Jeste li čuli onaj o riđokosima i duši? Naravno da jeste, nema zemlje u kojoj ne postoje stereotipi – nekada benigni i banalni, na nivou dečjeg zadirkivanja i viceva, u prošlosti i opasni – prema ljudima sa tom neobičnom bojom kose.

Kao i svi stereotipi, i ovi su "istorijski" "utemeljeni": u starom se Egiptu verovalo da crvena boja donosi nesreću, pa su dosledno makar jednom godišnje u plamenu žrtvovali crvenokosu ženu; u mračnom evropskom dobu držali su da je Juda bio riđ, pa su optuživali sve jadne crvenoglave za veštičarenje.

Na nekim prostorima veruje se da su riđi ljudi potekli od mačaka, ali ako postoji neka druga krv u čoveku o kojem, kada ne govore o Aleksandru Mitroviću, pričaju oni koji su ispratili sezonu Čempionšipa i koji se nadaju da će Fulam prestati da bude jo-jo klub, da svakog leta zameni mesta sa Noričom (zbilja, hoće li se oni ikada više sresti u istom rangu), onda je to pit-bul koji kida sopstveni lanac i juriša na grkljane.

A daleko od toga da je kosa – zbog koje će ga posprdno zvati "novi Skols", i još posprdnije "džindžer Inijesta", premda je sa velikim Andresom od sličnosti nosio samo štucne i ljubav ka igri – jedina predrasuda koju je Harison Rid, nezvanični kapiten šampionskog Fulama, morao da pobedi.

Prva je ona iz detinjstva, iz akademije: potekao je u Sautemptonu, koji je danas čuven po ovome ili onome, ali je na Ostrvu (pre)poznat po akademiji koja neguje igrače sa malo više šlifa i talenta, sa mekanijim nogama od većine u Premijer ligi.

PRELAZZI: Institucionalno poverenje

PRELAZZI: Doviđenja i hvala na svim tučama

PRELAZZI: Dandžumagija, od Bornmuta do Bajerna

Valjda tako mora da bude kada se uđe u kopačke velikog – i u postfudbalskoj eri dosta posramljenog – Meta Le Tisjea, ali od Tea Volkota i Gareta Bejla do Adama Lalane, Aleksa Okslejd-Čemberlena i Džejmsa Vord-Prauza, sa južne trake izlazili su češće tehničari nego radnici.

A on, da kažemo to tako, nije bio tehničar. Ma ni blizu. Bio je, i ostao, agresivni bauštelac što ne prestaje da trči, a onda kada ostane bez snage, trči još više.

To nije baš fudbalski kurikulum od kojeg se tešu spomenici, niti talenat koji može da izbriše boju dlaka na njegovoj glavi, pa da se učini, makar na tih devedeset minuta, da je Harison Rid lepši nego što jeste.

Ali nekada je to stvarno potrebno. Nekada se bez toga ne može i ne sme.

Naravno da su svi oduševljeni Fulamom – čak i oni koji negoduju što je klub u vlasništvu porodice Kan imao obilatu finansijsku prednost u odnosu na konkurente moraju da priznaju da i neki drugi, jednako platežni, nisu uspeli da im primirišu, te da je sastav Marka Silve, nama u Srbiji drag zbog onog sjajnog momka napred, igrao najbolji, najatraktivniji i najviše kul fudbal – i naravno da to podrazumeva da će ugledni mediji i društvene mreže biti bremenite pričama o svakom golu Aleksandra Mitrovića, o svakoj asistenciji Harija Vilsona, i o tome koliko je mladi Karvaljo spreman za Premijer ligu.

##EDITORS_CHOICE##

Neće se mnogo grafitnih olovki naoštriti ni grla potrošiti za Harisona Rida, mada će baš on – čak i više nego Silva ili Mitrogol ili Toni Kan – možda biti ono što će odrediti sudbinu Fulama naredne sezone.

Jer oba nedavna puta kada su ispali, na Krejven Kotidžu su se razbacivali novcem, dovodili sve igrače koji su bili raspoloženi za to i imali više pozajmica i mutnih ugovora o vlasništvu od prosečnog člana Serije B, specijalaca za ovu vrstu marifetluka, i gomilali formu umesto suštine. Nije ni čudo da je Mitrović, kao prva zvezda, bio nezadovoljan što je morao da nosi na svojim leđima ceo tim, a onda bi se kola slomila upravo na njemu...

Nisu imali – ili su ga imali prekasno da bi bilo šta promenio – bezobrazluk, energiju i postojanost Harisona Rida, fudbalera koji retko kada dobija više od aplauza za požrtvovanost, mada više i ne traži.

Fulam je samo jednom uspeo da se spase, ali i tada je to izgledalo kao da ekipa nema ni glavu ni rep, a svaki pokušaj nadigravanja sa mnogo kvalitetnijim rivalima ispadao je smešan; u isto vreme, ne bi se dobro proveli ni kada bi im došle "fizičke" ekipe poput Barnlija ili Evertona.

Sada, sa grom ekipe koja je prošla sito i rešeto Čempionšipa – ukoliko bude bilo mudrosti da ne diraju taj "kor", već da ga samo nadograde? Mada ko zna šta će tatinom sinu Toniju pasti na pamet od danas do jula – uključujući i one kišne i blatnjave noći, mogli bi napokon da saznaju za taj premijerligaški jadac.

Uz obilatu pomoć Harisona Rida, kojem će podatak da nije uspeo da se izbori za mesto ni u drugoj postavi matičnog Sautemptona – ostao je na svega pregršt nastupa u najjačem rangu – biti argument i inspiracija više.

Harison Rid (©Reuters)

Momak s juga zemlje, iz predgrađa Brajtona, u više od pedeset nastupa za Fulam nije postigao nijedan gol, ali je svaki put bez njega na mestu (i po broju) "šestice", a svakako motorina i razigranoj kolibarskoj družini bilo teže.

Postoji, valjda, ili bi makar morao da postoji, i neki orden i za igrače čije prisustvo često ne primetite, ali čije je odsustvo uvek vidljivo? Ne baš za "neprijatelja fudbala", recimo to lepše: "čuvar prijatelja fudbala".

U retkim trenucima kada su reflektori bili upereni u njega, saznali smo i da ga je jedan saigrač, dok je bio na pozajmici u Blekburnu, nazvao Rej Donovan, po istoimenom junaku one i kod nas popularne serije, što svoje platežne i "selebriti" klijente izvlači iz svakakvih nevolja u koje upadnu.

Pa dobro, neka to bude i njegov usud u borbi protiv stereotipa, fizičkih i fudbalskih: neka Mitar i dalje gori, neka Krejven Kotidž mašta o tome da umesto "jo-jo" budu samo "jo" klub, a on će tamo pozadi da grize, da uklizava, da reguliše stvari, i da se nada da će neko, jednom, hteti da ispriča foru o riđim ljudima, pa će ga neko pametniji prekinuti u pola rečenice:

"Nemaju dušu? Ma jesi li ti video Harisona Rida?!"