Dan kad mu je cela Engleska oprostila

Njegov stadion. Njegovi ljudi. Njegova distanca. I gol koji je promenio sliku o Dejvidu Bekamu. Redizajn u režiji jednog od najboljih engleskih fudbalera otkako se lopta zakotrljala.

Pre tačno 25 godina, na današnji dan, Bekam je autorizovao pogodak koji je jedan od vrhunaca njegove karijere. U poslednjem kvalifikacionom kolu za plasman na Mundijal u Japanu i Južnoj Koreji, tadašnji as Mančester junajteda je u nadoknadi susreta sa Grčkom, na Old Trafordu, odapeo strelu sa oko 25 metara, ona se zarila u mrežu Antoniosa Nikopolidisa i Ostrvljani su otišli na Svetsko prvenstvo.

Bio je 6. oktobar 2001, Englezi su se trkali sa Nemcima za mesto na završnom turniru, a kako je Pancer divizija odigrala samo 0:0 sa Finskom u Gelzenkirhenu, bilo je jasno da selekciji Svena Gorana Eriksona i bod garantuje prvo mesto u kvalifikacionoj grupi. Krenulo je loše po domaćina, jer je Angelos Haristeas doneo Helenima prednost, Tedi Šeringem uzvratio, već u narednom napadu Grci su poveli 2:1 i vreme je počelo da curi, a Engleska da igra protiv tog vremena. Početkom nadoknade, slobodan udarac za domaći tim je dosuđen posle prekršaja nad Šeringemom i upravo je Tedi želeo da izvede prekid, siguran da bi mogao da pogodi.

„Sećam se da sam spustio loptu na travu, a onda je Tedi prišao i blago me pomerio u stranu“, prisećao se Bekam govoreći o čuvenom golu. „Tedi i ja smo bili veoma bliski prijatelji. Rekao je: ’Ja ću ovo izvesti’. Odgovorio sam mu: ’Predaleko je to za tebe’. U tim trenucima udaranje bubnja mi je odzvanjalo u podsvesti. A onda je sve utihnulo. Čim sam udario loptu, znao sam da ulazi.“

Engleska daje makar dva gola Češkoj u prvom poluvremenu, kvota 2,10

Kakav je to samo udarac bio. Savršen. Lopta koja leti iznad živog zida, a zatim naglo menja putanju i snažno pogađa suprotni ugao. Usledio je delirijum kako na Old Trafordu, tako i u celoj državi.

„Ne mogu da verujem! Dejvid Bekam postiže gol koji vodi Englesku na završni turnir Svetskog prvenstva. Dodelite tom čoveku titulu viteza“, urlao je televizijski komentator.

Ispostavilo se da je kasnije Dejvid zaista i dobio titulu viteza, a taj gol protiv Grčke je ušao u legendu.

Ujedno je učinio da mu javnost na Ostrvu definitivno oprosti sve što se dešavalo tri godine i kusur ranije, kad je isključen tokom meča sa Argentinom u osmini finala Mundijala u Francuskoj zbog nepromišljenog gesta i tako uticao da se Englezi vrate kući.

Kako u današnjem članku piše Njujork tajms, teško je zamisliti da bi se Bekamov uspon odvijao na isti način bez tog slobodnog udarca protiv Grka, ali priča je ipak složenija. I zato, na ovom mestu donosimo detaljan nastavak članka uglednog lista, na osnovu kojeg se može razumeti da je trenutak kad kopačka dodiruje loptu, a ona sekund kasnije „ljubi“ mrežu vredan istorije fudbala.

I ne samo fudbala.

„Njegov pad i iskupljenje, naravno, obuhvataju mnogo više od događaja na samo dve utakmice.

Sent Etjen je bio incident koji je samo čekao da se dogodi.

Iako se Bekamov uspon pamti po golovima, slobodnim udarcima, devojci koja je bila pop-zvezda i gelu za kosu, period njegove karijere – od 1995. do 1998. godine – sadržao je dovoljno ishitrenih i prkosnih postupaka da ono što se desilo postane neizbežno. Kao mladi igrač, Bekam je bio provokator. Bio je mlad, talentovan, zgodan i bogat, što ga je činilo podjednako fascinantnim i osobom kojoj su mnogi zavideli. Ponosio se svojom posebnošću. U autobiografiji iz 2003. govori o tome kako su ga saigrači iz Mančester junajteda zadirkivali zbog personalizovanih registarskih tablica na jednom od njegovih prvih automobila, kao i o tome kako je, kada je od kluba dobio svoju prvu Hondu u okviru sponzorskog ugovora, bio jedini u timu koji ju je modifikovao, dodavši kožni enterijer, CD plejer i velike aluminijumske felne.

