„Bomber di provinzia“ ili „Golgeter iz provincije“. To je posebna kategorija u italijanskom fudbalu koja se odnosi na one koji nikada nisu ostavili bitan trag u velikim klubovima, osvojili velike trofeje ili zaradili velike pare. Ali navijači su ih obožavali jer su bili heroji malih terena i vrlo često ubice velikana.

Najviše ih je bilo u zlatno vreme italijanskog fudbala: 90-ih godina prošlog veka i u godinama na početku ovog. To su vrlo dobro upamćena i voljena imena na Apeninima: Igor ’Car’ Proti, Kristijano Lukareli, Marko ’Zmija’ Ferante, Filipo ’Pipo’ Manijero, Rikardo Zampanja, Herman ’Tenk’ Denis, Nikola ’Dinamit’ Amoruzo, Masimo ’Big Mek’ Makarone, Serđo ’Kapiten’ Pelisije, Stefan ’Sansone’ Švoh i mnogi drugi...

A najveći među njima je Dario ’Bizon’ Hubner. Legenda o njemu se u Italiji priča krajem svakog aprila kada popularni Darione proslavi rođendan. Danas mu je 55. Njegova karijera je počela u godinama kada se druge karijere završavaju. I za to kratko vreme je postala mit.

Poslednji je dan avgusta 1997. godine i prvo kolo nove sezone u Seriji A. Tribine su krcate, sunce je onako do pola palo na teren „Meace“ i druga polovina je u senci. Igra se u onom divnom terminu od tri popodne. Foto-reporteri pored aut-linije na se guraju, grizu i laktaju kako bi uhvatili što bolju poziciju i kadar.

Fenomen je stigao!

Nikada veće fudbalsko ime nije došlo u Inter. Brazilac Ronaldo debituje za Nerazure kao najskuplji igrač svih vremena. Sve je spremno za spektakl. Čak je i rival po meri. Skromna Breša. Novajlija među aždajama tadašnjeg Kalča. Zrela da fasuje par komada i da bude pristojan gost na domaćinskoj proslavi. Računa se da kreće nova epoha u italijanskom fudbalu. Očekuje se da Inter sa Ronaldom skine etiketu ukletog kluba i konačno osvoji "skudeto"...

Sve kamere su uperene u Ronalda koji se izlazeći na teren nešto došaptava sa Đorkaefom. Iza njih su Simeone, Zaneti, „Keko“ Morijero, Aron Vinter, „Stric“ Bergomi, na golu Paljuka... Breša baš nema čemu da se nada tog sunčanog popodneva. Mlada drugoligaška ekipa sa klincem Bonacolijem kojem neki predviđaju da bi mogao da bude novi Vijeri. Na klupi je i mršavi momčić Andrea Pirlo. Pored Bonacolija u špicu je Italijan neitalijanskog prezimena – Dario Hubner. I to je sve od Breše. Tanke su to karte za Interovu plejadu zvezda...

Ali Serija A je tada najjače takmičenje na svetu. Ne možeš nikoga lako da pobediš. Umesto Ronaldove simultanke, navijači Intera šire zenice i znoje se gledajući kako Breša odoleva. Ronaldo je umesto golova, meč završio sa ozbiljnim batinama. Neki čupavi Savino sa „dvojkom“ na leđima je dao Zubi po zglobovima, kolenima, bubrezima... Priredio mu je surovu dobrodošlicu u fudbal koji će mu kasnije razneti kolena i saseći možda i najveću karijeru svih vremena. Ronaldo nije dao gol na debiju.

Ali je zato na semaforu prvi put u Seriji A ispisano neko drugo ime. Milanski hram fudbala se zaledio u 73. minutu. Onaj momak neitalijanskog prezimena i trapavih pokreta se moćno zagradio Galanteu na magičnu loptu tinejdžera Andree Pirla, majstorski je primio kolenom i potom raspalio levicom projektil pod prečku Paljuke. Meč se neće pamtiti ni po Ronaldu, ni po Hubneru. Sa klupe je ušao Alvaro Rekoba i sa dva spektakularna gola je kupio za sva vremena navijače Intera.

A, malo je falilo da Dario Hubner bude prva zvezda meča. Kao što mu je tokom karijere ’malo falilo’ i da uradi nešto veliko. Mislimo na trofeje, pobede, glamur, novac...

