INTERVJU - Slobodan Simović: U ovim godinama, svaka nova je kao nagrada

Što bi rekao Dino Merlin: “U ovim godinama, svaka nova je kao uvreda”, u slučaju našeg sagovornika je - kao nagrada. Za minuli trud. Ali, šta je to bilo razlog da se razmišlja o povlačenju?

“Imao sam pauzu godinu dana posle Mađarske. Korona me je malo ozbiljnije zakačila, imao sam dosta problema, šest meseci pauze, posle i neke poteškoće u klubu. Odlučio sam da se vratim, posle 12 uzastopnih godina u inostranstvu. Uželeo sam se porodice, kuće... Baš sam dugo vagao, ali prevagnula je ta ljubav prema fudbalu, uz nagovor nekih prijatelja, pa i Slavka Perovića. Iz ove perspektive, presrećan sam što se to desilo. Dve Evrope sa Radničkim, pa i taj opstanak prošle sezone, protkan sa nekoliko mojih golova, baš u plej-autu kada se lomilo, što mi je najveći broj pogodaka u jednoj sezoni u karijeri, a bilo je praćeno sa dosta emicija. Bilo je za očekivati da ćemo malo da padnemo, ali ne baš toliko. Međutim, šta nam se sve izdešavalo... I sada, na nagovor Igora Konatara i Feđe Dudića, koji je baš insistirao da ostanem, eto mene još tu.”

FEĐA OD UŠUŠKANIH NE MOŽE DA IZVUČE MAKSIMUM

Ne bojiš li se takozvanog “sindroma podgrejane supe” sa Feđom? Odnosno, pojave koja u sportu nije tako retka, da kada se neko vrati na mesto velikog uspeha, ne bude na nivou očekivanja i dostignuća iz prethodnog mandata.

“Iskreno, nisam ni razmišljao u tom smeru. U životu i fudbalu je sve moguće. Ali, poznajući Fedu i njegov stil rada i to koliko je posvećen svom poslu, mislim da su jako male šanse za tako nešto. Kad se samo setim gde smo bili kad je prvi put došao, sa tri boda posle šest, sedam kola, a na kraju izašli u Evropu. Hoću da kažem, ta njegova posvećenost i energija mislim da je dovoljna da nas u ovom momentu stabilizuje i vrati na pravi kolosek. Zbog toga je i promenio dosta igrača, kod njega fudbaleri moraju da budu gladni, od ušuškanih on ne može da izvuče maksimum i onda ‘njegov’ fudbal neće biti na tom nivou.”

Za sada se primećuje da je najviše menjao po bokovima. Pripeemnu utakmicu protiv OFK Beograda počela su nova lica i na bekovskim (Bojica Nikčević i Nemanja Miletić) i na krilnim pozicijama (Ilija Babić i Asmir Suljić).

“Poznajući njegovu metodologiju rada, pogotovo se ti bočni igrači dosta troše. Mislim da će nam dobro doći ta osveženja u timu, jer je on specifičan trener i bira igrače koji na tim pozicijama moraju da budu fizički dominantni, spremni, agilni, brzi, da se ponavljaju...”

(@MNPress)

Da se na trenutak vratimo na prethodnu sezonu i prisetimo se čoveka kome na neki način svi dugujemo da ga pomenemo kad god smo u prilici. Može li vreme ikada da ublaži traumu izazvanu iznenadnom smrćiu Mladena Žižovića?

“Ja mislim da vreme može samo da učini da naučiš da živiš sa tim. Da vreme sve izbriše, to je nemoguće. Mislim, mi nismo stigli ni da upoznamo tog čoveka. Ja sam u tom momentu bio povređen, nisam odradio maltene nijedan trening sa njim, nisam ni bio u Lučanima tog nesrećnog dana, gledao sam utakmicu na televiziji. A, onda sam držao govor na komemoraciji. Imao sam ja i lične gubitke bliskih ljudi, ali ovo je baš bilo nešto posebno. Glavni trener, danas je tu, sutra ga više nema. Mnogo, mnogo teško smo to podneli, sve što nam se kasnije dešavalo tokom sezone u dobroj meri bilo je posledica tog šoka.”  