Guliver images/AP Photo/Adam Butler

I pre svog čuvenog gola sa sredine terena protiv Vimbldona – poteza koji je označio njegov prelazak sa sportskih stranica u žižu javnosti – Bekam je uživao u pažnji. I s pravom: bio je igrač čija je igra plenila.

Ipak, izazivao je i zavist i otrovne komentare. Ne samo sa tribina, naravno, već i na samom terenu, gde su ga protivnički igrači povremeno oštro napadali. Sredinom i krajem 90-ih godina, Premijer liga još nije imala današnji glamurozni spektakl; protivnici su mogli da igraju grubo, a on im nije ostajao dužan. Bekam je odavao utisak da čuje svaku reč izgovorenu na tribinama, a u tom periodu – ponašajući se poput mladog kralja – rado bi uzvratio kojom rečju ili to bar jasno stavio do znanja.

U društvenom smislu, Bekam je takođe predstavljao anomaliju. Njegov način ophođenja dovodio je u pitanje ustaljene norme muškog ponašanja. Kako je napredovao kao igrač, počeo je da pridaje veliki značaj imidžu, i to u vreme kada je takva praksa bila neuobičajena. Bekamovi najsmeliji dani tek su predstojali nakon 1998. Tek 1999, na primer, on i njegova supruga Viktorija – članica grupe Spajs grls – pojavili su se u usklađenim kožnim odevnim kombinacijama na jednom Versaćeovom događaju u Londonu. Nekoliko nedelja pre početka Svetskog prvenstva 1998, fotografisan je u javnosti kako nosi sarong; taj detalj je, što mnogo govori, bio dovoljno zanimljiv da završi na naslovnoj strani lista San.

Izraz ’metroseksualac’ nije ozbiljno korišćen već nekoliko decenija, ali njegova istorija pruža važan kontekst.

Mozzart Relax - Pravi dobitni tiket

Nastao je u članku koji je Mark Simpson napisao za list Independent 1994. U uvodnom pasusu teksta pod naslovom ’Stižu ljudi ogledala’ opisuje se priprema modne izložbe časopisa GQ, što otkriva koliko su ta vremena bila kruta: ’Predugo se to krilo od javnosti’, primećuje jedan otmeno odeveni metroseksualac u ranim dvadesetim godinama. Sa savršenim tenom i kosom pažljivo oblikovanom gelom, on razgleda izložene skupocene losione posle brijanja. ’Ova izložba pokazuje da muška sujeta konačno izlazi iz ilegale.’

Muški časopisi postojali su još od 80-ih godina, a trendovi koji su ukazivali na to da muškarci troše novac na odeću i negu kože bili su uočljivi već godinama. Ipak, ovaj citat iz Simpsonovog članka – reči dvadesetjednogodišnjeg rukovodioca zaliha u prodavnici Gap – možda najbolje ilustruje koliko je takvo ponašanje tada još uvek bilo novo: ’Muškarci su podjednako sujetni kao i žene, i dobro je što danas to možemo i da pokažemo.’

Bekam je svoj prvi meč u Premijer ligi za Mančester junajted zabeležio nekoliko meseci nakon objavljivanja tog članka. Vremena su počela da se menjaju. Pokretanje časopisa Loaded 1994. i njegov potonji ogroman uspeh svedočili su o tome da kultura koja je do tada bila svojstvena samo određenim krugovima muškaraca postaje deo mejnstrima; međutim, fudbalski stadioni i stavovi koji na njima vladaju zaostaju za tim trendovima, a često je to slučaj i sa samim fudbalerima. U takvom okruženju, Bekam je bio svojevrsni pionir metroseksualnosti. Pored ostalih provokativnih crta svoje ličnosti — talenta, individualizma i izgleda — bio je i laka meta, a povremeno je pokazivao i preku narav koju su protivnici mogli da iskoriste.

Dijego Simeone je odmah prepoznao priliku.

(Reuters)

Start kojim je Čolo zaustavio Bekama tokom utakmice u kojoj je Argentina savladala Englesku u osmini finala Svetskog prvenstva 1998, u javnosti je predstavljen kao gori nego što je zapravo bio. Bekam je često tvrdio da ga je Simeone vukao za kosu nakon što ga je oborio, ali se na snimcima to nigde ne vidi.

Radilo se o snažnom i oštrom prekršaju, kakvi se viđaju na svakoj utakmici Premijer lige. Da je Simeone te večeri tako grubo nasrnuo na Alana Širera ili Pola Insa, niko se toga ne bi ni sećao, jer ne bi usledila nikakva odmazda. Bar ne u tom trenutku. U pitanju je bio Bekam: upadljiv, otmenog stila i prevelikog ponosa.

To razumevanje pomaže da se objasni žestina reakcije u danima i nedeljama koji su usledili. Ne toliko među tabloidima – koji su i ranije imali običaj da neodgovorno traže žrtve za neuspeh – već među širom javnošću, koju je do usijanja doveo Bekamov crveni karton zbog udaranja Simeonea nogom.

