Kako se IMT setio Zorana Popovića: Odem kao drugi sa Čukom i deset godina me nema ni na mapi

Koliko su rezultati u prirpemnom periodu irelevantni možda najboje pokazuje prethodna zima. IMT je na pripremama u Turskoj primio najviše golova od svih srpskih superligaša, a kada se nastavilo prvenstvo, imao je deset ‘klinšitova’ u 17 kola. Pa ipak, pobeda nad Makabijem iz Tel Aviva u Staroj Pazovi (1:0) pre neki dan, jedan je skalp koji skreće posebnu pažnju:
“Mi smo počeli pripreme bez nekoliko standardnih igrača koji su završili prethodnu sezonu. Da ne nabrajam sad, Vukašin Jovanović, Kasas, Novičić, Bulaja, kasnio je Keita... Krenuli smo uglavnom sa jako mladim igračima, uz par starijih, poput golmana Čančarevića, koji je ovde jako, jako bitan šraf. Ne volim reč zvezda, ali čovek koji ima veliku karijeru. Ja sam došao na već pripremljen plan prijateljskih utakmica. Prvi meč protiv Hajduka iz Beške, gde su nas ljudi sjajno ugostili, a mi izašli sa potpuno mladim timom, maltene sa decom. Dobili smo, naravno, utakmicu, ali to je bio pokazatelj otprilike na kom su nivou ti momci. U ovom klubu je projektovanje mladih igrača osnovni zadatak i ovde ne igraju samo dva bonusa zato što moraju, već je preporuka da ih bude što više. Onda smo igrali sa Borcem iz Banjaluke 1:1, prvo poluvreme sa mladima, gde su oni dominirali kao učesnici kvalifikacija za Ligu šampiona, ali u drugom smo im parirali, pa isti slučaj protiv Mladosti u Lučanima. Prvo poluvreme sa šest, sedam bonusa, gde su oni preiskusni za nas, vodili su 1:0, koliko je i ostalo do kraja, ali u drugom jedna egal utakmica. I sad je došla ova utakmica protiv Makabija, koju smo dobili sa 1:0, gde je 60 minuta igrala, da kažem, prva postava u ovom momentu. U poslednjih pola sata smo menjali i pozicije, čak i sistem.”

REČENO MI JE DA IMT MORA DA IGRA VISOKO I DA DOMINIRA U POSEDU

IMT je bio možda i najmanje aktivan u dosadašnjem toku prelaznog roka, ali poučeni iskustvom iz prethodnih sezona, nema sumnje da rukovodstvo kluba sprema svakakva iznenađenja za naredni period, a umelo je da ustalasa ovdašnju javnost zvučnim imenima iz inostranstva. Takođe, dugo se već priča o potencijalnom rekordnom izlaznom transferu Vasilija Novičića, što znači da vas kao trenera čeka puno posla u prekomponovanju ekipe?  
“Klub ima i pre mene neki svoj put imaju neka svoja iskustva koja su se pokazala dobra, jer ono što u ranoj fazi prelaznog roka uzimate, to je brzo, ono što kasnije dovedete ipak je proverljivije. To jeste pitanje za upravu, ali izvesno je da će dolaziti igrači, jer mi još nikoga nismo doveli. Moguće je da će to biti neki problem za mene, jer moraćemo da uklapamo te igrače, da nivelišemo fizičku spremu, hvataće ih verovatno period adaptacije, umora, ali tu se vraćam na ono sa početka razgovora – ja nemam nikakvo opterećenje od ovih ljudi! Mi svakog dana pričamo vrlo otvoreno, otvorenije nego što se to radi u mnogim klubovima, te informacije stižu i do igrača, što znači da smo mi tu potpuno čisti. Ljudi iz uprave bolje znaju od mene, biće tu i prodaja, nekih vrlo prijatnih iznenađenja koliko vidim. Biće pojačanja, a na meni je da sve to uklopim do momenta kada oni, kao i prethodnih godina, sklope tim i postaju vrlo jaki. A dotle, jaki smo i ovako.”   

IMT je imao sjajnu polusezonu. Od kraja januara, doživeo je samo dva poraza – jedan od Crvene zvezde, drugi u Nišu u doslovno poslednjoj sekundi sudijske nadoknade. Krasio ga je atraktivan fudbal, a kakav možemo da očekujemo pod vašom dirigentskom palicom?  
 “Znate šta, ono jutro kad smo se mi našli na kafi pred moj put na Maltu, kad je došao Rade koga ja pre nisam poznavao toliko dobro, mene je prijatno iznenadio njihov pristup. Oni imaju jasan stav da IMT mora da igra visoko. Da mora da proba da dominira u posedu, jer se na taj način igrači izražavaju. To nije ono kad vam u nekom klubu dođe predsednik pa bubne da hoće neki sistem, jer je gledao neku tamo evropsku ekipu koja tako igra, nego ovde sve ima svoje zašto. Samo se tako razvijaju igrači i tako smo mi igrali 60 minuta protiv Makabija, drugo poluvreme protiv Mladosti, pa čak i 30 poslednjih minuta protiv Borca. Uz sve rizike koje nosi takva igra. E sad, zavisi naravno i od kvaliteta protivnika.”

