Banjaluka ovih dana slavi istorijski uspeh Borca u osminu finala Lige Evrope. I hvali igru izabranika Mladena Žižovića. A njih je sve u direktnom duelu uspeo da “oseti” i naš dopisnik iz Sarajeva Marko Tešanović, inače i kapiten Famosa iz Vojkovića. Jer baš je Famos udario na Borac u četvrtfinalu Kupa BiH. I udario naš Marko na Stojana Vranješa i ostale. Nije se baš dobro proveo. Pa da vidimo iz prvog lica kako je to kad oni koji fudbal igraju iz ljubavi izađu na megdan onima koji fudbal igraju na profesionalni ugovor…

---

Sećam se dana kada sam počinjao da treniram fudbal. Maštao sam o igranju na velelepnim evropskim stadionima. Maštao sam o dresu Crvene zvezde, Mančester Junajteda, Barselone...

Malo po malo, ljubav prema fudbalu odvlačila me je i na drugu stranu, sportskom novinarstvu. Beše tad 2010. godina, a ja u dilemi za upis na fakultet. Imao sam tada još ambicije da se okušam kao fudbaler u nekoj jačoj ligi, ali se odlučih na stih iz Šobićeve pesme: “Ne morah na fakultet, al' mi se omaklo...”

Odlučim tada da ne zapostavim svoju prvu ljubav – loptu, nego spojim ugodno s korisnim. U redakciju na posao po platu. Na teren u slobodno vreme za ljubav.

I tako već 15 godina.

(Vasilije Marković, Sanel Konjhodžić)

Da mi je tada neko rekao da ću u isto vreme morati da izveštavam sa neke bitne utakmice i da budem akter iste, ne bih mu verovao. Sudbina je promešala karte i odlučila da jednu utakmicu učini specifičnom.

Četvrtfinale Kupa Bosne i Hercegovine u kojem su snage odmerili prvoligaš Republike Srpske Famos iz Vojkovića, simpatični klub iz jednog malog mestašca nadomak Sarajeva, i banjalučki Borac.

Ne bi to toliko bilo čudno, da Borac samo šest dana pre toga nije ostvario najveći uspeh u klupskoj ali i državnoj istoriji. Plasirali su se Banjalučani u osminu finala Lige Konferencija. Gle čuda, istorijski uspeh za njih, a četvrtfinale Kupa BiH istorijski uspeh za njihovog rivala.

Ne bi ni tu ništa bilo čudno da jedan igrač ne mora u isto vreme da igra, ali i da izveštava sa iste utakmice. I to sa kapitenskom trakom na ruci, sa pregršt emocija, karijerom na izmaku, svestan sreće da je uspeo da spoji dve najveće ljubavi u isto vreme. Teško, ali moguće je...

U dresu svog voljenog kluba, u kojem je počeo seniorsku karijeru i gde će istu i završiti, potpisnik ovih redova je ponosan izašao na, ne baš ravni i ne toliko zeleni teren Famosa, sa fluorescentnim povezom oko ruke, da vidi kako je igrati protiv ekipe koja je šampion države. Ekipe koja je prethodne sedmice punila novinske stupce širom Evrope i ekipe čiji je mesečni budžet nebo i zemlja u odnosu na simpatičnog prvoligaša Republike Srpske.

Podvig plasmana u 1/4 finale Kupa BiH, bio je samo nagrada za ekipu koja u svojim redovima ima policajce, profesore, ekonomiste, pravnike, ali i jednog novinara... Koji neće baš po lepom pamtiti pomenuti meč. Ne zbog poraza 1:3. On je boleo mnogo manje od batina koje je primio u duelu sa Borcem.

Mada ni on, ruku na srce, nije ostao dužan...

Rukovanje na centru sa Stojanom Vranješom, kapitenom Borca, te razmena klupskih zastavica uz prigodno čestitanje evropskog uspeha, bilo je uvertira u 90 minuta u kojima se sve te počasti zaboravljaju. Želja jednog prvoligaša da pokaže zube favoritu bila je jača od svog divljenja, pa je mantra “srce na teren”', bila jedini izbor.

(Vasilije Marković, Sanel Konjhodžić)

Sastanak u svlačionici, međusobno loženje i smišljanje plana kako pružiti što bolji otpor Borcu. Malo nam je poremetilo planove to što napadač Keno, večito nervozni ali izuzetno brz i opasan, ne može igrati. Poklopile mu se smene u policiji, ali idemo sa alternativom.

“Nema straha”, jednoglasno uzviknusmo i izađosmo u plavoj garnituri, lepo ošišani, obrijani, sređeni..Jer se utakmica, tobože, prenosi na TV-u.

I stvarno, moj Famos se nije prepao moćnog rivala, koji je, ruku na srce, došao u izmenjenom sastavu. Od onih 11 što istrčalo na megdan Olimpiji u Ljubljani u startnih 11 ama baš nijedan. I od stranaca samo Slovenac Gregor Bajde, prethodno je odigrao samo 36 minuta za Borac. Ali bili su tu Stojan Vranješ, David Čavić, Viktor Rogan, Maks Juraj Čelić, a svi su oni igrali u Ljubljani, istina kao rezervisti.