Ipak, najlepše od svega je što on ni danas ne žali za tom ’propuštenom šansom’ jer je zapravo i nije propustio. Štaviše, on je iskoristio priliku koja se jednom u ’milion godina’ ukaže običnom čoveku. I zato je heroj običnih ljudi. Zna da je osvojio specifičan trofej koji nisu ni mnogo veća imena od njega. Srca ljubitelja fudbala. Dario Hubner je danas najomiljeniji Bomber iz provincije za navijače na Apeninima. Njega svi vole.

Već u sledećem meču posle debija u Seriji A je taj „trapavko“ dokazao da će biti napast za odbrane italijanskog fudbala kada je Montelinoj Sampdoriji isporučio tri komada. Serija A se brzo upoznala sa Darijom Hubnerom i zavolela ga. Skoro da nema golmana ili štopera koji ga nije dobro upamtio narednih godina. Kada je zaigrao protiv Intera i debitovao u Seriji A, Hubner je već imao 30 godina.

Kakav je to lik koji čeka do 30. godine da zaigra ozbiljan fudbal?! Kakva je to glava? Šta očekivati od takve pojave?

Dario Hubner je rođen 1967. godine u varošici Muđa. To je najistočnije mesto Italije. Jedino koje pripada Istri. Nekada je pripadalo „Slobodnoj teritoriji Trsta“. ’Originalni’ Italijani nisu dominantno stanovništvo u Muđi. Dosta je Slovenaca, Nemaca, Hrvata... Otuda i nemačko prezime Hubner, koje se u Muđi izgovara kao Hibner. Inače, Dario ne zna ni reč nemačkog...

Bio je obična momčina iz provincije kojoj je igranje fudbala predstavljao izduvni ventil. Onako nezgrapan sa jarećom bradicom, reklo bi se prava „sirovina“. Radio je u firmi koja se bavila aluminijumskim proizvodima, pre toga u pekari i kao moler.

"Većina zgrada u Trstu su stare i nemaju lftove pa sam peške iznosio prozore teške po 50 ili 60 kilograma. Te godine smatram jako dragocenim jer su me naučile šta je prava borba", priečao je kasnije Hubner.

Onako usput je pored svih poslova igrao za lokalnu amatersku Muđezanu. Trenirao je dva puta sedmično i samo u noćnim terminima jer je preko dana trebalo raditi ono od čega se živi. Posle toga bi palo druženje sa lokalnim mangupima. Pušile su se cigare, pila grapu (rakija od grožđa) i igrale karte. Klasična priča miliona fudbalskih amatera posle termina sa ortacima...

„Fudbal u Muđi je bio baš dobro zezanje. Išli smo na gostovanja našim automobilima. Nekad i po petorica u kolima. Posle toga se pilo pivo, jela picu i zbijale šale. Mislio sam da će to da mi bude vrhunac života i bio sam srećan“, pričao je kasnije Dario Hubner.

Onako korpulentan, sa gorštačkim crtama lica, velikim nosem i frizurom koju su Nemci šetali pre 20 godina nije davao baš nikakvu naznaku da će karijeru fizikalca zameniti velikom fudbalskom pričom. Ni onda kada je prešao u tabor lokalnog petoligaša Pjeviđine. Uostalom, šta tu ima posebno ako doguraš do pete lige...

Tamo ga je opazio čovek iz četvrtoligaša Pergorkeme. Nekako ga je ubedio da malo ozbiljnije počne sa fudbalom u 22. godini. Falio im je neki jak sidraš u špicu. Iz provincije sa istoka se preselio u bogatu Lombardiju, u Kremu, i batalio aluminijum. Zamislite 22-godišnjaka koji napusti „siguran posao“ da bi u tim godinama počeo da se loži na fudbal u četvrtoj ligi. Dao je samo šest golova u sezoni i dobio dokaz da on nije materijal za ozbiljan fudbal.

Ispostaviće se mu je četvrta liga bila teža nego treća, druga, prva...

