Brazilac u srcu Šumadije: Evandrov put od saigrača Pakete i Militaa i Titeovih treninga sa Nejmarom do Kragujevca

Do pre šest godina u svlačionici sa Nejmarom, ove sezone na Čika Dači. Evandro da Silva, krilni fudbaler Radničkog 1923, važio je tokom fudbalskih početaka za zvezdu u usponu, istu onu koju je poželeo da dohvati još pri prvim profesionalnim koracima, ali nikada u tome nije uspeo. Ipak, dok za Mozzart Sport govori o svom fudbalskom putu, nijednog trenutka ne traži opravdanje što nije napravio više, a nije da nije mogao. Ili se bar očekivalo da hoće. Jer kada sa 19 godina završite u jednoj od najuspešnijih reprezentacija sveta pored Danija Alvesa, Marsela, gorepomenutog Nejmara, Kazemira i mnogobrojnih drugih sada već istinskih legendi svetskog fudbala, jasno je da je vaš talenat nesvakidašnji.

Kako onda, posle takvog početka – Srbija i Kragujevac? Pravi odgovor je zapravo teško pronaći pod pretpostavkom da uopšte i postoji, uostalom Evandro nije ni prvi ni poslednji što je na putu ka vrhu "skrenuo" sporednim ulicama, mada kako i sam kaže dok objavnjava razloge promenljivih partija u dresu kragujevačkog kluba – sve je to fudbal. Pa iako bi mnogi možda rekli da je zakasnio na poslednji voz što vodi ka ispunjenju snova i ostvarenju najviših ciljeva, jer sredinom januara je napunio 26 godina, fudbaler Radničkog ne namerava da odustane.

"Naravno da sam siguran da mogu da dostignem visoki nivo, da igram u velikoj ligi. Znam svoje kvalitete i radim naporno da se ponovo vratim u najbolju formu", započinje Evandro razgovor za Mozzart Sport.

Formu koja ga je i dovela do dresa sa državnim grbom. Evandrov početak seniorske karijere bio je baš obećavajuć. Debi za Koritibu i odmah gol, ni manje ni više protiv Korintijansa, u tom trenutku kandidata za titulu, kasnije i šampiona. Drugi meč – ponovo gol. U uvodnih pet utakmica tri pogotka, dva u 90. minutu vredna boda, jedan po ulasku sa klupe za ceo plen.

"U prve dve utakmice sam postigao po gol i usledili su pozivi za reprezentaciju. Išao sam na okupljanja sa Brazilom, igrao za U20 reprezentaciju… Igrao sam sa Lukasom Paketom, sa Ederom Militaom… Ko još? Hm, bilo je mnogo dobrih igrača u mladoj reprezentaciji… Povremeno se i čujem sa Paketom. Poslednji put smo se čuli tokom Svetskog prvenstva, poslao sam mu poruku na Instagramu. Poželeo sam mu sreću na Mundijalu, a posle toga on je postigao i gol (protiv Južne Koreje, prim.aut) i bio sam vrlo srećan što sam ga video kako ostvaruje svoje snove."

"TITE MI JE REKAO DA SAM MU ZAMALO ZAKOMPLIKOVAO TRKU ZA TITULU"

Bio je to, međutim, “kontakt“ što mu je ostao iz mlade reprezentacije. Ono najbolje tek će uslediti, jer od liste igrača sa kojima je delio teren zastaje dah... "Ima ih zaista dosta, jer sam dobio poziv i za Olimpijske igre. Trenirao sam tada sa Nejmarom, Felipeom Kutinjom, Marselom, Danijem Alvesom, Kazemirom, svim tim vrhunskim igračima i bilo je sjaaaajno. Svi su nas vrlo lepo prihvatili. Treninzi su bili veoma intenzivni, sa dosta komunikacije između igrača. Trenirao sam sa njima uoči Olimpijskih igara, nas petorica izabrani smo iz U20 reprezentacije da provedemo dve nedelje sa seniorskom selekcijom, a onda smo se vratili svojim klubovima kada su Olimpijske igre počele."

Ako ste mislili da je to ono najbolje, grdno ste se prevarili. Sećate se debitantske utakmice i gola Korintijansu? Na klupi popularnog Timaa u tom trenutku sedeo je Tite, ispostaviće se kasnije novi selektor Brazila. Očigledno je tada 18-godišnji Evandro ostavio jak utisak na brazilskog stručnjaka, pa Tite ni godinu dana kasnije, kada se domogao selektorske klupe, nije zaboravio na momka što ga je usporio u pohodu na šampionsku titulu.