(@MNPress)

Koliko ste svih ovih godina odsustva iz srpskog fudbala pratili prilike u njemu?
“Vreme je Svetskog prvenstva i svi smo mnogo izgubili zato što nismo tamo. Ja sa tim ne mogu da se pomirim. Da su baš svi koji su tamo bolji od nas. Ali, svi su oni pokazali da su se prilagodili nekom savremenom fudbalu. Možda ovo ne bih rekao pre 10, 15 godina. Kad ste mlad trener, gledate da se nekome ne zamerite, ali mislim da je važno da se to kaže. Hajde da se menjamo! A to kreće od dece. Ja sam živeći u inostranstvu gledao utakmice naše reprezentacije u društvu nekih ljudi, nije mi bilo prijatno kad nam se desi ono protiv Engleske u Beogradu. To je mnogo bolno za imidž našeg fudbala u svetu. I onda dođem ovde i čujem, vidim kolika su ulaganja u fudbal, kolike su plate igrača. Nikad nije bilo ovako! A, kad već jeste, dajte da to iskoristimo. U redu, dovedite strance koji će da nose, ali dajte da nešto uradimo sa ovom našom decom, da se prilagodimo trendovima. Mnogo se promenio pristup u radu sa decom, testiranja, a mi se tome nismo prolagodili. Šta, ne možemo da nađemo nekoliko dečaka koji mogu da trče eksplozivno? Da razviju, dobro, možda ne kao Embape 37, 38, ali sigurno mogu brzinu 35, 36. Evo, Hrvatska ulazi u veliku smenu generacija, ispala je, a opet odigrala jednu istorijsku utakmicu. A, ja ne prihvatam da smo mi manje talentovani nego oni. Sigurno ne. Dajte da uzmemo jedno 25, 30 dečaka i da ih školujemo kako treba u narednih 10 godina. Pa, znate li odakle je taj Jordan krenuo? Ja kad sam prvi put otišao tamo, neke 2003. godine, oni nisu ni kostobrane nosili.”

Vi nećete biti debitant u Mozzart Bet Superligi. Ostala je zapisana ta sezona 2015/16, koju niste ni započeli, ni završili kao trener Čukaričkog, ali ste u 13 kola koliko ste vodili, doživeli samo dva poraza i presudno doprineli da klub završi prvenstvo na trećem mestu, sa samo bodom manje od Partizana...
“Mi smo ušli bili u plej-of, falila nam je jedna pobeda posle one podele bodova na pola, da osiguramo Evropu. Ja sam otišao kad je ekipa bila druga, sa pet bodova ispred Partizana. Rekao sam da ću voditi još utakmicu protiv Javora i da onda idem. To je bilo neko privatno zasićenje, neki pritisak, koji ovde u IMT-u nemam. Tu se desilo jedno veliko razočaranje za mene. To je bilo pre deset godina. Ja sam otišao bez ikakvih planova, bez ikakve rezervne varijante. Ali sam bio ubeđen da kad neko odlazi sa drugog mesta, ajde možda neće pljuštati ponude, ali bar će neko sigurno da me pozove. Mene niko nikad posle toga nije nazvao iz srpskog fudbala! Niko nikad nije pomenuo taj rezultat, niko to nije umeo da ceni, a nije bilo baš jednostavno u tom momentu razdvojiti Zvezdu i Partizan. Nije to, naravno, bila samo moja zasluga, Vlada Milojević je sezonu ranije uzeo Kup sa Čukaričkim, to je bio već kraj pika te ekipe, ali opet...”