Što se mene lično tiče, trebalo je da kao vođa predvodim ekipu do novog podviga. U sredini terena Stojan Vranješ, Amer Hiroš, a kao krilni igrač u centar ulazi i David Čavić. Vihorno lakonogo krilo, koje će mi još više otežati posao u zadatku koji mi je u svlačionici zadao iskusni šef struke Darko Vojvodić.
"Teša, blizu na sredini, ne dajte im puno prostora i igrajte jako", bile su reči čoveka koji je više od svih nas 22 verovao u čudo.

I stvarno je tako i bilo. Disao sam Hirošu za vrat, jer sam znao da mu je potrebno samo malo prostora da nešto izmisli. Moj saigrač iz veznog reda Ajdin, Meša Baždarević iz Hadžića, je dobio zadatak da igra “flastera” na Vranješu, a morao nam je pomoći i Nikola zvani Džidža, moj saborac iz srca terena, pa se ne zna kome je bilo teže, a-ha-ha.

(Vasilije Marković, Sanel Konjhodžić)

Sve u svemu, dobro smo im parirali u prvih pola sata, ali su ga “zabili” iz prekida. I desetak minuta kasnije nekako izjednačismo. Zabio ga Blaža iz mrtvog ugla, a sa tribina se začu “Bravo Maikon”, jer je, ko se seća toga, nekadašnji Interov bek nekoliko puta u karijeri postizao slične golove. Razjareni u zagrljaju pred tribinama povikasmo ‘ajde sad još jače’..

Slavlje sa navijačima nam je stvarno dalo veliku snagu, pa smo do kraja poluvremena nastojali da sačuvamo rezultat u čemu smo i uspeli. Udarih Čavića dva puta po nogama, uz naravno sportsko izvinjenje. U pauzama kod prekida ćaskanje sa Hirošem i Vranješom o evropskim utakmicama, očekivanjima, izazovima.. Ali kad sudija opet da znak, idemo na glavu. Bilo je tu i čistih uzetih lopti i dobijenih duela, ali sve u svemu u svlačionicu sam išao umoran, srećan, ponosan i zajedno sa ostatkom ekipe ispraćen aplauzom. Pokazali se zubi evropskom Borcu i dobila se neka dodatna snaga.

Istina, bilo je malo nervoze jer smo pred kraj prvog poluvremena dobili četiri žuta kartona, pa se uz tradicionalne psovke I povike sa tribina upućene glavnom arbitru, otišlo u svlačionicu gde smo pokušali nastaviti kovati pakleni plan neporaženosti.

“Ljudi, vidite da možemo s njima “, ispalih iz prve, u nastojanju da povećam motiv i dodam ‘goriva’ već dobrano istrošenoj energiji kod mojih saigrača.

‘Momci, možemo li svi?’ pogledasmo se, a onda iz ćoška stiže jedna očekivana opaska..

‘Što nećemo moći, pa nije Totenhem’, reče Mare Marković, inače zatvorski čuvar I standardno nam izmami osmeh na lice .Štoper. Igračina. Ali što bi se reklo - luda glava. Jer da je imao glavu, ruku u vatru stavljam da bi sada zgrtao milione od fudbala i igrao možda upravo u tom Totenhemu. Ali džaba, luda glava..

(Vasilije Marković, Sanel Konjhodžić)

E, drugo poluvreme ipak nešto drugačija priča. Dobro su nas stisli od početka, u par navrata smo uspeli da osujetimo te napade i iznesemo loptu. Pogotovo, preko desne strane gde smo desni bek Blažić i ja, uspeli da na iskustvo nešto uradimo. Ali, kad igrate protiv jakog protivnika konstantno trpite pritisak. Zabiše nam dva brza gola i povedoše s 3:1. Gledasmo se u neverici da ćemo se teško vratiti u meč, ali sa jasnim stavom da se muški borimo do kraja.

I u svom tom nadmudrivanju sa favorizovanim Borcem, jednog ću se trenutka dugo sećati. Uposlih desnog beka po strani, te izborismo aut. On mi baca loptu iz auta, primam je, a iza leđa ide mladi Stefan Marčetić. Nadahnut, motivisan i mlađi 15 godina. Pokušao sam da se zagradim i na kvarno izborim faul, ali ne dade se. Udarac u leđa, dovoljno jak da nezgodno padnem na ruku, lakat se podvije poda mnom i svom težinom padnem na njega. Osetim neko krckanje u laktu i znam da nije dobro. Tek videh i kakvi su dueli evropskog Borca, a kakvi novinara-fudbalera, koji loptu pika iz ljubavi, a ne zbog profesionalnog ugovora. Sledeće čega se sećam jesu kola hitne pomoći, rotacija, rentgen...

Na svu sreću, loma nema, ali ima iščašenja lakta, kidanja ligamenata i langeta oko vrata i ruke.

Dovoljno da se zapamti istorijska utakmica za jedan mali klub u kojem nastupa potpisnik ovih redova...

Da se zapamti Stefan Marčetić, Borac, i poraz koji je boleo manje od 70. minute...

Ali i lep gest...

Stojan Vranješ i Amer Hiroš koji su svesrdno ustali sa klupe, prišli, zagrlili, pružili podršku i poželeli brz oporavak.

Dovoljno da jednom rukom otkucam tekst o utakmici, ali i poželim da se što pre vratim na teren, i nastavim da pikam fucu. Iz ljubavi.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Novinar protiv evropskog Borca, ali stvarno: Sećam se duela, pa kola hitne pomoći…

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

Rukomet

eKošarka

Bejzbol

Kriket

Stoni tenis

Ragbi

Dota

LOL

eFudbal

Najava mečeva