.jpg.webp)
M. PrelevićPRELAZZI: Kada je Bog poslao sunce na Lit
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 6min | sub. 07.11.26. | 10:01
“Sunshine on Leith” se ne peva iz grla, ona kreće duboko iz stomaka, pa je osetite u želucu, pa vam se kičmenom moždinom popne u onaj deo uma koji vam je davno, mislili ste, zakržljao, sve dok ne napravi prolaps u vašem srčanom zalisku
Neki drugi ljudi, neki drugi narod, neki drugi navijači bi posle takve utakmice – a nije ih bilo mnogo u njihovoj istoriji, pa da se lako naviknu – pevali o pobedi. Ili bi, još bolje, još ubitačnije, pretili najvećem rivalu, pokazivali mu metaforičnu ili pravu zadnjicu, rugali se onima koji hrle prema izlazima, poniženi i poraženi. Podsetili bi ih na rezultat, jednom, pa još jednom, za svaki slučaj.
U zelenom delu Edinburga se sve radi drugačije.
Izabrane vesti
Kada je prošlog vikenda na Hampdenu Hibernijan pobedio svog gradskog rivala i plasirao se u finale Liga kupa – nije nebitno, ali nije ni neobično, što se u tom, a i u ovom trenutku, Hibsi nalaze na samom dnu prvenstvene tabele – prvo je njegovim igračima, a onda i onima koji su to gledali na televiziji, a onda i svima nama koji živimo na internetu i ponekad se, samo ponekad, na njemu poradujemo nekom snimku, priređeno još jedno malo čudo.
Neki bi drugi pisac rekao da je to bilo iz hiljade grla, a da je zvučalo kao iz jednog; ali “Sunshine on Leith” se ne peva iz grla, ona kreće duboko iz stomaka, pa je osetite u želucu, pa vam se kičmenom moždinom popne u onaj deo uma koji vam je davno, mislili ste, zakržljao, sve dok ne napravi prolaps u vašem srčanom zalisku.
“My heart was broken”, počinje ta pesma, i nema manje fudbalske fudbalske himne, i nema veće rečenice koja preciznije govori o fudbalu od te koja sa njim nema nikakve veze.
Neki bi drugi novinar sada isporučio faktografiju te utakmice koju je zaista vredelo gledati: Klaudio Braga, restl iz one sjajne prošle sezone Hartsa, u kojoj nisu došli do titule samo zato što nisu iz Glazgova, doveo ih je u vođstvo, pa je Martin Bojl izjednačio, pa je Džejmi Mekgrat pogodio u 42. i nekako je – a to je možda veće čudo od svih – ostalo 2:1, za prvu pobedu Marinka Redijka (zove se Marink, a ne Marinko, da ne bude zabune) otkako je preuzeo ekipu, i za novo putovanje u Glazgov 13. decembra, kada ih čeka Rendžers.
Manje važno, verujte.
Nekada su dešavanja na tribinama, ono kad se postavlja koreografija, ili ono kada se viče da smo šampioni, ili ono kada se okrenu leđa rivalu, samo predigra za fudbal; a dešava se, eto, da je fudbal priprema za glavnu stvar, tek lagani peting od 90 i kusur minuta, da je to samo scenario što neumitno vodi do glavne predstave.
To glavno je “Sunshine on Leith”.
Pustite taj snimak, i nemojte da budete nestrpljivi; znamo da nam svima pažnja danas traje minus deset sekundi, znamo da je lako palcem povući na gore i pojaviće se neki novi klip, neki novi gol il’ obnažena devojka il’ oboje, sve češće, ali neka, dozvolite sebi intermeco od tri minuta, ni sekund duže.
Toliko vremena svog dana dugujete ljudima koji umeju da se raduju i da tuguju, toliko vremena dugujete sebi i svom srcu i svojoj kičmenoj moždini i svom stomaku u kojem će se nešto, ako nismo još do kraja atrofirali, nešto probuditi i zapevati.
Neki bi drugi kolumnista podsetio da je često, a svakako češće nego što uspesi (koji uspesi?) tog kluba zavređuju, pisao o Hibernijanu, i da je pred ono prošlo finale Liga kupa sav nadahnut parafrazirao “Trejnspoting” i Irvina Velša i Džordža Besta i pokušavao da baci neke magije kako bi napokon stigli do trofeja. (Nisu stigli.)