Zašto? Zbog Mančester junajteda, njegovog bogatstva i izgleda. Zbog toga što je Engleska na kraju izgubila na penale, a igrači koji su se borili više od sat vremena u Bekamovom odsustvu bili su, bez izuzetka, izvanredni u svom prkosnom otporu.

Postoji i jedan manje očigledan činilac.

U knjizi „Igra naših života: značenje i nastanak engleskog fudbala“, istoričar Dejvid Goldblat piše da je „idealni engleski fudbaler i dalje oblikovan prema uzoru na Bobija Mura: džentlmen iz radničke klase, koji teži društvenom napretku, ali je u javnosti skroman, fizički snažan i nedvosmisleno heteroseksualac“.

Bekam je posedovao malo tih osobina. Bio je profesionalno i društveno ambiciozan i nije mnogo mario za klasne granice. Igrao je drsko umesto ponizno i poigravao se sa rodnim normama. Način na koji je Engleska te večeri u Sent Etjenu doživela poraz uticao je na reakciju javnosti protiv njega, ali ono što je učinio – mlak i nepotreban udarac upućen Simeoneu – možda je potvrdilo sumnju da je reč o nekome kome se jednostavno ne može verovati i ko ne shvata svoje odgovornosti.

To su duboke, teorijske vode, ali Bekamov imidž i ličnost su svakako odigrali ulogu u svemu tome, jer nijedan engleski igrač posle toga nije prošao kroz isto iskustvo. Delimično je to verovatno posledica saznanja da je 1998. sve otišlo predaleko. Fil Nevil je dve godine kasnije napravio apsurdan start kojim je skrivio penal i doveo do eliminacije Engleske sa Evropskog prvenstva. Vejn Runi je zbog gaženja protivnika isključen na utakmici protiv Portugala 2006. i, ponovo, Engleska je ispala na penale.

Bilo je kritika, ali ništa slično onome što se desilo Bekamu. Veliki deo gneva izazvanog Runijevim incidentom zapravo je bio usmeren ka Kristijanu Ronaldu, koji je namignuo svojoj klupi nakon što je Runiju pokazan crveni karton. Situacija je bila sasvim drugačija. Vratimo se na Old Traford, u jesen 2001. godine.

Majkl Koks se 2020. za portal Atletik osvrnuo na tu utakmicu i napomenuo da je Bekamov ugled bio obnovljen mnogo pre toga. I to je tačno. Posle poraza od Portugala (2:3) na Evropskom prvenstvu 2000. godine, fotografisan je kako pokazuje srednji prst delu engleskih navijača. Umesto da ga kritikuju, tabloidi su jednoglasno stali u njegovu odbranu, osuđujući one na tribinama koji su ga vređali.

Do oktobra 2001, Bekam je već skoro godinu dana bio kapiten. Igrao je dobro i postigao gol protiv Finske na Enfildu, a pružio je i sjajnu partiju u istorijskoj pobedi nad Nemačkom od 5:1 u Minhenu. Događaji vezani za Sent Etjen i Simeonea činili su se kao stvari iz nekog drugog života.

Zašto se onda taj slobodan udarac protiv Grčke i dalje smatra činom iskupljenja?

Prvenstveno zato što je to jednostavno i efektno objašnjenje. Takođe, to je verovatno bio najbolji slobodan udarac u njegovoj karijeri, a svakako i najdramatičniji. Imao je eleganciju umetničkog poteza četkicom, ali i snagu udarca u telo koji zadaje bokser srednje kategorije. Zaslužuje reputaciju.

Možda se pravi odgovor krije u činjenici da je usledio na kraju nastupa koji je, u širem smislu, predstavljao gest pokajanja.

Bekam je na toj utakmici igrao svoju igru, ne obazirući se na ustaljene okvire. Igrao je van svoje uobičajene pozicije, uz malo taktičke discipline, ali u stanju povišene svesti i na način koji je Engleskoj očajnički bio potreban. Trčao je, startovao na protivnike i iznova i iznova vukao loptu napred. Dok su se njegovi saigrači ledili od pritiska, on je oživeo.

Bio je to trenutak savršene simetrije; tačna suprotnost događajima od pre tri godine. Što su njegovi saigrači više posustajali, to je njegova odlučnost postajala jača. Naslov Mirora, objavljen jutro posle eliminacije Engleske sa Mundijala 1998. godine „Deset herojskih lavova i jedan glupi dečak” pretvorio se u „Deset glupih dečaka i jedan herojski lav“.

Taj slobodan udarac, baš kao i crveni karton, predstavlja trajni simbol nečega mnogo većeg“, završava Njujork tajms iscrpno ovaj podsetnik na vanvremenski gol koga će se svet fudbala sećati svakog 6. oktobra.

 I u njemu uživati, jer prevazilazi okvire sporta.