Od svih tih silnih promena trenera, najveća misterija ostala je vezana za Božidara Bandovića, kao stručnjaka čiji je dolazak u Kragujevac bio pozdravljen od strane kompletne fudbalske javnosti, a završio se rezultatski, možda još više igrački, neuspešno, sa utiskom da među vama nikada nije kliknulo?

“Možda to ‘nije kliknulo’ nije pravi izraz. Imali smo mi nekih utakmica koje smo mogli da prelomimo i da sve ode na drugu stranu. On je izuzetan stručnjak i dobar tip, ja uvek volim da kažem da odgovornost ima dve strane. I mi, igrači nosimo jedan deo tereta što je tako ispalo, što nismo uspeli da ispratimo njegove zamisli, a s druge strane i on je možda mogao neke stvari na drugačiji način da donese, da bismo mi to uspeli da prihvatimo.”

Na kraju je bilo na “o-ruk” u plej-autu:

“Jeste, bilo je mučno. Mi smo dobro znali, pričali smo međusobno često o tome, da mi nismo ekipa formirana za taj neki ‘fajt’ za goli život, da smo više tim koji bi igrom dolazio do svojih ciljeva.  Međutim, ispostavilo se da naši rivali već dugo igraju taj plej-aut i znaju kako da se ponašaju u tim situacijama. Mi smo bili kao neki plen, umalo da nas ščepaju. Na kraju je ispao TSC, koji ni kvalitativno, a o uslovima da ne govorim, to ne zaslužuje. Imali smo i previše nerešenih rezultata, mislim da je samo jedna ekipa iz Čempionšipa imala jedan remi više, ali na većem uzorku, većem broju utakmica.”

Detalj sa utakmice protiv Javora (@MNPress)

Ostao je gorak ukus posle svega zbog dešavanja posle utakmice sa Javorom...

“Jeste, bilo je neprijatno. Ja kažem da uvek razumem i navijače. Teška je godina bila, da se ne ponavljamo, imaju i pravo da se ljute za neke stvari, ali to ne sme da se događa. U jednom momentu je sve eskaliralo, da li zbog nekog dresa ili ne, ali neke granice ne smeju da se pređu, fizičko nasilje je nedopustivo, da to pređe u neki huliganizam. Patićemo sada svi zbog toga, jer nećemo imati podršku sa tribina na početku novog prvenstva. Ne mislim tu samo na navijače sa južne tribine, ima tu i na zapadu, istoku, ljudi koji mnogo vole klub. Radnički je voljen u Kragujevcu, i u drugim sportovima ima veliku podršku, ali šta da se radi, vreme ne možemo da vratimo. Samo da svi nešto naučimo iz ovoga i da se takve stvari nikada ne ponove.”   

Kako vidiš kvalitet lige u kontekstu promene sistema takmičenja, koja će iduće sezone biti još drastičnija?

“Reći ću skroz otvoreno. Mislim da je kvalitet lige malo pao. Crvena zvezda je dosta, čak previše iznad po kvalitetu, ta razlika je nikad veća, a ostale ekipe su približno sličnog kvaliteta. Prvenstvo jeste zanimljivo, ali ne tako kvalitetno. Skraćenje će, verujem, povećati kvalitet, ali će dovesti do još većeg ‘fajta’ sledeće sezone, jer biće tu realno deset klubova od kojih će se tražiti četiri za ispadanje. Videćemo kako će prvenstvo da krene, već na polusezoni tabela će pokazati stanje stvari, možda i ranije. Ne bih ja nikoga unapred otpisivao, pobediće onaj ko više bude želeo, ko bude bio gladniji. Fudbal je nepredvidiv, a koliko, mislim da je utakmica Belgija-Senegal od pre neko veče najbolji pokazatelj.”

SVE ŠTO JE MOGLO DA KRENE PO ZLU, TE NOĆI JE KRENULO

Da se vratimo na pomenute evropske utakmice. Ti mu dođeš jedan od rekordera po broju mečeva u kvalifikacijama za takmičenja UEFA. Prema dostupnoj statistici, imaš ih čak 28 u nadmetanjima za grupnu fazu i Lige konferencije, i Lige Evrope, i Lige šampiona, plus grupna faza sa klubovima iz Belorusije. Da li je ona košmarna noć u Podgorici najneprijatnije igračko iskustvo u karijeri (podsetimo, Simovićeve reakcije donekle su kumovale kod oba primljena gola, na kraju je promašio i šut u penal seriji)?