IZ ONE AGONIJE, ODEM U OMAN ZA SIĆU

Ta situacija je odredila vaš dalji trenerski put, koji je bio, najblaže rečeno, neuobičajen:
“Sedeo sam, čekao godinu dana. Toliko sam bio razočaran. Išao sam na neke razgovore u drugu švedsku ligu, kažu mi radićeš za 4.000 evra i onda kad treba da potpišem, kažu, ali to je bruto, neto je upola manje. Ja ustanem i odem. Ozbiljno sam izmaltretirao i porodicu tih godina. I onda u toj nekoj agoniji, odem u Oman, bolje da vam ne kažem za koju cifru. Zove me neki jordanski agent, jer sam ja prethodno u Kuvajtu imao veliki rezultat, dogurao sam do polufinala AFC kupa, i pitao me hoću li u Saham, za mizernu platu. Pa mi onda kaže, ali 10 odsto ide njemu za proviziju, pa troškovi transfera tog novca padaju na mene... Mene kući mole da ne idem, pitaju me da li sam normalan, pa maltene sam u Čuki imao više. Ali, taj posao, ta cifra, dala mi je posle Emirate. To je ono kad verujete u nešto. U prva tri meseca sam imao osam pobeda, po jedan remi i poraz. I, još nije ni počela ta azijska liga u januaru, ja sam im pred Novu godinu rekao da ipak želim da idem kući, a oni su mi sami povećali platu dva i po puta. Bar nešto da zaradim. I onda sam igrao tu neku za njih legendarnu utakmicu, jer je tad prvi put jedan omanski klub pobedio u azijskoj ligi, igrali protiv kraljevskog kluba iz Bahreina. Pobedili u nadoknadi 4:3, a predsednik kluba iz Emirata koji je gledao tu utakmicu kasnije je, između mnogo naših trenera, rekao, dajte mi onog što je vodio Saham.”

Najveći marketinški stručnjaci kažu da nema bolje reklame od one “od usta do usta”, a vi ste baš tako dobijali poslove u arapskom svetu:
“Ja sam se svuda vraćao, u maltene svaku sredinu po dva ili čak tri puta, znači u savez Jordana, u klubove, meni su zapravo preporuka bili ti ljudi, jer u arapskom svetu, pošto je jedan jezik, onda se obavezno sve proverava i onda sam imao tu sreću da sam napravio tu neku generaciju u Jordanu koja je pre 10 godina otvorila put ovoj generaciji koja se plasirala na Svetsko prvenstvo. Zanimljiva je I priča iz 2017. godine. Vodio sam Valetu u kvalifikacijama za Ligu Evrope, prođemo San Marino u prvom kolu, u drugom igramo protiv Utrehta sa Ten Hagom na klupi. Prvu utakmicu 0:0 kod kuće, iznad svih očekivanja za tadašnje malteške uslove. Ja tu dovedem jednog omanskog reprezentativca, koji je ostao posle mene dve godine i bio, po meni, najbolji igrač lige. I u kontaktu sa tim agentom, sedimo na kafi, i on kaže onako hajde da se slikamo i pošalje fotografiju onom predsedniku kluba iz Emirata, Ahmedu. A ovaj mu kaže - odmah ga dovedi! I ja sam te godine u Diba Fudžairi napravio veliki rezultat. Vlada Ivić je, naravno, osvojio titulu bez poraza, Miloš Milojević sa jednim porazom, ali ja sam se plasirao u Pro ligu sa najvećim brojem ikad osvojenih bodova u jednoj sezoni. Oni su kasnije mislili da mogu bolje, doveli su Francuza za trenera, ali kad god bi im krenulo po zlu, mene su zvali, a i meni je to odgovaralo. Tako su me poštovali.”

Kakav je način života u arapskom svetu i kako ste mu se vi prilagodili?
“Ma, ja sam za tolike godine, četiri, pet puta otišao u centar Dubaija. Tamo su sva pravila ponašanja sa određenim razlogom. Od tih nošnji, koje su takve da bi izdržali te nenormalne vrućine, ili su im uši prekrivene zbog peska koji vetar nanosi iz pustinje, a vi taj vetar ni ne osećate na plus 50. Ili, žive uglavnom noću, baš zbog svih tih vrućina. Imaju svoju veru, ali poštuju i druge i ja sam se tamo lepo osećao. Kad je njima petkom dan za molitve, ja uglavnom nisam davao treninge, ali i oni znaju da ja nedeljom idem u crkvu. Kad sam ih doveo jednom baš ovde na Zlatibor, oni i dan danas pričaju o našoj hrani, da se nigde lepšte nisu osećali. Teško je podneti te vrućine, meni je zbog toga otišao jedan bubreg, ali ja sam tamo finansijski dobro prošao, verovatno bolje nego da sam radio u Srbiji. Međutim, ostala je žal, jer mislim da sam mogao da doprinesem ovde. Taj odlazak mi je mnogo teško pao. Zato želim sada IMT-u, Radetu i Peletu, da dam sve što mogu punim srcem.”

