Partizanov jedini put: Finala se ne igraju, nego pobeđuju

Mada se uglavnom oglašava citatima iz Biblije, nacrtao je Maki Banjak put kolegama iz Partizana ka peharu, tako što je u ponedeljak veče na Instragramu napisao:

„Neko je jednom rekao da se finala ne igraju, nego pobeđuju“.

Tom objavom podsetio je na misao mudrih trenerskih glava koju je u poslednje dve decenije naročito eksploatisao Žoze Murinjo, dobio dosta lajkova, između ostalog sadašnjih i biših fudbalera crno-belih i jasno stavio do znanja kakva klima vlada u „Zemunelu“ pred završni meč sezone. Za Parni valjak – najvažniji.

PARTIZAN - TIM ZA FINALE KUPA

Pobedi li u poslednjoj utakmici Kupa Srbije za takmičarsku 2020/21 popraviće sliku o sebi, zamagljenu ranom eliminacijom iz Evrope i još jednim dvocifrenim zaostatkom za večitim rivalom u prvenstvu. Sudeći prema tonu kojim su u ponedeljak na zvaničnoj konferenciji za novinare pričali trener Aleksandar Stanojević i kapiten Vladimir Stojković, crno-beli „gore“ od želje za iskupljenjem u navijačkim očima i tragaju za svedočanstvom kako su u rangu sa večitim rivalom. U prve dve utakmice ovog ciklusa nisu pobedili (1:1, 0:1), a ako im treća bude sreća imaće argumente da posegnu za krilaticom „spasena sezona“.

Baš kao što je bio slučaj 2019. kad su, takođe na stadionu „Rajko Mitić“ trijumfom u finalu kupa izvadili superligaške fleke ili lane, kad su najvećeg konkurenta savladali u polufinalu i tako razgalili Grobare, iako su ubrzo ostali bez trofeja. Danas se bore za povratak znamenja u Humsku i mada pojedini navijački stihovi govore i lepoti igre nikog na crno-beloj strani Topčiderskog brda ne interesuje kako će to izvesti. Jer, retko ko se seća neke dominantne partije protiv Javora (2016), efektnih poteza u duelu sa večitim rivalom (2017), superigre u Surdulici kad je Mladost pretila da zaposedne tron (2018) ili umiranja u lepoti na Marakani (2019), ali zato svi pamte trazje glavom Marka Jovanovića i Dušana Vlahovića, presudu Nikole Milenkovića, hitac Marka Jankovića i snalažjivost Saše Zdjelara, osećaj za prostor Bojana Ostojića...

Takav Partizan žele Grobari u finalu kupa. Siguran u ono što radi, sa samo jednim zadatkom, da postigne gol više od protivnika. Kako će izgledati u polju almanasi ne pamte. U njima ima mesta samo za grupnu fotografiju fudbalera kojima lice osvetljava blještavilo pehara. Crno-belu, nadaju se u Humskoj.

Baš kao što se nadaju da bi mogli da dočekaju igrače od kojih se znatno više očekivalo. Primera radi, Lazara Markovića i Miloša Jojića. Obojica su bila neprepoznatljiva na 163. i 164. večitom derbiju, bez konkretnog uticaja na ofanzivne akcije i ovo im je poslednja šansa za popravni. Jer, njih navijači neće toliko pamtiti po golovima i(li) asistencijama Inđiji, Metalcu, Proleteru ili Voždovcu, Novom Pazaru ili Mačvi. Pečat se udara protiv Zvezde, a toga bi oni kao izdanci škole trebalo da budu svesni. Makar onoliko da ono što su prikazali u dosadašnjem toku sezone nije dovoljno, imajući u vidu njihova imena, reputaciju i očekivanja.

I evo im prilike. Jojiću, da podseti na 2013. kad je igrao kao u transu i golom iz slobodnog udarca na večitom derbiju rešio pitanje prvaka. Markoviću da se vrati na nivo iz 2012. kad je brzinom lomio odbranu crveno-belih i naterao Milana Jovanovića da zatrese sopstvenu mrežu. Bilo nekad. Može li opet? Ili, u slučaju fudbalera posebnih referenci, moralo bi opet.

Jer, postoji samo jedan način da se uđe u istorijske čitanke. Da se postigne gol za pobedu u utakmici vrednoj trofeja. To je onaj potez koji briše sve greške i potiskuje u drugi plan igru. Pitajte samo Sašu Ilića (strelca na Marakani 2001), Lamina Dijaru (autora het-trika protiv Zemuna 2008), Nenada Đorđevića (pogodak iz slobodnjaka najavio rušenje Sevojna 2009), u novije vreme Jovanovića, Vlahovića, Milenkovića, Jankovića, Zdjelara ili Ostojića.

Njihova imena zveče. Traži se dopuna liste...