"Nakon nekog vremena pozvali su me u seniorski tim, da treniram sa njima, a bio sam pozvan i za dve utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Tite je baš tada preuzeo reprezentaciju Brazila ako se ne varam, bile su mu to prve dve utakmice u reprezentaciji. Imao sam čast i priliku da učim i od njega, a imam i jednu smešnu priču sa njim. U svojoj prvoj profesionalnoj utakmici igrao sam baš protiv Korintijansa čiji je on trener tada bio. Oni su bili na putu ka tituli i ta utakmica protiv Koritibe bila je veoma važna za njih. Vodili su 1:0, a ja sam ušao u igru na poluvremenu i izjednačio na samom kraju utakmice. Kada me je pozvao u reprezentaciju, ispričao je sve ovo i rekao kako sam mu zamalo zakomplikovao trku za titulu."

Činjenica da se za kvalifikacione mečeve sa Ekvadorom i Kolumbijom nije našao u protokolu, te da je tako propustio jedine dve prilike da debituje u seniorskoj reprezentaciji nije Evandru pokvarila kompletan utisak.

"Nisam bio ni na klupi, obe utakmice sam gledao sa ostalim momcima i stručnim štabom na tribinama. Ipak, iskustvo je bilo fantastično, samo biti deo tih mečeva bilo je neverovatno. Naučio sam mnogo tada, na terenu i van njega, učestvovao sam u svim treninzima. Stekao sam pobednički mentalitet, potrebu da uvek želim da pokažem više, da ne ostajem u zoni komfora, da napredujem tehnički, taktički, fizički i mentalno. To je bio period tokom kojeg sam najviše naučio, bez sumnje je to bilo jedno od najboljih iskustava koje sam ikada imao i ostvarenje sna, iako nisam uspeo da zaigram na tim utakmicama."

Kada priča o igračima koji su na njega ostavili najjači utisak nema dilemu, puca kao iz topa.

"Nejmar, definitivno! Sto odsto! Gledao sam ga na trening, neverovatan je, svi oni su. Ne vole da izgube, vežbaju slobodne udarce, vežbaju penale, situacije jedan na jedan, rade sve tako dobro. Bilo je to jedinstven doživljaj, trenirati sa svim tim velikim igračima, biti u mogućnosti da provodiš dane sa njima. Svi oni, osim što su izvanredni igrači, takođe su i veliki ljudi, sve vreme su navodili mene i ostale mlađe igrače, pričali sa nama u svakom trenutku, savetovali nas šta je najbolje. Svi su bili veoma srećni u svlačionici, na doručku, ručku, večeri, uvek smo se šalili jedni sa drugima... Vrlo prijatno okruženje."

"DEŠAVALO SE DA DOK DOBIJAM POZIV IZ REPREZENTACIJE NE IGRAM U KLUBU"

"Ova fotografija mi se najviše dopada ha-ha-ha", ističe Evandro

Tadašnji susret sa Nejmarom nije mu bio prvi, priliku da ga upozna imao je još u olimpijskoj reprezentaciji, mada priznaje da nije mogao ni da sanja da će ga se tadašnji fudbaler Barselone uopšte setiti pri ponovnom susretu.

"Sećam se, kada sam drugi put sreo Nejmara, bio sam sa još jednim igračem iz U20 tima. Razgovarali smo sa njim i mislilo smo da nas se neće ni setiti, iako smo trenirali zajedno u olimpijskoj reprezentaciji. Ali bilo je potpuno suprotno, rekao nam je kako mu je drago što nas ponovo vidi i pitao nas hoćemo li uspeti ovog puta da zaigramo. Bila je to velika radost za mene i saigrača iz mlade reprezentacije."

I dok je u reprezentaciji sve delovalo bajkovito, Evandrov status u klubu nije bio onakav kakvom se nadao. Iako je u uvodnih pet mečeva za Koritibu postigao tri gola, priliku je kasnije najčešće dobijao sa klupe, a neretko se dešavalo da se ni ne nađe u protokolu.

"Dešavalo se da dok dobijam poziv iz reprezentacije ne igram u klubu. Bilo je velikih imena u klubu, kvalitetnih igrača i morali smo da se borimo sve više i više… Ja sam tada imao 19 godina. Znate, mnogi timovi u Brazilu šansu prvo daju velikim igračima, zvučnim imenima. I naravno, kada imate veliko ime u timu, stavićete ga da igra. Poslednje godine ugovora nisam uopšte igrao."

Ostanak u Koritibi nije bio opcija, Evandro je odlučio da napusti domovinu. Sledeća stanica – Bugarska!? Ruku na srce, tamošnji šampionat prema podacima sa Transfermarkt-a broji 38 Brazilaca, ali u trenutku kada je Evandro dolazio u CSKA klan Karioka u komšiluku nije bio tako jak. Prvi fudbalske korake u Evropi brazilski igrači obično bi pravili u Portugaliji, Španiji, Italiji...

"Bio sam vrlo mlad tada, čini mi se da sam imao 20-21 godinu kada sam otišao u CSKA. Bio sam u Koritibi, nisam igrao previše i ukazala se prilika. Naravno, brazilski fudbaleri žele da dođu u Evropu da bi igrali na što višem nivou. Meni se ta prilika ukazala u Sofiji. Samo sam rekao da, želim da idem tamo, da vidim kako je. CSKA je vrlo dobar tim, Videoton, srpski klubovi isto. Istina, uvek gledate ka tim takmičenjima u Španiji, Engleskoj, naravno da želim da igram tamo, ali i ovde u Bugarskoj, Mađarskoj i Srbiji imate vrhunske klubove. Morate da poštujete sve, jer ovde ima mnogo dobrih igrača."

"LJUPKO PETROVIĆ MI DONEO SAMOPOUZDANJE"

Prvi kakav-takav dodir sa srpskim fudbalom imao je još u Sofiji. Tokom dvogodišnjeg boravka u CSKA imao je priliku da radi sa trojicom srpskih stručnjaka: Nestorom El Maestrom, Ljupkom Petrovićem i Milošem Kruščićem. Jedan je pak na Evandra ostavio poseban utisak.

"Bilo je savršeno. Sviđaju mi se srpski treneri. U prvom delu sezone igrao sam najbolji fudbal, čini mi se da sam postigao 12 golova u tom periodu. On (Petrović, prim.aut) je osvojio Ligu šampiona pre dosta vremena, pobedio Bajern, zar ne? Vrrrrlo dobar trener. Imao sam sjajan odnos s njim, svideo sam mu se, on je meni takođe. Doneo mi je samopouzdanje, postigao sam mnogo golova pod njim."

I javio se Videoton, sadašnji MOL Fehervar. Nije mađarski klub žalio para, platio je za njega 600.000 evra, uvrstivši ga tako na listu deset najskupljih pojačanja u istoriji kluba. Ipak, Evandro nije dobio priliku da taj novac i opravda mada je krenuo lepo.

"Igrao sam vrlo dobro za CSKA i Videoton je došao i kupio me. Kada sam stigao tamo postigao sam gol na prvom meču, sve je išlo dobro, ali sam posle dva meseca ozbiljno povredio koleno. Sećam se da sam ljudima u Mađarskoj rekao da mi izvade deo meniskusa, jer da su to uradili vratio bih se za mesec dana. Posle operacije potrebna su tri, četiri meseca. Naravno, potrebno je vremena i da ponovo vratiš snagu, da se vratiš u formu, i zato mi je trebalo pola godine… Morao sam da pauziram oko sedam meseci. Kada sam se vratio klub je promenio trenera, čitavu upravu i nisam dobio priliku da zaigram ponovo. Tada se i ukazala prilika da dođem u Proleter da igram. Verujem da nije bilo povrede da bih nastavio da igram na vrhunskom nivou, ali sada radim sve kako bih ponovo krenuo, kako bih se vratio na taj nivo. "

Ne krije Brazilac da je pre potpisa za mađarski klub pregovarao sa još nekoliko klubova, ali mu je, kao i mnogo toga u to vreme, planove pokvario koronavirus.

"Bilo je nekih glasina, ali kada me je Videoton pozvao, sećam se, pojavio se koronavirus i sve je stalo. Počeo sam pregovore i sa drugim klubovima, ali je došao taj virus i sve pokvario. Svakako, Videoton je vrlo dobar tim sa mnogo dobrih igrača. Trenutno je u problemu, ne stoji najbolje u ligi, ali se nadam i želim mu da se vrati i bori za Evropu i titulu, jer to je veliki klub."

Na kraju Srbija. Doduše, pre Radničkog – Proleter i Novi Sad, mesto na kojem je krenuo u misiju povratka na fudbalsku mapu. I taman što se privikao na novu sredinu morao je da ga napusti. Usred sezone.

"Želeo sam da ostanem u Proleteru do kraja sezone jer smo imali dobre partije, ali moj ugovor sa klubom važio je do zime. Videoton je sve plaćao i stavili su ugovor da moram da se vratim ako me pozovu. Tako su i uradili i nisam mogao ništa, morao sam da se vratim."

"ČESTO GLEDAM RONALINJA, ZA MENE JE ON NAJBOLJI IGRAČ IKADA"

Letošnji istek ugovora sa Fehervarom značio je i novi povratak u Srbiju. Čini se da mu boravak u našoj zemlji i te kako prija, jer na pitanje kako mu je u Kragujevcu posle sedam meseci provedenih u srcu Šumadije sa osmehom na licu odgovara:

"Savršeno je. Klub, grad, sve mi se mnogo sviđa. Previše ljubavi osećamo i ja i moja porodica, od ljudi iz kluba takođe. Volim da posećujem srpske restorane, sviđa mi se hrana, sjajna je. Piletina, meso generalno, hleb, supa… Sve je tako dobro! Probao sam i ćevape, vrlo su dobri ha-ha-ha."

Nije mu bilo mnogo potrebno ni da se privikne na novi tim i ovdašnji stil fudbala, budući da je već bio u Proleteru. Na uvodnih pet utakmica za kragujevački tim – računajući i Kup Srbije – dva gola i dve asistencije. Međutim, od tada na ovamo još samo jedna asistencija na devet utakmica, dok poslednje tri nije ni odigrao zbog povrede.

"Kada sam stigao ovde igrao sam dobro, ekipi je takođe išlo dobro. Postigao sam gol, stvarao šanse saigračima, ali u fudbalu je to normalno. Neke utakmice odigrate dobro, druge ne baš, sve je to fudbal. Uvek se trudim da teram sebe da budem sve bolji i bolji."

Na pomen da se u njegovim potezima da primetiti nešto brazilsko Evandro se osmehuje.

"Nadam se ha-ha-ha! Trudim se da pratim igrače poput Mesija, Nejmara, Kristijana Ronalda. Često gledam Ronaldinja, za mene je on najbolji igrač ikada. Gledam njegove driblinge, pokrete, pasove i pokušavam da ih prenesem na teren."

Foto: N. Kotlajić

Evandrov učinak nekako se poklopio sa rezultatima kluba. Uprkos tome što na terenu neretko izgleda odlično, Radnički do sredine marta nije uspevao da materijalizuje dobre partije pa je u jednom trenutnu vezao sedam mečeva bez pobede.

"Bili smo razočarani rezultatima u poslednje vreme, jer kao što i vi kažete, igrali smo dobro poslednjih nekoliko utakmica. Jedino je TSC kontrolisao utakmicu protiv nas, ali smo na drugim utakmicama imali dobre prilike da postignemo gol. Protiv Partizana, Čukaričkog i drugih klubova imali smo loptu, kontrolisali utakmicu i igrali dobro… Neki ljudi kažu da je to nedostatak sreće. Jeste, nekad je tako, ali morate da postižete golove. Stvorili smo toliko šansi, ali nismo uspeli da ih realizujemo, a to je razlog ovakvih rezultata. Uvek se trudim da kažem igračima da veruju u sebe, jer loša vremena prođu. Moje ambicije su iste kao i kada sam došao u klub, želim da klub odvedem što je dalje moguće. Ako se ukaže prilika da odemo i u Evropu."

Sa dve vezane pobede Radnički se vratio u gornji deo tabele, ali plasman u Evropi i dalje deluje kao puki san. Opet, sve i da ga kragujevački klub kojim čudom ostvari pitanje je gde će Evandro biti od leta budući da mu ugovor ističe na kraju sezone. Možda povratak u domovinu?

"Trenutno ne znam ništa. Imam agenta, sa njim sarađujem deset i više godina. Uvek tako radim, čekam da završim sezonu i onda popričam sa klubom šta dalje. Moj fokus je uvek na narednoj utakmici, kako da se unapredim što više i odvedem tim što dalje", zaključio je Brazilac.