Pregokrema je za Darija bila neprocenjiva iz jednog nefudbalskog razloga. Grad nadaleko poznat po preukusnim kremastim sirevima i prelepim jelima koja se prave od njih je bio prekretnica za Hubnera u privatnom životu. Saigrač Federiko je pravio žurku za celu ekipu u svom restorančiću, a Darione kako su ga zvali odmilja je „odlepio“ za konobaricom. Federikova sestra Rosa je očarala momčinu iz Muđe. Bila je potpuna suprotnost njemu. Niska, malo nabijena, zdepasta i onako italijanski nezgodnog karaktera. Rodila se ljubav iz koje će kasnije doći sin Marko i ćerka Mikela.

Došao je u Kremu kao momak, a iz nje otišao u Fano kao oženjen čovek. Fano se borio za opstanak u četvrtoj ligi. Tamo će uslediti druga bitna raskrsnica u životu na kojoj je odabrao pravi put. Upoznao je trenera Frančeska Gvidolina koji će ga ubediti da se posveti fudbalu. Da se makar malo uozbilji.

Obećao je da će nešto uraditi povodom toga, ali nek navike nije menjao... Cigarete, espreso, grapa, pivo i karte. Pušio je kutiju, dve dnevno. Crveni „Marlboro“, tvrdo pakovanje. Zapalio bi čak i na klupi kada ga Gvidolin izvede. Ali koga briga što četvrtoligaški fudbaler puši na klupi... Možda je Darione očekivao da je to samo jedna prolazna avantura i da mu fabrika opet ne gine.

U Fanu je proigrao, postao prvi strelac lige i uveo ih u treću ligu. Prvi put je uradio nešto vredno u fudbalu i osetio da tu možda ipak ima neke budućnosti. Napustio je amaterski fudbal 1992. godine i prešao u Ćezenu koja se takmičila u Seriji B. To je već nešto. Serija B je tada bila đavolski teško i izjednačeno takmičenje. Tu se igra tvrdo, tuče, koriste se sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva...Tu treba imati malo one provincijske namazanosti ako želiš da preživiš među tim drugoligaškim ’džukelama’.

Postoji angedota da su navijači Ćezene bili na nogama jer su čuli da stiže neki opasan napadač iz Nemačke da bi se na kraju razočarali kada su shvatili da je reč o Italijanu koji ima 25 godina i za kojeg niko nije čuo. Nisu ni slutili koliko su se prevarili...

U svakoj od pet sezona u Ćezeni, Hubner je imao dvocifren golgeterski učinak da bi u sezoni 1995/96 eksplodirao i bio prvi strelac lige sa 22 gola. Tada ga je čak detektovao i klub za koji navija – Inter. Liga je tada bila moćna, Inter je bio moćan, bilo je mnogo para i nije bio baš običaj da takvi klubovi dovode igrače iz Serije B. Inter ga je hteo i nudio je Ćezeni Marka Delvekija u zamenu, ali je Delvekio odbio i pokvario ceo posao. Na kraju je Inter sa Romom menjao Delvekija za Marka Branku...

Ostao je Hubner još jednu godinu u Ćezeni, nije sprečio ispadanje u niži rang iako je nastavio da rešeta. Ipak, nije potonuo sa Ćezenom i preživeo je u Seriji B. U gradu nadomak Jadranskog mora je dobio i nadimak za sva vremena.

Tatanka.

Nekada su divljim američkim prerijama gospodarili bizoni od kojih se posebno izdvajala dominantna vrsta koju su Indijanci zvali Tatanka. Korpulentni Hubner je navijače podsećao na bizona u šesnaestercu zbog nezgrapnog izgleda, hoda, trka i neko se setio da ga krsti Tatanka.

„Moji nadimci su evoluirali sa karijerom. U Muđi su me zvali ’Magarac’. U Kremi su me prozvali ’Ovan’. A navijači Ćezene su me prozvali Bizon. Mislim da je svaki od tih nadimaka bio zbog mog stila trčanja“, govorio je kasnije Hubner.

I dalje je pušio makar paklicu „Malbora“ dnevno, a obavezno bi zapalio na poluvremenu u svlačionici...

