Bolje da dam Dijegu „desetku“, nego da on pita kod koga je

Potresna scena na treningu Fajenorda pred meč Lige Evorpe u Moskvi. Štoper Markos Senesi prilazi „našem“ – da ne brojimo sad krvna zrnca – Željku Petroviću i skrhan jedva izgovara reči:

„Bog je mrtav“.

Suza iskri u oku 23-godišnjeg Argentinca, svih njegovih sunarodnika širom planete koji od srede veče oplakuju odlazak jednog od najvećih fudbalera svih vremena, kaplje i niz lice nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije, jedinog sa prostora Srbije i Crne Gore koji je delio svlačionicu sa Dijegom Armandom Maradonom.

„Nikad nismo zaigrali zajedno, ali sam svakodnevno trenirao s njim. I uživao“, ponosno, iako i sam uzdrman informacijom iz Buenos Ajresa, izgovara pomoćni trener Fajenorda uoči duela sa CSKA.

To je sad u drugom, ma u trećem planu. Fokus je na danima iz Sevilje. Sezona 1991/92, pošto se El Pibe rastao sa Napolijem i uhlebljenje pronašao u Andaluziji.

„To ne može da se zaboravi. Kad je došao u Sevilju sve se promenilo. Prethodno sam putovao od kuće do trening centra desetak minuta, posle potpisa Argentinca trebalo mi je 45 minuta. Razlog: svi su želeli da posmatraju treninge uživo i vide Dijega. Tad sam se uverio kakvu pažnju izaziva među ljudima“.

I pre prvog susreta, potez za pamćenje.

„Kad sam čuo da dolazi kod nas, odmah sam se odrekao broja deset koji sam nosio. Želeo sam da izbegnem situaciju da Dijego uđe u svlačionicu i pita kod koga je 'desetka'. On ju je zasluživao. Nikad nije zaboravio taj moj gest. Učinio me je ponosnim“.

Tuga u Argentini (© Reuters)

Spojile se vatrene duše: balkanska i latinoamerička. I ne samo oni, beše tu i Davor Šuker, pa Ivan Zamorano, sijaset u to vreme priznatih Španaca.

„Ponekad bismo, posle treninga, Davor Šuker i ja odlazili na kafu, hteo je i Dijego s nama, ali je bila muka krenuti s njim bilo gde. Morali smo da se dovijamo tako što bismo tražili zadnji ulaz kafića, pošto je na ulaznim vratima bila ludnica. I tako uvek. To koliko je ljudi bilo u njegovom okruženju nije normalno. Porodica, prijatelji, poznanici... O svima je brinuo. Godinama. I nikad se nije odmarao, ali je sve vreme bio svoj čovek. Bio je normalna osoba, samo nije mogao da živi normalnim životom“.

Bar ga je živeo. Punim plućima. I to ga je koštalo.

„Razumem zamerke ljudi da se nije ponašao u skladu sa kodeksom trenera. U pravu su, ali... Sve vreme je bio svoj, nije se pretvarao, nije imao drugog izbora. A u svetu u kakvom živimo to je uvek problem. U Argentini ga posmatraju drugačijim očima. Bio sam tamo, uverio se na licu mesta. Tamo i crkve podižu sa Dijegovim muralom. Videćete uskoro slike sahrane kakve nikad niste videli. Siguran sam da će Argentina proglasiti višednevnu žalost. Kad mi je Markos Senesi prišao i rekao „Bog je mrtav“ to najbolje opisuje kako Argentinci doživljavaju Maradonu“.

Za mnoge, otišao je najveći ikad. I to tako što je još jednom digao planetu na noge. Kao dok je igrao.

„Jednom mi je Rud Gulit kazao: 'Nikad više se neće roditi igrač kakav je Dijego Maradona'. Ne zaboravite iz kog vremena je poticao. A tada je bio najbolji u Buenos Ajresu, Barseloni, Napulju, Sevilji. Svuda. Ako mene pitate, zaista je bio najbolji svih vremena. Fudbaleri poput Ronalda i Zidana uskoro će se smatrati najboljima isvih vremena. Dobri su i oni, ali nisu Dijego Maradona. Markos Senesi je u pravu: 'Bog je mrtav'“, ponovio je Željko Petrović, saradnik Dika Advokata u stručnom štabu holandskog Fajenorda.