PRELAZZI: I šta si video, Hari?

Da je svet malo drugačiji, hajde, reći ćemo to i ovako, da je svet malo bolji, malo pošteniji, da je sport i dalje onaj iz naših romantičnih zabluda, da nismo izlizali, svi zajedno, te reči na koje sada prevrćemo očima, za koje pričamo da su bljutave, da su nebitne, da samo naivni mogu u njih da poveruju, reči poput Ljubav, Odanost, Odgovornost, Zajednica, jeste li već zaspali ili su svi ti arhaični izrazi nešto pobudili u vama, da te reči još nešto znače i da nam ne treba prevodilac sa starosrpskog i staroengleskog i staroljudskog, samo bi se tada ova saga završila drugačije.

Ne mora ni da je drugačiji, ni pošteniji, ni bolji, hajde da ne preterujemo, ali zamislimo samo da je svet tek nepredvidiv.

Pukla bi ona kontra, Bergvajn bi povukao a Son je prebacio na levu nogu pa PLJUS u malu mrežu, euforija na ponovo punom stadionu, i tako bi Totenhem pobedio šampiona, a čovek koji je bio negde daleko na tribinama i još dalje u mislima, stotine i stotine milja i stotine i stotine hiljada funti daleko, znao bi šta ne sme, a šta mora da uradi.

20.00: (1,57) Viljareal (4,00) Granada (6,00)

Onda bi ušao u svlačionicu, tamo odakle se još čuje pesma, a dopire i pesma navijača koji ne žele da odu kućama – malo je, setimo se i toga, lepših osećaja nego kad tvoj tim odigra tako dobro da ti se ne ide nigde, da bi ostao da spavaš na toj tribini, policajci vas više i ne teraju, nego su i oni, jadni, molećivi – i poneki navijač i dalje peva o njemu, mada više nije siguran da li ga vole ili on to čuje prezir u tim stihovima, i izgrlio jednog po jednog saigrača.

Ma ne, još bolje, upao bi na teren toliko brzo da bi redari pomislili da je neki huligan, a on bi svejedno utrčao, pun sprint jer je spreman i jer je problem sa fitnesom bio izmišljen i samo bela laž pošto je sve već dogovoreno između Danijela Levija i šeika, čeka se samo da prođe nedeljno veče pa da se obnaroduje, utrčao bi i podigao ruke.

Ne u znak pozdrava, već izvinjenja.

Šamar šampionu na premijeri: Kejn sa tribina gledao ples Sona protiv Sitija (VIDEO)

Oprosti, Sone, ni sa kim se nisam razumeo kao s tobom i ni sa kim opet neću tako, ajmo mi opet ono naše, da se zabrojimo kod golova i asistencija; oprosti Tanganga, i Skipe, ti što imaš nefudbalsko ime i stas a evo te u prvih jedanaest, i ti si potekao u ovom timu i tebe možda najpre ne bih smeo da izdam; oprostite vi stranci, došli ste ovde jer su vam rekli da ćete igrati u najboljoj ligi na svetu i sa jednim od najboljih špiceva, a ja sam nešto mislio da odem; oprostite Davinsone i Eriče Dajeru, igrali ste vas dvojica natrag protiv svih milijardi koje su uložene protiv vas i protiv svih nas i protiv zdravog razuma; oprosti Nuno, dobar si tip i nisi zasluživao da ti početak mandata prođe u “ide-ostaje-ipak ide-ma ostaće-garant ide” natezanju i naprezanju.

Da je svet malo drugačiji, jedna utakmica bi, kao što jedan slučajan susret na ulici ili supermarketu, ili jedna trojka u poslednjoj sekundi, ili jedan ispit ili jedna saobraćajna nesreća, jedna utakmica bi mogla da promeni sve.

Utakmica, doduše, nimalo obična, u kojoj aktuelni šampion, najskuplji (po transferima, ako već u Parizu misle da nije i po apsolutnoj vrednosti) tim na planeti, igra protiv sastava koji je em skrpljen, em im ne igra najbolji igrač – a ne igra jer su ga upravo oni kaparisali – em je to prvi meč novog trenera, iza kojeg nisu svi ni stali.

I gubi. Lepo, glatko, slavno, zasluženo.

Hari Kejn, jer je on bio toliko daleko iako fizički u Londonu, znao bi i posle te utakmice da se Totenhem, onaj klub što su ga zvali “one man team”, neće boriti za titulu a da će je Siti verovatno osvojiti, a možda osvoje i tu Ligu šampiona, pa bi opet pozvao Danijela Levija i rekao, ma znaš šta, ostajem i nemoj ništa više da me pitaš.

Pa bi uleteo u teren ili svlačionicu, pa bi sazvao konferenciju za štampu i novinarima rekao da želi da pobeđuje, jer svaki sportista želi da pobeđuje, ali ne želi svaki sportista da dobije sve na tacni, on bi malo i da se pomuči.

Pa bi se izvinio navijačima i molio za oproštaj, ali ne kao što to umišljene zvezde znaju, ne zato što mu je neki PR-stručnjak rekao šta da uradi, nego baš od srca, iz duše.

Postoji nada, uvek postoji Nada, i to je jedna od tih dosadnih reči na koje ne obraćamo više pažnju, čuješ Nada, ko još u to veruje, ali gospođa nije preminula jer kažu da kofere pakuje poslednja, i sada čeka u nekom ćošku i nada se da će Kejn poslati tu poruku u nekoj WhatsApp grupi i ostati u belom dresu.

Samo što svet, je li, nije drugačiji nego baš ovakav kakav je i kakvog smo ga napravili, i sport nema veze sa našim romantičnim zabludama nego sa parama, marketingom, politikom, pa je sve totalno jasno, i jedna utakmica, ma koliko herojski da je odigrate, predstavlja tek malenu pobedu u ratu koji se mora izgubiti.

I nije fudbal nepredvidiv, nego se sve odvija baš onako kao što mora i ništa nas više ne može iznenaditi: do narednog vikenda, verovatno – i utoliko brže baš zbog tih 1:0 na Vajt Hart Lejnu – Hari Kejn će obući svetloplavo i to će mu stajati malo čudno kao što je u nedelju po podne stajalo Džeku Grilišu a onda će se svako navići, sem onih okorelih navijača Totenhema, ali ko njih, ko nas pita za bilo šta.

Pep Gvardiola će dobiti dijamantsku trešnju na vrhu svoje torte na dvanaest spratova, a možda se neće ni tu zaustaviti jer zašto bi, nije kao da im preti neka kazna, nije kao da funkcioniše ono, rekli bi Crnogorci, “zastiđe” zvano finansijski fer-plej; možda je u glavi Katalonca i kraljevske porodice Abu Dabija upaljena lampica pa će da dovedu i Sona jer dosta ih je taj Korejac nervirao i trošio im živce.

Samo, kad se bude podizao taj trofej, a podizaće se trofej često, jer svet nije ni dobar ni pošten i jer sport nema nikakve veze sa našim romantičnim zabludama, hoće li i Hari Kejn pomisliti da možda, samo možda, nije bilo vredno svega, i kako je bio glup pa nije to sve video onog dana kada je na semaforu, dok je Son hvatao počasni krug pred navijačima koji nisu hteli da idu kući, pisalo Totenhem – Mančester Siti 1:0.