“Baš sam se juče opet setio te utakmice, kad sam sreo fudbalere Mornara ovde na Zlatiboru. Mislim da svako u karijeri ima neku blistavu i neku utakmicu za zaborav, ja ove druge nisam imao do te noći. Mi smo i protiv Mornatra i protiv KI Klaksvika prokockali šansu u prvim utakmicama kod kuće, kada smo dominirali i kada je trebalo da obezbedimo veću zalihu za revanš, a nismo realizovali šanse. Da smo otišli u goste sa po dva, tri gola razlike, ne bi bilo nikakvih problema. Posebno protiv Farana, koji su zaista nezgodni kod kuće bili i za mnogo veća imena. A, to u Podgorici, sve što je moglo da krene po zlu, krenulo je. To mi je, fudbalski, najteža noć u životu, ali čovek pronađe snagu da se podigne u porodici, u novim izazovima. Boli mnogo, baš mnogo, ali ovo je ipak sport, ima novih treninga, utakmica, dokazivanja... Možda i najveća satisfakcija je to što smo uspeli i naredne sezone da se plasiramo u Evropu i što sam učestvovao u toj priči, dao svoj doprinos. Mnogo je teže ponoviti uspeh, i to u konkurenciji jedne Vojvodine, Čukaričkog...”

Možda ste se baš zato sada ‘nakrcali’ špicevima, pa imate pravu gužvu u napadu?

“Pa da, to što nismo imali klasdičnog napadača jedan je od većih uzroka tih evropskih neuspeha. Sada imamo trojicu odličnih igrača, Soklera, Marušića, Sremčevića.”

A, ko je od špiceva u našoj ligi najteži za čuvanje?

“Uh, pa dobro Katai nije slučajno ‘Magiko’, ali izdovjio bih Marka Arnautovića. Znam, mnogi gledaju u kontekstu njegovih godina, ali, ljudi, to je takva svetska klasa od igrača. Iz njegovog svakog poteza izbija vrhunska klasa. U tom smislu podseća me na Aleksandera Hleba, sa kojim sam igrao i protiv koga sam igrao. Sve što fudbal može da ponudi, on ima u sebi. Igra leđima, napadanje prostora, tajming, kad i kako da udari po lopti. Ma, sve!”

Simović u duelu sa Arnautovićem (@MNPress)

Ti si dva puta igrao grupnu fazu Lige Evrope, sa Dinamom iz Minska, pa BATE Borisovom, a u oba ta navrata bila je po jedna utakmica koje ćeš pamtiti dok si živ, što su ti možda i obeležile čitavu karijeru:

“Tako je, sa Dinamom smo pobedili Fjorentinu u gostima 2:1. I to onu trenera Vinćenca Montele, sa Mariom Gomezom, Markom Marinom, Kvardadom, Vagasom, Pizarom, Iličićem, jednu od jačih u ovom veku. A, pamtiću i utakmicu sa Arsenalom, za koji su igrali Aubamejang, Ozil, Mhitarijan, Čeh... To je bilo posle mog oporavka od teške povrede ligamenata. Kod kuće smo ih pobedili sa 1:0, ja sam igrao u revanšu, izgubili smo 3:0, oni su izbacili jednu loptu sa gol-linije, mi primili dva gola iz prekida... To je već bla grupna faza.”

Ti si u Belorusiji bio u “piku” karijere:

“Takođe i u ‘piku’ mojih tadašnjih klubova. Dobro, BATE sam uhvatio pred kraj, jer je predsednik koji je sve to podigao i držao bio upravo preminuo, ali sam uhvatio najbolji period Dinama, prvi plasman u grupnu fazu Lige Evrope. Meni se u karijeri desilo da sam bio učesnik dosta tih istorijskih podviga i na to sam posebno ponosan. Sa Spartakom iz Subotice sam izborio plasman u Evropu, pa dva puta sa Radničkim iz Kragujevca. U Mađarskoj sam sa Kišvardom izborio prvi plasman u Evropu i jedino vicešampionsko zvanje, iako smo do pred kraj bili u trci za titulu sa Ferencvarošem, ali smo se uplašili uspeha i nismo izdržali. Eto, i svi ti podvizi u Belorusiji...”

