Popni se na viseće vrtove Vavilona i zapiši ovo: Kolevka civilizacije ide na Svetsko prvenstvo

Vavilon, legendarni grad sa ostacima Ištarine kapije i pričama o Visećim vrtovima, Klinasto pismo, točak, prvi zakoni poput Hamurabijevog, sve je to nastalo na teritoriji Mesopotamije, pre 5000, 4000 i 3500 godina. Verovatno nema značajnijeg mesta na svetu za razvoj civilizacije od teritorije današnjeg Iraka. Oduvek je zemlja Hamurabija, Sargona, Nabukodonosora, Asurbanipala, Gilgameša... Bila riznica svega što fascinira ljubitelje istorije, ali nikada u fudbalu nije bila sila, ni blizu čak i komšijskom i rivalskom Iranu.

Čekao je Irak 40 godina na plasman na Svetsko prvenstvo, još od 1986. i Mundijala o Meksiku, ali je sada čekanju došao kraj. Irak je savladao Boliviju 2:1 (1:1) u finalnoj utakmici interkontinentalnog baraža za plasman na Svetsko prvenstvo i drugi put se u istoriji plasirao na najveću planetarnu smotru. "Pogledaj njegove zidine, čvrste poput bronze... Popni se na njih, prođi njima, ispitaj temelje i vidi. Zapiši ovo na tablicu, da ime tvoje ostane zanavek", kaže se u Epu o Gilgamešu, govoreći se o zidinama Uruka. A, Irak je danas konačno dotakao ne zidine Iraka, nego nešto još lepše, fudbalsku verziju Semiramidinih visećih vrtova.

Grejem Arnold, taj stari vuk svetskih kvalifikacija, još jednom je dokazao da su iskustvo i prekaljenost u baražima jači od svakog pritiska. Australijanac koji je preuzeo Irak u najtežem trenutku, posle odlaska Španca Hesusa Kasasa koji je postavio temelje igre aktuelne generacije, pokazao je taktičko znanje koje se može simbolično poistovetiti sa mudrošću drevnih vavilonskih stratega.

Arnold je čovek koji diše ovakve utakmice. Setimo se kako je odveo Australiju na prošli Mundijal preko onog čuvenog baraža sa Peruom, kada je znao da uvede čuvenog golmana Redmejna da odbrani penale Inkama. On zna kako da pripremi ekipu za 90 minuta koji znače život ili smrt.

Pod njegovom palicom, Irak je igrao organizovano i hirurški precizno. Iako su Bolivijci imali 17 kornera, Arnoldov bedem je bio postavljen tako da protivnik nijednom nije imao čistu poziciju. To je onaj njegov prepoznatljivi stil, ekipa koja ne paniči ni pod najvećim pritiskom.

Uspeo je da ubedi "Lavove Mesopotamije da su nepobedivi. Njegova odluka da se fokusira na prekide donela je prvi gol Al Hamadija, što je bio klasičan "arnoldovski" potpis, maksimalna efikasnost iz minimalnih prilika.

Njegov zagrljaj sa igračima na kraju meča u Montereju slika je čoveka koji je znao tačno šta radi. Dok su mnogi sumnjali, stari trenerski vuk je mirno povlačio poteze, znajući da se istorija ne piše lepšom igrom, već rezultatom koji ostaje urezan u kamen.