„Možda sam neke stvari u karijeri radio glupo, ali to sam bio ja. Kada bih pušio, nisam se skrivao. Pušio sam da me svi vide. A moja hotelska soba u karantinu je uvek bila puna upaljača. Nisu svi ti upaljači bili moji već i od saigrača koji su se krili kod mene i pušili. Čak im ni žene nisu znale da puše. Hteli su da sačuvaju imidž. Na poluvremenu su neki tražili masaže, neki vitamine, a ja sam trčao u ve-ce da zapalim cigaretu. Da li su se treneri bunili? Ne. Znali su da mi to prija. Voleo sam i grapu, ali nikada pre utakmice. Samo pivo na poluvremenu. Bio sam snažan, mnogo sam trčao i organizam mi je od malih nogu bio naviknut na velika trošenja pa je lako izbacivao toksine. Verujte, bio sam mnogo veći profesionalac od nekih poznatih imena koja su imala imidž svetaca, a razbijali su se u diskotekama uoči mečeva i nisu mogli da se pomere na terenu sutradan jer su bili slabići“, pričao je kasnije Dario Hubner.

Potražnja za Tatankom je porasla i na kraju je završio u Breši koja je izborila plasman u Seriju B. Bio joj je potreban napadač koji može da postigne 10 do 15 golova u sezoni. Ekipa je bila slaba. Mlada i neiskusna za Seriju A. Dočekali su ga golobradi klinac Pirlo, blizanci Filipini, talenti Bonacoli i Aimo Dijana. Jedini ozbiljni igrači su bili štoper ’Lele’ Adani i „desetka“ Kristijano Doni.

I tako je sa 30 godina Dario Hubner debitovao u Seriji A protiv kluba za koji je navijao. Rešetao je Darione u tada najjačoj ligi sveta, dao 16 golova, ali Breši nije bilo spasa. Završila je sa bodom manje ispod crte. Mogao je da ostane u nekom drugom slabijem klubu Serije A, ali je izabrao da pogine zajedno sa Brešom i da joj pomogne da se vrati.

Breša je znala da joj bez njega nema povratka u Seriju A. U dve sezone u Seriji B, Hubner je postigao po 21 gol i vratio Rondinele u elitu. Ovoga puta čelnici Breše nisu napravili istu grešku jer su znali kakvi su im igrači potrebni da prežive u Seriji A. Doveli su Srničeka, Kubija Turkilmaza i kao šlag na tortu 33-godišnjeg Roberta Bađa za kojeg su u Interu procenili da je za staro gvožđe. Na klupi je bio stari vuk Karlo Macone.

Jesen je bila očajna i Breša je do januara sakupila bednih devet bodova. Samo je Bari bio lošiji od nje. Sve je mirisalo na još jedan ekspresan sunovrat u drugu ligu. U januaru su klub pojačali i Ilji Tare i Andrea Pirlo kao pozajmljen igrač Intera u kojem nije bilo mesta za njega.

Pirlo je bio inicijalna kapisla za eksploziju Breše u drugom delu sezone. Mladi plejmejker željan fudbala i minutaže je dirigovao, a matorci Bađo i Hubner rešetali. „Tatanka“ i „Mali Buda“ su zajedno postigli 27 golova, a Breša je od ekipe koja je bila na dnu, na kraju došla do sedmog mesta i plasmana u Intertoto kup! Taj delirijum na Rigamontiju kada spiker čitajući sastav dođe do brojeva 10 i 11 se još pamti. Ceo stadion bi zagrmeo „Bađooo“ i „Huuubner“. Bila je to i jedina sezona tandema Hubner – Bađo. Jedna ali nezaboravna.

Darione nije zaigrao u Intertoto kupu (neće nikada ni zaigrati u evrokupovima), pošto je prešao u redove novog provoligaša Pjaćence. Imao je ponude daleko ozbiljnijih klubova od Pjaćence, ali ona je bila na samo 45 kilometara od Kreme u kojoj je živeo sa porodicom. Kada je birao klub, važna stavka mu je bila da može da stigne kući na ručak posle treninga.

To mu je bio prvi ozbiljan transfer u karijeri. Red je bio da i on zaradi neki novac. Transfer karijere je ostvario u 34. godini! Pjaćenca ga je platila šest milijardi lira (oko pet miliona maraka), a Hubner je potpisao za milion maraka po sezoni. Pjaćenca se nadala da je Hubner garant opstanka sa skromnom ekipom u kojoj su tek dva igrača bili pristojna fudbalska imena: Euzebio Di Frančesko i Nikola Kaća.