DA SAM BIO MALO STRPLJIVIJI, IGRAO BIH U HETAFEU

Ti izbori u karijeri mogli su da budu i drugačiji da se nisi držao jednog principa:

“Ja sam tip koji nikad nije voleo da odugovlači u prelaznom roku, nego sam birao od onoga što se nudi odmah u prvom talasu. Kada sam išao u Kišvardu iz BATE-a, imao sam ponudu Partizana da se vratim u Srbiju, imao sam i Vislu Krakov. Još ranije, kada smo sa Dinamom iz Minska igrali tu grupnu fazu, imao sam Hetafe. Ma, da sam još malo sačekao, bilo bi to završeno. Ali, nisam hteo da čekam, izabrao sam Slovan iz Bratislave. Takoše veliki klub, bliže kući, kvalifikacije za Evropu...  Računao sam, ako budem pravi, neće mi pobeći liga petice. Da sam tad bio malo strpljiviji, otišao bih sigurno na najviši nivo fudbala.”

Sve vreme govorimo o periodu karijere u kojem si igrao na poziciji zadnjeg veznog. A da si bio makar potencijal ili materijal za reprezentaciju, dokazuje i jedan susret upravo sa Zlatibora.

“Bio sam član mlade reprezentacije, igrali smo neku Univerzijadu u Užicu protiv Meksika, utakmicu je gledao tadašnji selektor Radomir Antić, kome sam zapao za oko, pa je odmah posle toga pozvao tadašnjeg predsednika saveza Toleta Karadžića i rekao mu da, eto, ima jedan momak na koga treba obratiti pažnju. Ubrzo nakon toga sreli smo se na Zlatiboru, meni su se noge odsekle. Ali, tada je bilo nepojmivo uopšte razmišljati o reprezentaciji kakve su igračine i iz kojih klubova bile na raspolaganju, Što danas, nažalost, nije slučaj. Još jedna tema za razmišljanje. Da se spustimo na zemlju, da imamo realnu predstavu i vidimo kako da se podignemo. I na klupskom, i na reprezentativnom planu.”

Za kraj, da se vratimo na Radnički. U kakvoj ulozi da te očekujemo sledeće sezone? U štoperskoj liniji ili na onoj poziciji klasičnog zadnjeg veznog, u formaciji koju preferira Feđa Dudić?

“Ne mogu ja više toliko da trčim. Ha-ha. Mislim da je to vreme prošlo. Možda nekad, ako baš zatreba, Ali, fali mi motorike. Ipak pozadi mogu malo na iskustvo, malo na čitanje. Još ovu sezonu, pa u penziju.”

Simović sa direktorom Konatarom (@StarSport)

Zar opet ta priča?

“Pa, ja sam i sada baš ozbiljno razmišljao. Završio sam i za trenersku licencu, imam ambiciju da možda polako uđem i u te vode. Ali, ponavljam, na nagovor predsednika i trenera sam produžio. Fizički se dobro osećam, a nije mi padalo na pamet da menjam klub. Lepo mi je u Kragujevcu, porodično smo se skrasili, starija ćerka je završila prvi razred... Znate, ja kada sam birao klub, uvek sam se detaljno raspitivao. Baš tada, kad sam imao dugu pauzu i razmišljao da batalim, Slavko Perović je tri puta dolazio u Novi Sad, da me prelomi. Mi smo dobri prijatelji, isto smo godište. Imao sam tada ponudu Ilije Stolice da opet odem u inostranstvo, ali video sam kako razmišljaju u Kragujevcu. Ništa ovo nije slučajno što se dešavalo Radničkom. Odlično su organizovani, zna se ko šta radi. I klub ima veliku perspektivu da dodatno napreduje, posebno sad ako se rezultatski stabilizujemo sa Feđom. Ova prošla sezona može samo dodatno da nas razbudi, da se neke stvari poprave. Kragujevac je divna sredina, sportska, ima bogatu ponudu, vrhunske rezultate u odbojci, vaterpolu... Mislim da i fudbal može u kontinuitetu da bude na visokom nivou”, zaključuje razgovor za Mozzart Sport Slobodan Simović.

Polako s tom penzijom! Još je potreban. I Radničkom. I Mozzart Bet Superligi.