vrtu njegove madridske vile: Gracias, vieja („Hvala ti, stara“). Iako ovenčan najvećim počastima koje postoje u fudbalu, prvi kralj u dinastiji „kraljevića“ nikada nije krio da je „staru“ – kako je napisao – ganjao da bi pobegao od bede i siromaštva. Tako u begu ispisao je neke od najlepših stranica u istoriji ove igre, postavljao standarde, bio revolucionar... U Madridu još vole da dodaju „patrijarh  španskog fubala“.

Od ovog jula Alfredo di Stefano je u pravom smislu reči postao deo fudbalskog sazvežđa. Čuven je onaj vic o Peleu, Maradoni i našem Šekiju, kada se prva dvojica prepiru i po hiljaditi put pokušavaju da razreše večitu dilemu o najvećem svih vremena, a onda, u zavisnosti od varijante, jedan od njih kaže drugom da je za njega Šekularac najveći među najvećima. Nije vic, Di Stefanu su za života i Pele i Maradona rekli da je on broj jedan. To je verovatno bila jedina stvar oko koje su se ikada složili. Takvu čast niko nije doživeo.

A o tome koliko je Don Alfredo zadužio istu tu loptu, odnosno fudbal uopšte, priča se u ovim danima posle njegove smrti. I sve liči na bajku. A nije bajka... Svi ti silni golovi (preko 800 ih je postigao na nešto više od 1.000 utakmica), pa nestvarna zbirka trofeja (osvojio ih je ukupno 24) samo su brojke na papiru. Onaj pravi uticaj, sve ono revolucionarno krije se negde između.

Alfredo di Stefano rođen je u malom mestu Barakas, nadomak Buenos Ajresa. Pripada trećoj generaciji italijanskih Argentinaca sa ostrva Kapri. U fudbal se zaljubio u ranoj mladosti, ali sve do 1945, kada je postao profesionalac i potpisao prvi ugovor sa River Platom, majka ga je odvraćala od ideje da postane fudbaler. Po ulici su šutirali sve i svašta kada nije bilo lopte. Levom ili desnom, nije bilo važno. Otuda i taj neverovatna jednakost kada je u pitanju snaga njegovog šuta obema nogama...
“Jurili smo za loptom od jutra do mraka. I tako svaki dan”, prepričavao je u svojoj autobiografiji Di Stefano.

Prošle godine, negde u vreme kada je izabran novi papa, ispričao je kako zapravo poznaje novog poglavara Katoličke crkve. Sa ulice!
“Znam da smo išli u istu školu. Horhe je živeo je dva bloka od moje kuće. Sigurno smo i fudbal igrali zajedno. Ja sam tada već bio poznat, igrao sam u mlađim kategorijama Rivera. Verovatno bi me se setio".  

Di Stefano tvrdi da je na ulici naučio mnogo i da je to za njega bila svojevrsna škola. I fudbalska i životna. Često je umeo da kaže kako je „na ulici završio akademiju“. San svih tih dečaka bio je da jednog dana zaigraju za Boku ili River. Alfredu se želja ispunila. Zanimljivo, nikada za sebe nije govorio da je vanserijski talenat...
“Sve što sam postigao bilo je samo zahvaljujući radu”.

------------------------------------------
KIDNAPOVANJE U KARAKASU: MISLIO SAM DA ĆE ME UBITI, A IGRALI SMO DOMINE I KARTE

Tokom leta 1963. Alfredo di Stefano je na čudan način dobio potvrdu da je jedna od najvećih zvezda svoga doba, ako ne i najveća. Tokom Realove turneje u Karakasu (Venecuela) bio je kidnapovan od strane Oružanih snaga nacionalnog oslobođenja (FALN). Nekoliko naoružanih tipova upalo je u hotel gde je odsela španska ekipa i oteli su prvu zvezdu madridskog kluba.

Di Stefano je mislio da će biti ubijen, ali to uopšte nije bila ideja otmičara. Oslobođen je posle tri dana...
"Nisu me povredili nijednog momenta. Samo su mi stavili povez na oči. Tamo gde su me odveli igrali smo domine i karte. Pravdao sam se da nisam političar, ali oni su to već znali. Samo su hteli da privuku pažnju", pričao je kasnije Argentinac.

U pitanju je komunistička organizacija koja je vodila svoj rat sa prvim čovekom Venecuele Romulom Betankurom. Sam Di Stefano kaže da je bio ispoštovan kao nikada. Jedan od tih otmičara kasnije će postati umetnik, skulptor. Srešće se posle 40 godina na jednoj promociji filma o Real Madridu. Rukovali su se kao da ništa bilo nije, iako je sam Di Stefano priznao kako se uplašio kao nikada u životu.      

Ista stvar dogodila se i Huanu Manuelu Fanđu nekoliko godina ranije...
---------------------------------------------

Prva veoma značajna epoha u životu Plave strele, kako su ga nazvali dečaci na ulici zbog boje kose i brzine, dogodila se za vreme peronističkog režima u Argentini. Huan Domingo Peron i njegova žena Evita na vlast dolaze 1946. i donose bolji život. General voli fudbal i sport uopšte, ali ne želi od fudbalera da stvara „posebnu vrstu“. Njegova filozofija bila je da bi sve u sportu trebalo da se završi na zabavi i da fudbal mora da ostane na amaterskom nivou. Alfredo di Stefano 1948, zajedno sa još nekolicinom viđenijih fudbalera, organizuje štrajk igrača. Sindikat je već postojao. Ta „obustava rada“ (prekinuto prvenstvo) ostaće zabeležena kao prva od dolaska Perona na vlast.

 

Diplomatska borba trajala je skoro godinu dana, a odluka Ministarstva rada koja će uslediti tokom 1949 – da maksimalna zarada fudbalera može da bude 1.500 pezosa – dovela je do neviđenog egzodusa igrača. Njih čak 57 prebeglo je u Kolumbiju. Zemlja u kojoj tada nije bilo nikakvog reda (besneo građanski rat) nije bila članica FIFA, pa je registracija fudbalera odrađena bez problema. Di Stefano je odabrao Milonarios iz Bogote. Bio je to most koji je morao da pređe na putu do legende...

Svoje verovatno najbolje godine Don Alfredo je proveo u Kolumbiji. Na 102 utakmice postigao je 90 golova, ali Evropa ga je prvi put upoznala kada mu je već bilo 26. Odlazak Milonariosa na turnir u Španiju bio je sudbonosan. Plavi balet, kako su nazivali tim iz Bogote, pokorio je Pirineje. U Madridu, protiv Reala, Di Stefano je igrao kao u transu. Utakmicu je gledao i tadašnji predsednik Reala Santjago Bernabeu. Čovek velikih ideja, potpomognut moćnim saveznikom, prvim čovekom države generalom Frankom, odmah je zapazio „zlatnu koku“.
“Ovaj mali miriše na dobar fudbal”, rekao je Bernabeu kada je prvi put video Di Stefana na delu.

Ali Real tada još nije bio veliki klub. U Španiji je dominirala Barsa, Katalonci su bili mnogo organizovaniji, iza sebe su imali sjajne rezultate i uveliko su se spremali za Kup šampiona, čija organizacija je bila najavljena. Na tribinama Šamartena bio je i Barsin izaslanik – Đozep Samitijer. Prvi veliki golgeter španskog fudbala, koji je igrao za oba velikana, obavestio je predsednika Kareta šta je video i ovaj je odmah stupio u akciju.

Dok su se Madriđani presabrali, Di Stefano je već bio u Barseloni. Katalonci su lako postigli dogovor sa River Platom, ali Milonarios – koji je takođe imao prava na igrača – malo je zatezao.
“Čim sam došao Laci Kubala mi je ponudio svoju kuću. Od tada smo postali sjajni prijatelji, više od braće”, prisećao se Di Stefano u svojoj knjizi „Hvala ti, stara“.

FIFA nije imala ništa protiv ovog transfera, ali onda se u priču uključio general Franko. Na svetsku fudbalsku organizaciju nije mogao da utiče, međutim, na Fudbalski savez Španije i te kako. On i Bernabeu iskovali su paklen plan – španska federacija, pod uticajem vrha države, donela je zakon po kojem se zabranjuje dovođenje stranih fudbalera.           

Di Stefano je već tri meseca boravio u Barseloni i nije mogao da igra zvanične mečeve. Za to vreme Real je završio jedan od najkontroverznijih transfera u istoriji fudbala. Na zakon su svi odjednom zaboravili „u interesu fudbala“ i došlo se do kompromisne odluke. Pošto se Barsa dogovorila s Riverom, a Madriđani s Milonariosom, FIFA je imala „genijalno rešenje“. Saopšteno je:
“Di Stefano može u Španiji da ostane četiri godine. Naizmenično će igrati po jednu sezonu za Barsu i Real.

Za španskog diktatora to je bio čist zicer. Legenda kaže da je Barselona naprasno odustala od transfera, jer nije želela da plati Di Stefanove dugove prema Milonariosu (Real ih je već platio), a sve pod Frankovim pritiskom. Čitava priča dobija na verodostojnosti tek nekoliko meseci kasnije, kada Kareto podnosi ostavku, optužen da je radio protiv interesa svog kluba.

Di Stefano nikada nije voleo da govori o tim događajima.
“Uvek sam pregovarao sam. U Barseloni sam bio tri meseca i nisam mogao da igram. Kada sam došao u Real odmah je sve bilo sređeno. Sećam se da sam u noći između 22. i 23. septembra ušao voz za Madrid bez povratne karte sa suprugom Sarom i naše dve kćerkice. Stigli smo u 10.30, a već nekoliko sati kasnije izašao sam na teren. Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Nansija".

Real je izgubio od francuskog tima sa 2:4 na Šamartenu, a Di Stefano je postigao gol. Prvi od 418 koliko će postići u belom dresu Kraljevskog kluba. Bernabeu je istog dana znao da je udario temelj u stvaranju najvećeg kluba 20. veka.

Izbledele slike i loši snimci ni izbliza ne mogu da dočaraju veličinu i značaj Alfreda di Stefana u modernom fudbalu. Samo oni koju si imali tu privilegiju da ga vide na delu svesni su toga. Migel Munjoz, igračka i trenerska legenda madridskog kluba, često je umeo da ispriča svoje prve utiske o Di Stefanu:
“Ima ga svuda. U odbrani, vezi, napadu… On trči za trojicu. Kada ima loptu, možeš da se pozdraviš s njom i nadaš se da će je nekom dodati”.

Di Stefano nikada nije voleo da se poredi s nekim od aktuelnih igrača, ali jednom prilikom je popustio, pod pritiskom novinara. Iako je po vokaciji bio centarfor, za svoju „kopiju“ izabrao je Zidana...
“Zinedin koristi neke veoma slične trikove kao ja. Samo, čini mi se da sam bio malo brži”, izjavio je Don Alfredo, i to u vreme kada je slavni Francuz bio na vrhuncu, igrajući u dresu Juventusa.

Nedugo zatim, kako to red nalaže, prešao je u Real Madrid.

Di Stefano je pred polufinale Kupa šampiona 1957. protiv Junajteda već imao jednu titulu prvaka Evrope s Realom, ali i pored toga nije bio toliko poznat na Starom kontinentu, a kamoli na Ostrvu. Bobi Čarlton je meč gledao s tribina i nije mogao da veruje:
”Pomislio sam u sebi, ko je ovaj čovek?! On uzima loptu od golmana, govori bekovima šta bi trebalo da rade, oseća se njegov uticaj na sve što se dešava u igri. Nikada nisam video tako kompletnog fudbalera. Kao da je nasred terena osnovao sopstveni komandni centar. A opet, u svemu tome bio je tako suptilan”.   