“DIŽI ALIVODIĆA, SPUŠTAJ NINKOVA NA BEKA”

Da se još malo vratimo na Čukarički, gde ste dugo radili u mlađim kategorijama:
“Najveći kvalitet trenera je rad. Rezultati mogu biti uslovljeni protivnikom, nekom drugom objekvtivnom okolnoću, ali rad je za mene primaran, taj koji na kraju i dovodi do rezultata. Ja kad sam bio mlad trener, mislio sam za sebe da sam najbolji u Evropi, a verovatno nisam znao ništa. To mi je i rekao Đorđe Gerum, koji me je spustio na zemlju. Njemu i Banetu Smiljaniću najviše dugujem. Kada sam preuzeo omladince Čukaričkog, generaciju 1979. godište, mi nismo ni bili svesni da imamo milione u svojim redovima. Braća Dudić, Nuhi, Stojaković, Ivan Popović, levi bek koji je posle igrao u Vojvodini, nekoga sam sigurno zaboravio. Posle sam priključio godinu dana mlađeg Pavlovića, koji je posle igrao u Belgiji, pa Nikolu Trajkovića. I mi za šest meseci dođemo u situaciju da se trkamo sa Partizanom za titulu prvaka, i to Partizanovom generacijom Ilijev, Duljaj, Arnaut... Za jedan bod su nam uzeli titulu. I tek tada u klubu shvate šta imaju i prebace celu generaciju u prvi tim. Tog Trajčeta na primer, niko u klubu nije video, trebalo je čak da ode iz kluba, i mi idemo na neki turnir u Solun, imamo pravo dvojicu starijih da povedemo, ja povedem njega i on nam tamo otvori oči. To nije ono dete koje je bilo začepljeno u klubu, svi idu za nama i pitaju ko je ovaj. Onda sam postao pomoćnik Gerumu u prvom timu, preskočio sam generacije 81, 82, 83, pa sam se vratio na omladince 1984, Miloš Ninković, Pele Govedarica... Kad sam 2006. godine preuzeo prvi tim u Prvoj ligi, opet nismo bili svesni šta imamo. Bežanija je bila prva, Mladost Apatin druga za bod ispred nas, ali se Čuka sezonu kasnije prošetao do Superlige.” 

Bilo je puno anegdota u tom periodu:
“Imate, recimo, Alivodića koga je klub doveo kao desnog beka iz Novog Pazara. A meni u isto vreme dolazi na probu Pavle Ninkov. Pazite, dolazi iz Rada na probu. Kaže, mogu sedam dana kod vas, da ili ne, ako ne, imam neku drugu opciju. I tu moram da pomenem starog profesora Ugarkovića sa DIF-a, koji je radio meni testiranja igrača, ja sam kod njega odlazio da mi pročita te rezultate. I sad, kako to ono uvek bude, on meni kaže: ovaj po meni jeste, ovaj nije, ovaj manje-više isto kao prošli put, ovaj ne može da trči. I onda me pita, imaš neko novo ime, ko je ovaj Pavle Ninkov? Šta igra taj dečko, napisao je u formularu da je krilo? Kaže, vraćaj ga na beka, a diži ovog Alivodića na krilo. Ovaj ima potrošnju 62, a ovaj ne može toliko da se ponavlja. I sad, da vam ne pričam na kakvo negodovanje naiđem kod obojice, jedan me čeka ispred hotela kaže šefe ne mogu ja da igram defanzivu, mene driblaju, ovaj drugi isto kuka. Svi znaju kakvi su igrači postali. Onda se pojavljuje štoper Vilotić iz Žarkova, stalno mi je govorio ja sam na prekretnici završiću Pravni fakultett, ja ga priključćim prvom timu, odemo u Niš, on skoči, da gol, kasnije postane kapiten Zvezde. Ili Marka Blažića iz Mladenovca. Odem ja tamo privatno u onu banju Selters, oni neće da me puste, kao ne rade taj dan, i ja odem po nekoj vrućini da gledam utakmicu neku, jedini sam čovek na tribinama bio i vidim Blažu, kakva desetka, kakav talenat, ali on posle utakmice skine dres i gađa sudiju. Ispalo je da su oni ortaci i da je to bila šala, ali ja u tom trenutku pomislim svašta. I posle me zovu razni neki tipovi za njega, jedan mi kaže: ‘otvori se, pa ću da ti ga dovedem.’ Ma, važi. Kad sutradan, Blaža i njegov otac čekaju me na parkingu ispred kluba. Ja ih odvedem kod Darka Ramovša i ostalo je istorija.”

Priči nikad kraja. Iz svake reči, vidi se koliko je Zoranu Popoviću nedostajao srpski fudbal. Neka nešto ostane i za sledeći put. Jer, već od 18. jula, biće ponovo u epicentru zbivanja.