Pa i to bi bilo nebitno i nedostojno ova dva-tri minuta.
Utoliko više što “Sunshine on Leith” nije neka tradicionalna škotska pesma, nije se pevala vekovima uz gajde uz ovčji “haggis”. Zapravo je nastala tek 1988, i bila minorni hit grupe Proclaimers. Braća blizanci Kreg i Čarli Rid imaju ono mnogo poznatiju koračnicu, “I’m Gonna Be (500 Miles)”, koju znate iako ne znate da su to Proclaimersi.
“Sunshine on Leith” zvala se kao album, i nekako je dogurala do 41. mesta na listi. Kreg Rid je godinama uzalud tvrdio da je to najbolja pesma koju je ikada napisao i da je svesno odbio da pravi bilo kakve kompromise.
Glavešine iz diskografske kuće smatrale su da će singl bolje proći ako se skrati za radio, ali autor nije odustajao; sećao se dana kada je leteo iz Londona natrag kući i kako je video edinburšku reku i luku i kraj Lit okupane suncem i kako je shvatio šta mu sve to znači. Dom, poznato mesto, poznati ljudi, tvoji ljudi.
U originalnoj pesmi – nije to neobično kada su posredi fudbalske himne, da se otmu i da počnu da žive svoj život – nema ni naznaka fudbala, pa ni Hibernijana, nema rezultata ni gola u devedesetom minutu. Ali ima povređenosti, nežnosti, zahvalnosti što si živ, i što postoji neko ko je tu za tebe. Brat sa tribine ili tvoj nesrećni fudbalski klub, malo li je?
Kao i sve najbolje stvari, i ovo je bila skoro pa slučajnost: kada su navijači Hibsa devedesetih branili svoj klub od bizarnog potencijalnog ujedinjenja sa Hartsom, u kampanju su se uključila i braća Rid, na jednom skupu puštena je “Sunshine on Leith”, a kada su osvojili Liga kup 1992. neko je na snimke slavlja nakačio baš tu melodiju, i to je bilo sasvim dovoljno.
Ta joj lokalnost daje uverljivost; to što desetine hiljada ljudi pevaju o samo jednom dalekom ćošku Škotske čini da nas gađa mnogo više nego što bi to radile neke univerzalnije, opšte, i samim tim opšte-prazne teme i toponimi.
Ima i do načina na koji se melodija prolama; ostavlja ti dovoljno vremena da zažmuriš i udahneš. Na početku nisi preglasan, slušaš ljude oko sebe, nepoznate ljude koje grliš; možda i ne znaš tekst, ili nisi siguran kako ga Škoti izgovaraju, ali reči se ponavljaju, to te ohrabri, i kada dođe ono “and your birh, and my birth”, već si pomalo iz Edinburga, čak i ako nikada nisi bio tamo.
A kada se sa tribine zaori “Srce mi je bilo slomljeno”, pa onda ono “Sorrow, sorrow, sorrow”, ima tu i više nego dovoljno samosažaljenja za svakog ko je voleo, a posebno za one koji su voleli jedan fudbalski klub; i kada u narednoj strofi dođe ono o suzama koje se suše, o sreći koja se vraća, pravi fudbalski navijač, a posebno navijač fudbalskog kluba Hibernijan, zna koliko će ona kratko trajati.
Jedno novembarsko po podne u Glazgovu, kada se zahvaljuješ Gospodu što postoji tvoj tim i što postoji Lit i sunce iznad njega; i tako sve do nekog narednog dana, u Aberdinu ili ponovo u Glazgovu, u finalu, kada će se sve – “my heart was broken, my heart was broken” – vratiti na staro.
ŠKOTSKA 1 – 13. KOLO
Subota
16.00: (2,50) Sent Džonston (3,45) Dandi (2,50)
16.00: (2,00) Dandi Junajted (3,70) Madervel (3,15)
18.45: (2,45) Aberdin (3,40) Hibernijan (2,60)
21.00: (6,75) Sent Miren (4,60) Rendžers (1,38)
Nedelja
16.00: (1,57) Harts (4,10) Falkirk (4,80)
17.00: (1,17) Seltik (6,25) Kilmarnok (14,0)
***kvote su podložne promenama