Alfredo di Stefano je u Madrid stigao kada je već imao 27 godina. Njegova ozbiljnost opčinila je sve u Realu i veoma brzo je pored svih domaćih fudbalera postao gazda u klubu. Španci često u šali umeju da kažu da se pitao koliko i sam predsednik. Kada je dovođen Puškaš 1958. Bernabeu je prvo pitao njega šta misli. Složio se. Iako su i jedan i drugi bili u poznim godinama, postali su najbolji tandem u istoriji fudbala.

-------------------------------------------------
NAJVEĆI FUDBALER SVIH VREMENA

Real je na prelazu između dva veka – i to uz mnogo lobiranja, insistiranja i kažu „prijateljskog ubeđivanja“ – od FIFA i UEFA dobio dozvolu da sezonu 2000/2001. odigra sa posebnom zlatnom etiketom na dresu. Na njoj je pisalo: „Real Madrid, najveći klub 20. veka“.

„Kraljevići“ dobro znaju da ništa od toga ne bi bilo da 1953. u Madrid nije došao Alfredo di Stefano. Zato u klupskom muzeju Argentinac ima posebno mesto. U jednoj prostoriji veličine 60 kvadrata čuveni španski vajar Huan Munjoz – na osnovu sećanja ljudi koji su bili svedoci istorijskog trenutka – verodostojno i u prirodnoj veličini u kamenu je isklesao momenat kada Di Stefano konačno pruža ruku predsedniku Reala Santijagu Bernabeuu.

Naravno, poseban deo muzeja posvećen je sećanju na Plavu strelu. Na celoj dužini zida velikim slovima piše: „Alfredo di Stefano, najveći fudbaler svih vremena“. Toliko.

Jednom prilikom bili smo gosti Realovog muzeja, specifičnog i po tome što u njemu nema klasičnog kustosa. Zato smo pitanje mogli da postavimo samo čuvaru:
"Hmm...  Najveći fudbaler svih vremena? A Pele ili Maradona? Da su bili najveći, igrali bi u Realu!", odgovorio je kao iz topa.   
------------------------------------------------

Labudova pesma dvojice strašnih golgetera dogodila se 1960. na Hempden parku u Glazgovu, kada je osvojena poslednja od pet vezanih titula prvaka Evrope. Puškaš četiri, Di Stefano tri komada za trijumf od 7:3 nad Ajntrahtom iz Frankfurta. U svakom od tih pet finala čudesni Argentinac postigao je barem po gol.

Elenio Erera, koji će vladati evropskim fudbalom s Interom šezdesetih, možda je na najbolji način opisao taj njegov uticaj na igru:
“Pele? On je uvek bio prva violina, ali Di Stefano je bio kompletan orkestar".    

Odajući poštu nenadmašnom asu madridski novinari priredili su nekih pedesetak tekstova u kojima su opisali taj „funkcionalni driblling i umetnost davanja golova“. Atraktivnost nikada nije išla uz Di Stefanovo ime, a opet, ta jednostavnost rešavanja ključnih situacija učinila je da njegova igra dobije elemente genijalnosti.

Ono gospodsko u njemu posebna je priča, nije nestalo ni kada je navršio 40 i ostao bez kose.
“Tata, tvoja ćelava glava i šorts nikako ne idu zajedno”, parafrazirao je reči svoje ćerke Di Stefano, objašnjavajući kako je odlučio da se oprosti od aktivnog igranja, iako je, kako kaže, mogao da tera loptu još dobrih desetak godina.   

Od 2000. svaka od Perezovih zlatnih akvizicija morala je stegne ruku i pokloni se prvom među njima. Nazvali su ih Galaktikosi. Od Figa, preko Zidana i Ronalda do Bekama. Te godine Di Stefano je postao počasni predsednik Real Madrida.
“Postizanje golova je kao vođenje ljubavi. Svako to može da radi, ali niko kao ja!”, rekao je Alfredo di Stefano, prvi Realov Galaktikos, tokom predstavljanja u Madridu 23. septembra 1953. godine.

Zbogom i hvala ti, stari. Koliko si samo bio u pravu... 

Piše: Predrag Dučić