Oh, kako je Pjaćenca bila u pravu! Kakav je to potez bio!

Kada su svi mislili da je Hubner ugovorom karijere rešio da povuče ručnu i da je odslužio svoje, on je u 34. godini napravio rusvaj u paklenoj konkurenciji Serije A. Tukao je levom, desnom, glavom, iz penala... Ma, kako je stigao! Nije kod njega bilo filozofije. Uostalom, kako sam kaže - nije bio školovan igrač. Čim vidi gol i otvoren šut, ciljao je mrežu.

Dva su posebna načina na koji je Hubner postizao golove. Iz otpadaka. I kada bi namirisao defanzivca sa loptom da je spustio glavu. Tada bi se Hubner onim svojim dugim korakom ustremio ka njemu i opljačkao ga za sekund. Dok se protivnik pitao šta se desilo, Hubner je već krakatim trkom odmicao pred gol i nišanio pod prečku. Nije umeo da bocne, da predribla ili da sačeka saigrača za asistenciju. Samo bi došao ispred golmana i - BAM! Po zemlji ili pod prečku. Postizao je golove i kolenom, cevanicom, čak i kada bi loše zahvatio loptu i bukvalno pao preko nje. Ni njemu nije jasno kojim delom tela je dao gol protiv Kjeva. Bio je Inzagi „na kub“.

Dario Hubner je sezonu 2001/02 završio kao prvi strelac lige sa 24 postignuta gola. Kao i Trezege. S tim što je Trezege u Juventusu jakom kao zemlja igrao sa Nedvedom i Del Pjerom. Iza Hubnera su ostali Vijeri, Del Pjero, Ševčenko, Krespo, Montela, Toni, Batistutua, Inzagi... Nije loše društvance?

Uz još jednog ’provincijskog Bombera’ Igora Protija, Dario Hubner je postao jedini igrač u istoriji italijanskog fudbala koji je bio najbolji strelac Serije C, Serije B i Serije A.

Ni ta fantastična sezona mu nije bila dovoljna da debituje za reprezentaciju Italije.

„Nije mi žao što nisam igrao za neki veliki klub. Žao mi je što nisam zaigrao za Italiju. Jedan minut! Samo jedan minut za Azure. Ali, Trap je tako odlučio“, prisećao se kasnije Hubner.

Javnost Italije je vršila veliki pritisak na tadašnjeg selektora Đovanija Trapatonija da na Mundijal u Južnu Koreju i Japan povede fenomenalne 35-godišnjake Hubnera i Roberta Bađa koji se u finišu sezone brzinom svetlosti za pet meseci oporavio od povrede ukrštenih ligamenata. Međutim, Trapatoni je bio neumoljiv. Doduše imao je Inzagija, Del Pjera, Totija, Vijerija, Montelu i Delvekija. Ali, na Daleki istok je poveo i 35-godišnjeg veterana Di Livija, a dao je i šansu Kristijanu Doniju koji je prešao tri banke. Ogrešio se Trap tog leta, pa je možda i zaslužio onakvu karmu u Japanu i Koreji

Umesto da igra na Mundijalu, Hubner je tog leta sparingovao učesnicima Mundijala. I to nastupajući za Milan. Tatanka je u maju igrao za Rosonere iako ćete taj podatak teško naći u zvaničnim dokumentima. Otišao je sa njima na turneju po Americi i igrao protiv Ekvadora i Meksika. Anćeloti je vodio ekipu u kojoj nije bilo reprezentativaca koji su to vreme već bili na pripremama sa svojim nacionalnim timovima. Bili su tu Ambrozini, Kaladze, Kontra, Ba, Seržinjo, Hose Mari, gomila rezervista, omladinaca i Hubner kao ispomoć. Bio je na probi za ugovor.

Na poluvremenu meča protiv Ekvadora (1:1), Karlo Anćeloti je ušao u svlačionicu i pogledom tražio Hubnera da ga spremi za ulazak u drugom poluvremenu. Nije ga bilo. Abijati mu je samo pokazao prema toaletu. Anćeloti je otvorio vrata kabine i zatekao Hubnera kako sedi na šolji, pije pivo iz limenke i puši cigaru.

