INTERVJU – Saša Jovanović: Od mog brata, Hosea Antonija Rejesa

Trka je počela: prvi put u istoriji Mozzart Bet Superliga imaće ped predstavnika u evrokupovima i svi se nadaju da će uspeti da iskuse tu avanturu. TSC takođe, kao jedan od najozbiljnijih kandidata za izlazak na međunarodnu scenu. A tamo je Saša Jovanović već bio i to sa ekipom Mladosti koju u toj sezoni 2016/2017 niko nije video na četvrtom mestu na tabeli, ispred Radničkog iz Niša i kruševačkog Napretka.

Ta izuzetna sezona – sedam ligaških golova i pet asistencija – Jovanoviću je donela i priliku da se okuša i u inostranstvu i to u zemlji u kojoj se u 21. veku možda igrao i najbolji fudbal: u Španiji, istina u drugoj ligi. Prvo u Kordobi, gde je delio svlačionicu sa čuvenim Hoseom Antoniom Rejesom, a zatim i u slavnom Deportivu.

Posle svega, Jovanović se prvenstveno iz porodičnih razloga vratio u srpski fudbal i momentalno se oduševio uslovima u Bačkoj Topoli. O tome, ali i danima u Španiji, jer o tome Jovanović zaista ima šta da kaže, govorili smo tokom posete Topolskom sportskom klubu.

Pa da kenemo baš od Pirineja, da li tamo zaista svako ume da, narodski rečeno, tera loptu?

“Fudbal je tamo baš na drugom nivou. Ja sam imao tu čast da je Rejes igrao sa mnom godinu dana u Kordobi. Na treninzima sam bio kao malo dete, pa ja sam s Rejesom igrao soni, sad čovek sa mnom u svlačionici. On je ostavio jak utisak na mene, bukvalno je igrač sa druge planete. Na svakom treningu uradi nešto da staneš i ono: vau! Ne znam samo kakav je Mesi kad je Rejes takav“, smeje se Jovanović dok se priseća dana sa proslavljenim asom, kasnije tragično nastradalom u saobraćajnoj nesreći.

PRELAZZI: Učini ljubav nesrećnom Ciganinu (VIDEO)

Pamtiće ga Jovanović dok je živ.

“Družili smo se baš, jer smo obojica voleli da idemo u saunu. Pa ja uđem tamo i odmah: Brate, hajde sad sve da mi pričaš! On meni naravno: Brate... Pa krene. Sve sam ga propitivao, sve me je zanimalo. Ipak pričaš s čovekom koji je igrao na top nivou. A on je bio takav, druželjubiv, voleo je da priča. Nije nikad bio nadmen, sedimo nas trojica saigrača na kafi, on dolazi s ferarijem, nema veze što smo mi to videli samo na filmu, sedne s nama i normalno se ponaša. Ja to volim kod ljudi, šta mene briga da li ti imaš milione ili 500 dinara u džepu, mene zanima kako se ti prema meni ponašaš. On je stvarno bio dobar“.

Još jedan dokaz...

“Zamolim ga ja jednom da mi se potpiše na dres Kordobe za koju smo igrali. A on mi sutra donese potpisane dresove i Reala, Atletika, Arsenala, Sevilje... Oduševio me je. Kažem ti, mnogo dobar tip. Na treninge je uvek dolazio sa dvojicom, trojicom nekih burazera, rođaka, šta li su. Jedan dan u ferariju, pa drugi neki džip, svaki dan druga kola, uvek nešto šljašti. Ali mnogo dobar dasa“.

Saša Jovanović (©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

A šta je sve pričao?

“Za Ronalda, Zubu, sam ga najviše ispitivao, jer sam za Ronalda uvek mislio da je najbolji. Rejes ga je, doduše, zakačio kada je imao bukvalno 100 kilograma. Ali mi je rekao: 100 puta da izađe pred golmana, to ti je 101 gol! Realizacija savršena. Sam Rejes je najviše voleo Anrija, kaže kad taj uzme loptu na 16 i reši da ga da – to je gol, ne možeš mu ti ništa! A ja se mislim, šta li radi taj Anri kad ovaj u njega gleda kao ja u Rejesa“.

Samo iskustvo sa Rejesom bilo bi dovoljno da Jovanović upamti Španiju, ali bilo je na Pirinejima i više od toga. Mnogo više od toga.

“Jeste to Segunda, ali verujem da je to osma ili deveta liga po kvalitetu u Evropi. Pride, imaš 42 utakmice u sezoni, ritam je jak, fizički je dosta zahevnije nego ovde u Srbiji. I agresivno je, mnogo je agresivnije od prve lige. A tek Primera, tamo te iz prvog dodira izbace, moraš da budeš koncetrisan 100 minuta da ne napraviš grešku. Za defanzivce je pogotovu dosta teško. Pa, imao si Mesija koji je masakrirao ceo svet. Njima je urođeno to da od malih nogu rade na centaršutu, šutu, na prijemu, savršena tehnika. To moraš jednostavno da prođeš tamo. Prve nedelje tamo meni je bilo kao da sam pao s Marsa. Lopta ide 100 na sat, tebi samo glava levo-desno. Posle kad uđeš u sistem bude mnogo lakše“.

