Ribarev prijatelj, plaćanje u kobasicama, Vardi i armija bakalara: Šarm kluba koji je srušio Arsenal

Zamislite gradić na obali Irskog mora, sa dvadesetak hiljada stanovnika, nekoliko svetionika, starim ribarskim dokovima i fabrikom u kojoj se već generacijama proizvode jedne od najpoznatijih ljutih bombona na svetu. Njegov fudbalski klub nalazi se na 18. mestu četvrtog ranga engleskog fudbala, a stadion mu se, nekim čudesnim poigravanjem sudbine, zove baš kao nekadašnji dom jednog od najvećih engleskih klubova - Hajberi. E, upravo na tom Hajberiju, daleko od londonskog glamura, višemilionskih ugovora, reflektora Premijer lige i Lige šampiona i glamuroznih loža Emirejtsa, dogodilo se nešto zbog čega je fudbalska planeta ostala bez daha.

Od ribara koji su se borili sa talasima Irskog mora, mesara koji je fudbalere plaćao kobasicama, Džejmija Vardija koji je iz fabrike stigao do titule u Premijer ligi, do golmana Džeja Linča, čoveka od 75.000 evra koji je zaustavio hiljadu puta skupljeg rivala. Čitav taj neverovatno šarmantni istorijski identitet Flitvuda, stao je u jednu oktobarsku noć na Hajberiju, stadionu koji je nekada bio sinonim za Arsenalovu veličinu, a sada će zauvek biti povezan i sa jednim od njegovih najčudnijih poraza.

Nije greška, šala ili rezultat neke simulacije u Fudbal menadžeru. Četvrtoligaš iz Lankašira eliminisao je aktuelnog šampiona Engleske i vicešampiona Evrope u osmini finala Liga kupa, posle 1:1 u osnovnom delu utakmice i trijumfa od 5:3 nakon izvođenja jedanaesteraca. Na jednoj strani ekipa čija se vrednost približava milijardi evra, na drugoj momci čije bi pojedinačne tržišne procene teško pokrile i deo godišnje plate najvećih zvezda londonskog kluba. Na jednoj strani Mikel Arteta, Viktor Đekereš, Kai Haverc, Martin Zubimendi, Martin Edegor, Ebereči Eze i ostala fudbalska aristokratija današnjive, a na drugoj igrači za koje čak i ljubitelji fudbala u Engleskoj do sinoć nisu čuli.

©Reuters (Mikel Arteta posle poraza od Flitvuda)

Postoji gotovo poetska ironija u činjenici da je Arsenal jednu od svojih najvećih kup blamaža doživeo na stadionu koji nosi ime Hajberi. Za navijače Tobdžija to ime predstavlja svetinju. Arsenal je od 1913. do 2006. godine igrao na svom čuvenom londonskom Hajberiju, stadionu na kojem su stvarane generacije šampiona, gde je vladao Arsen Venger i gde su Tjeri Anri, Denis Bergkamp, Patrik Vijera i ostali članovi nepobedive generacije ispisivali istoriju engleskog fudbala.

Skoro 500 kilometara severozapadno od Londona postoji jedan drugi Hajberi. Znatno manji, skromniji i bez evropskih trofeja ili skupocenih zvezda. Flitvudov Hajberi nalazi se pored ulice "Highbury Avenue", po kojoj je dobio ime. Klub se na tu lokaciju preselio 1939. godine, a sličnost sa Arsenalovim nekadašnjim domom predstavlja jednu od onih slučajnosti koje fudbalu daju neponovljiv šarm. Na tom stadionu, čiji je kapacitet nešto veći od 5.000 gledalaca, sinoć je pao gigant čiji je savremeni dom jedan od najskupljih fudbalskih objekata u Evropi.

