PRELAZZI: Savršeno je dosadno

Bilo bi to savršeno, bez sumnje. Toliko da bi se za deset, za pedeset, za pet godina, koliko god da postoji ta igra u ovom obliku, i dalje pričalo o toj jednoj godini.

Ako Bajer Leverkuzen osvoji Ligu Evrope, pa onda još osvoji kup Nemačke, da li je to možda najbolja sezona nekog tima u istoriji?

Bez poraza, od početka do kraja, u sudaru sa jednom dinastijom – ako je i uzdrmana, pa šta, zar nisu tada najopasnije? – i sa još tma evropskih i domaćih izazivača; sa svom srećom koja ih je pratila i koju su dobrano zaslužili, ako ne ova a onda svakako sve one prethodne, tužne generacije; sa tim harizmatičnim tipom na klupi i zajedništvom koje od Granita Džake zamalo pa pravi okej tipa. (Kažemo: zamalo)

Uf, baš bi bilo lako da im na putu do te večnosti stoji kakav Real ili Juventus ili Barselona ili Liverpul ili Salcburg ili Seltik ili bilo koji drugi klub kojeg se ljudi mogu groziti iz ovih ili onih razloga – ličnih, emotivnih, verskih, navijačkih, finansijskih, nacionalističkih, ma kakvih drugih – pa da svi budemo kao jedan, za Bajer, nikada više Neverkuzen. Za Bajer Neverluzen.

Ali ne, drug slučaj i drug fudbal, a malo kad taj tandem ne ide u paru, udese tako da u Dablinu s druge strane stoji jedan dobar i mio projekat, i jedan čovek koji zaslužuje, taman koliko i tribine BajArene, da na kraju digne ruke ka nebesima i osvoji trofej.

I to prvi put u životu, kad već pričamo o nepravdama i o karmi i o podsmehu.

Ako je Bajer ove sezone naplatio sve one unterhahinge i hampdene, sve one dane kada ti sreća izmakne iz ruku i onda ti se smeje u lice – sada su oni ti koji serviraju slomljeno srce u devedeset-i-kusur minutima! – onda i trener koji je uneo toliko radosti u fudbal zaslužuje iskupljenje za ona maltretiranja u Palermu i, ponajpre, onaj skoro zaboravljeni debakl na Meaci za koji je kriv taman koliko i vi što ovo čitate.

Istina, nije se Đan Pjero Gasperini, mimo tih nekoliko sedmica u Milanu, ni mogao nadati da će puniti nekome vitrine, takvi su mu bili životni i karijerni izbori i takav će zanavek ostati; i to ga čini autsajderom, ne samo večeras, od one fele za koju treba uvek navijati u životu.

Nedavni poraz u finalu Kupa Italije bio je samo dodatni argument, kao da mu je više podsetnika i trebalo...

Ali ima tu i nešto drugo. Nešto filozofski, nešto estetički i etički, nešto zbog čega bi bilo lepo da se večeras u Irskoj dogodi još jedan mali potres i – pogledajmo kvote – sumrak favorita.

To je jedna priča o savršenstvu.

Niko ne voli savršenstvo, ili makar ne bi trebalo da ga voli, niti bi nešto takvo smelo da postoji. Kao što je najlepša devojka u gradu uvek ona sa blago klempavim desnim uvetom, a ne ona koja izgleda kao lutka kojoj ama baš ništa ne fali – i da nema te sitne nesavršenosti, ova vas prva ne bi ni pogledala! – tako bi i jedan fudbalski klub mogao da bude jednostavno previše savršen.

(4,50) Atalanta (3,60) Leverkuzen (1,90)

Na svoju štetu.

Blizu je Leverkuzen da od čeda svih nas koji pamtimo sve njihove velike poraze, i koji bismo i da nema Ćabija Alonsa verovatno slavili njihovu titulu u Bundesligi – lepo je kad je osvoji svako ko se ne zove Bajern Minhen, uostalom – prekonoći postane gramzivi tip koji ne zna kad je dosta.

I nigde to nije očiglednije nego u onim sudijskim nadoknadama; ajde jednom, dva puta, ajde pet puta pa da kažeš da je sreća – nije sreća, nego vera u sebe i disciplina koja se graniči sa transom.

Liči li vam to na neke druge klubove?

Blizu je Leverkuzen da zaliči, potrebno je možda samo da pomute još jedan potencijalni Gasperinijev trenutak slave, da sruše boginju provincije koja zna da je ovo večeras "sad pa ko zna kad".

I koja bi – premda onaj poklič navijača iz Bergama govori da oni mrze svakog i da svako njih mrzi – obradovala i fudbalsku Italiju, koja evo već 15 godina čeka na trofej drugog evropskog takmičenja.

A mnogo bi bilo lepše, i to vam priča čovek kojem se Leverkuzenova kletva urezala u sećanje dublje no neki lični krahovi, mnogo bi bilo lepše kada bi se zaustavili ispred vrata tog fudbalskog raja, makar da ostave nešto za narednu sezonu. A ovo večeras neka ponese hrabri tim koji dođe na Enfild da se igra fudbala, tim sastavljen od igrača kojima su mnogi na raznim mestima govorili da nisu dovoljno dobri, tim koji je i polufinale odigrao zrelo kao da im je deseto u istoriji.

Bilo bi to značajno i za čovečanstvo, čak i za onaj njegov mali deo koji ne prati fudbal. Bio bi to znak da je sve u redu sa svetom i da nam ne preti kataklizma, da će planeta nastaviti da se vrti u vidu fudbalske lopte sa opakim efeom.

Poraz u jednom, evo samo jednom finalu, Bajer bi Leverkuzen učinilo većim klubom nego što je danas, kao krunisani prvak Bundeslige, neporaženi u tom takmičenju, i verovatni osvajač nemačke duple krune.

Tada bi, dirljivo nesavršen – jer ako je savršen, onda nije poseban, onda je tek jedan od, onda je pogazio i sebe i svoju tradiciju, onda je lutka sa Instagrama – i ponovo naučen da bude ponizan i smrtan, tada bi i tako bi postao još veći.

Jednim porazom, onim koji ne boli preterano, i koji bi im samo dao snagu za neku narednu sezonu.

Pa ćemo od četvrtka ujutru, evo obećavamo, opet da budemo na njihovoj strani, zato što se nisu pretvorili u ono protiv čega su se borili, zato što su nesavršeni.