Ta prva godina bila je u Kordobi, onda je Jovanović otišao da nešto zaradi u saudijski Al Fateh, ali se potom vratio na šestomesečnu pozajmicu u Deportivo iz Korunje. Nije to onaj klub kakav je bio kada su ga zvali Super Depor, ali...

“Finansira ih prva ili druga najveća banka u Španiji. Prvog u mesecu, u deset sati, legne plata, nemaš šta da brineš. Sve tip-top. Ali, jednostavno im se ne da. Jedne sezone su igrali finale baraža za uklazak u Primeru, prvu dobili sa 2:0, drugu izgube od Majorke sa 0:3. Naredne sezone sam ja došao sa dogovorom da ostanem ako se uđe u La Ligu, sa duplim ugovorom. Sve super, to me i privuklo. Ali već posle drugog kola sve je krenulo nizbrdo. Ne znam ni sam šta se desilo. Da li je u igrače ušla neka nesigurnost, mi smo pričali među sobom: Šta je ovo, šta se dešava sa nama? Dođe ti ekipa, šutne ti jednom na gol iz prekida i to je gol. A ti dominiraš, gol visi u vazduhu, ali nešto fali“.

Ne samo što se Deportivo nije vratio u Primeru, evo ga i dan-danas u trećoj ligi Španije.

“Žao mi je, realno je to ogroman klub s istorijom. I bilo je to neko ostvarenje sna za mene. Nema veze što je Segunda, za mene je to ponos bio. Taj stadion, Rijazor... Loši rezultati, a nama 20.000 do 25.000, nekad i 30.000 navijača. Evo, sad su igrali finale sa Albaseteom za promociju u drugu ligu, imaju 1:0 i primili su dva gola, jedan u 82. minutu, drugi u 113. i opet ostali u trećoj ligi. Ne znam šta se dešava s tim klubom. A mnogo je veliki, to osetiš kad si tamo. Gde god da idemo, ljudi dolaze da gledaju Deportivo“.

Nije htelo Deportivo, nije htelo ni Jovanovića. I koju godinu kasnije eto njega nazad u Srbiji, prvo u Lučanima...

“Igrao sam godinu u Saudijskoj Arabiji, žena mi se porodila, a izbila korona, zatvorilo se sve. Mislim da sam tri meseca bio u hotelu, a ćerkica mi se rodila, ja je gledam samo preko telefona. Usamljen, mnogo teško mi je bilo. I onda me je zvao Neško Milovanović, on je moj fudbalski otac, to svi znaju, zvao me je i rešio sam da se vratim. OK mi je bilo, Lučani su moja druga kuća. Mogu ljudi za Neška da pričaju šta hoće, prema meni je i na terenu i van njega zaista bio kao otac. O njemu sve najlepše. I tako, vratio sam se zbog ćerkice, sad mi je teško da se odvojim. Letos me zvali opet u inostranstvo, ali...“

Saša Jovanović (©Rastko Šurdić/Mozzart Sport)

Zvao je i TSC...

“Prvo me je zvao Žarko (Lazetić, prim.aut), a meni se njegov fudbal sviđao još dok je vodio Metalac. Onda mi on kaže da dođem da vidim stadion... To je bila ljubav na prvi pogled. Ove uslove imaju možda Crvena zvezda, Partizan i to je to. Ja se samo nadam da svi dobiju bar ovakve teren, jer nije isto kada igraš ovde ili ne znam ni ja gde. Ubrzala bi se i liga. Ovako, krene kao nešto, ali kada dođe oktobar – ne može tu da se igra na pas“.

Nažalost po Jovanovića, TSC je na početku ove sezone dobre rezultate uglavnom beležio na gostovanjima. Kod kuće samo bod na dve utakmice. Kao da se u Topolskom sportskom klubu još nisu snašli na život posle odlaska Mihajla Banjca. Za koga i Jovanović ima samo reči hvale. Kao što hvali i Đorđa Gordića, još jednog supertalentovanog srpskog fudbalera koji samo čeka da iz Lučana ode u inostranstvo, gde mu već kaže Mančester Siti.

Pa za kraj, da nam ih i Jovanović predstavi?

"Banjac je ostavio utisak prvo kao momak za desetku, ja to prvo primetim. Faliće nam mnogo taj tip igrača, jer realno takvog nemaš u Srbiji. Ali za njega je bolje da proba da ide na neki viši nivo, jer on stvarno može više od ovoga“.

Što se tiče Gordića...

“Sa njim sam trenirao, igrao. To je dete, što ja kažem: sa milim Bogom. Mnogo dobra, poštena porodica. Mene je facsiniralo to što je ostao na zemlji i kad se javio taj Siti. Nije bilo ono: Potpisao sam za Siti, pa se nikom ne javljam, nikom ni dobar dan da kažem. A to nije baš uobičajen slučaj s ovim novim generacijama. Zato kažem, on ima kvalitet vanserijski, ali i te ljudske vrednosti... On je bio kadet kad su ga prebacili kod nas. Znam kakav sam ja bio u tim godinama, odmah ti se javi strah: da li ćeš sad da pogrešiš? Đorđe dečko došao, vidiš odmah karakter, hoće da igra, traži loptu. Nešku sam momentalno rekao, jer imamo taj odnos: Meni bi ovaj odmah igrao! Još kad je neko normalan,na zemlji, onda se pojavi taj Mančester Siti“, završava Jovanović.