„Šta radiš to čoveče? Znaš li da ti je ovo šansa da se izboriš za ugovor u Milanu“, začuđeno je pitao Anćeloti.

„Šefe, prva stvar. To mi je ritual ceo život. Bez ovoga ne mogu da se opustim i da dam sve od sebe na terenu. Druga stvar. Što se ugovora u Milanu tiče, došao sam sa vama samo da se malo ’izreklamiram’ kako bih produžio karijeru dve, tri godine. Možda me neki slabiji klub uzme jer sam bio sa velikim Milanom. I treća stvar. Hoćete cigaretu?“, odgovorio mu je Hubner.

Cela svlačionica je prasnula u smeh. Prasnuo je i Anćeloti. Uzeo je ponuđenu cigaru i uveo Hubnera u drugom poluvremenu. Shvatio je da je ovom čoveku mnogo bitnije kako da uživa u životu, nego u karijeri.

„Nudili su mu ugovor i posle toga. Ali sa statusom četvrtog špica“, priznao je kasnije Hubner.

Nije hteo da greje klupu jer nikada u karijeri nije bio rezerva.

Vratio se u Pjaćencu, odigrao još jednu solidnu sezonu i to je bila labudova pesma Bizona. Sledi šest meseci u Ankoni koja je doživela finansijski krah i još šest meseci u Peruđi za kraj Hubnerove karijere u Seriji A. Igrao je još malo u Seriji D i još nekim niželigašima. Onako za dušu. I završio karijeru u 44. godini u klubu Kavenađo. Sa amaterima i među običnim svetom. Baš kao što je i počeo.

Dario Hubner je jedna od najlepših priča iz vremena dominacije italijanskog fudbala. Priča o običnom čoveku iz fabrike koji je uspeo bez bilo čije pomoći. I nije se promenio. Ostao je običan i inspiracija milionima onih koji se trude i pokušavaju da iz blata dođu do zvezda. Dokaz je da su mali mogli sa velikima čak i kada je bilo mnogo para.

Nikada nije igrao za veliki klub. Nije osetio čar igranja u evrokupovima. Nikada nije osvojio neki veliki trofej sa ekipom. Nikada nije zaigrao u reprezentaciji Italije. Pa opet, sećaju ga se. Što više vremena prolazi, sve je više intervjua, događaja i anegdota koji oblikuju legendu o Dariju Hubneru. Vojevao je bitke sa Maldinijem, Nestom, Kanavarom, Tiramom, Stamom, Zanetijem, Samuelom i često izlazio kao pobednik. Legendarna „devetka“ koja nikada nije nosila dres sa brojem devet. Najbolji italijanski napadač koji nikada nije zaigrao za Italiju. To što Dario Hubner nije napravio ’veću karijeru’, možda je zato što nije ni hteo. U njegovom izgledu nije bio ničega gracioznog, ali jeste originalnog zbog čega će kasnije retko kojeg napadača moći da porede sa njim.

„Sa 16 godina sam radio težak fizički posao. Sa 20 sam poečo da igram fudbal. Sa 30 sam debitovao u Seriji A. I nikada nisam kompromitovao moj način življenja. Zato je možda običnim ljudima lakše da se indetifikuju sa nekim kao što sam ja“, pokušava Hubner da objasni fenomen njegove popularnosti u Italiji.

Ako vas put nekada nanese kroz provinciju Kremona i gradić Krema, raspitajte se za kafić „Tatanka“. Tamo možete da pojedete sendvič „Tatanka“ sa pršutom, čuvenim lokalnim krem sirom i sosom od pečuraka. Možete da popijete espreso i da vam ga možda lično napravi krupna momčina koščatog lica, koja tu provodi veći deo dana kada nije na pecanju i voli da povremeno uleti u šank da usluži goste. Iako je gazda. Ili ćete ga videti da sedi, puši crveni „Marlboro“ i prelistava Gazetu dok u drugom delu novine skenira listu strelaca Serije B, Serije C, Serije D...

Imaćete privilegiju da upoznate Darija Hubnera koji danas slavi 55. rođendan.

(FOTO: Reuters)

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Bez Marlbora i piva na poluvremenu, ne bi bilo ni heroja običnih ljudi Italije

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva