Da li je ovo najbolji prelazni rok Ivice Tončeva?

Vreme je za pohvale! Ne ultimativne, jer još je plasman Radničkog na staklenim nogama i može da ga pokvari samo jedan kiks – neko će upitati i čemu euforija posle pobede nad poslednjeplasiranim na tabeli – ali, ovo je već uzorak dostojan analize.

Da je prvenstvo počelo pre četiri kola, Radnički bi bio na trećem mestu u Mozzart Bet Superligi. Sve u znaku broja deset: deset bodova protiv Železničara, Partizana, Radničkog (Kg) i Napretka za trenutni proboj na desetu poziciju (neće Nišlije na njoj ostati nakon što se odigraju svi mečevi 23. kola, ali se sigurno neće ni vratiti u zonu ispadanja).

Dovoljno za sasvim legitimno pitanje: Da li je ovo najbolji prelazni rok Radničkog još od one vicešampionske sezone 2018/19? Uključujući tu i dovođenje trenera Takisa Lemonisa, neposredno pred odlazak na zimsku pauzu.

Kad se mašilo, mašilo se (popularnije je kritikovati nego deliti komplimente), a to nije bilo retko, i sa trenerima i sa igračima – bilo je svakakvih „padobranaca“ na Čairu poslednjih godina, neki su za rubriku verovali ili ne – ali, nakon istorijske prodaje Trivantea Stjuarta prošlog leta, učinak tokom zimske pijace na putu je da postane jedan od najboljih poslova Ivice Tončeva možda i otkako je preuzeo klub, a krajem godine biće tome okruglo decenija.

Najpre, trener. Koliko je bio šok što je stručnjak takvog renomea stigao u Niš, toliko i svojevrsni eksperiment osloniti se na stratega koji je pravio osmogodišnju pauzu u radu. Gotovo komično, iz ove perspektive, zvuče glasine da su, tokom priprema, iz Turske upravi Radničkog stizale „dobronamerne“ dojave raznoraznih „stručnjaka“ kako se nikad slabije nije radilo. U Humskoj desetorica izdržaše kondiciono sat vremena kao od šale protiv brojčano jačeg Partizana, a Radnički je zatim ostvario dve potpuno različite pobede – nad imenjakom iz Kragujevca ratničkim pristupom, juče u Kruševcu malo na individualni kvalitet, a onda u drugom poluvremenu taktičkim šablonom i pogođenim izmenama.

Takis Lemonis (@MNPress)

Angažman čoveka koji je u piku svoje trenerske karijere vodio Olimpijakos do četiri titule nacionalnog prvaka i na preko 20 utakmica u Ligi šampiona garancija je integriteta u radu, a to što ekipa ima i glavu i rep, što je svaki pojedinac postavljen na pravo mesto, njegov je rukopis. Znao je Grk zimus i šta hoće: „Samo mi Arijibija dovedite“; i šta neće: navodno bio je protiv dolaska Uroša Nikolića, kada se još pregovaralo o njegovom dolasku iz Vojvodine.  

Gboli Arijibi i Aleksandr Šestjuk preko noći su postali tandem i – instant pojačanja. Belorus je oba gola, po jedan na prethodne dve utakmice, postigao na asistencije krilnog napadača rođenog u Americi, potvrdio istančan golgeterski instinkt i već sada izjednačio učinak Babakara Embupa, koji je jesenas bio prvi napadač ekipe.

Tako dominantnog igrača kao što je Arijibi, Radnički nije imao još od Jusufa Bamidelea. Šest godina stariji od aktuelnog člana Ferencvaroša, već zašao u četvrtu deceniju života, fudbaler stasao u Sautemptonu verovatno neće biti materijal za prodaju, ali ono što trenutno donosi timu, neprocenjivo je. Njemu se u stavu vidi da nije samo prosečan stranac u srpskom fudnalu; postupak s kraja utakmice u Kruševcu, kada je, nakon što je na svom kontu već imao gol i dve asistencije, saigraču prepustio izvođenje penala, govori o pripadnosti timu koju oseća; a kakav fudbal igra – to se već vidi iz aviona. Od onog slaloma u Humskoj kada je pogodio prečku, do jučerašnjeg poigravanja sa odbranom Kruševljana, uz proporcionalnu kombinaciju fizičke snage i tehničke superiornosti. Već sada, posle tri nastupa, on je najbolji asistent Radničkog u tekućoj sezoni.