Arteta nije izašao sa sastavom koji bi mogao da posluži kao izgovor za eliminaciju. U startnoj postavi našli su se Đekereš, Haverc, Zubimendi, Inkapije i Timber, dok su sa klupe pomoć pokušali da donesu Edegor, Eze, Gimaraes i Konsa. Ništa od toga nije bilo dovoljno. U fudbalskoj hijerarhiji engleskog profesionalnog sistema ove dve ekipe razdvaja ogroman ponor. Arsenal je na samom vrhu, Flitvud pri dnu četvrtog ranga. Ali sinoć, kada je trebalo stati pred loptu udaljenu 11 metara od gola, sva finansijska i sportska hijerarhija izgubila je značaj. Na kraju je slavio Flitvud, prvi put u svojoj istoriji izborivši mesto među osam najboljih u Liga kupu.

©Reuters

Da biste razumeli šta ova pobeda znači, najpre morate da razumete Flitvud. Nije to grad koji ćete pronaći na prvim stranicama turističkih vodiča kroz Englesku. Nema velelepne fudbalske arene, nema nebodera, nema mondenskih restorana i milijarderskih jahti koje dominiraju horizontom. Ima more, ima vetar i ribarsku tradiciju. A ima i jednu malu, tvrdoglavu fudbalsku vojsku "The Cod Army" - "Armija bakalara".

Tako sebe nazivaju Flitvudovi fudbaleri i navijači, ponosno čuvajući uspomenu na vreme kada je ovaj grad predstavljao jednu od najznačajnijih britanskih luka za dubokomorski ribolov. Generacije stanovnika Flitvuda odlazile su na more u potrazi za bakalarom i haringama. Ribarski brodovi isplovljavali su prema hladnim vodama severnog Atlantika, a život grada zavisio je od ulova, vremenskih prilika i sposobnosti njegovih ljudi da se izbore sa prirodom.

Tokom druge polovine 20. veka ribarska industrija počela je da slabi. Sukobi oko prava na ribolov u severnom Atlantiku, poznati kao Ratovi za bakalar, dodatno su promenili sudbinu britanskih ribarskih zajednica, ali identitet je ostao. I zato je Flitvud simbol lokalnog ponosa i pripadnosti, mesto na kom se čuva uspomena na ljude čiji su životi bili vezani za more. Sinoć su se ti bakalari namerili na neke od najvećih ajkula engleskog fudbala i progutali ih.

Postoji još jedna stvar po kojoj je Flitvud daleko poznatiji nego po svom fudbalskom klubu - "Fisherman's Friend". Čuvene, izuzetno jako ljute pastile za grlo, prepoznatljive po intenzivnom ukusu mentola i eukaliptusa, nastale su upravo u ovom gradiću. Njihova priča počinje davne 1865. godine, kada je lokalni farmaceut Džejms Lofthaus napravio preparat namenjen ribarima koji su provodili dane i nedelje na ledenom moru. Prvobitna tečna mešavina kasnije je dobila praktičniji oblik tvrdih pastila, koje su ribari mogli da nose sa sobom tokom dugih plovidbi. Naziv je govorio sve - "Ribarev prijatelj".

Tokom narednih decenija proizvod je prerastao lokalne okvire, osvojio tržišta širom sveta i postao jedan od najprepoznatljivijih britanskih brendova te vrste. I danas je proizvodnja vezana za grad u kom je sve počelo. U takvom mestu fudbalska senzacija gotovo da je morala da dobije i posebnu dozu ironije. Jer ako su nekome sinoć bile potrebne najjače pastile na svetu da ponovo prodiše, onda su to navijači Arsenala. Samo što ni čitava fabrika "Fišerman Frenda" verovatno ne bi bila dovoljna da ublaži gorčinu eliminacije od 18. tima četvrtog ranga engleskog fudbala. Flitvud je, jednostavno, smućkao nešto znatno jače od mentola i eukaliptusa.

©Reuters (Navijači Flitvuda sebe nazivaju "Armijom bakalara")

Kada se govori o šarmu engleskog niželigaškog fudbala, teško je pronaći slikovitije mesto od Flitvuda. Jer istorija ovog kluba, koja je podrazumevala finansijske krize, gašenja i ponovna rađanja, daleko je od uglađenih biografija evropskih velikana. Jedna od lokalnih priča koje se vezuju za njegove najteže dane govori o Džeku Hilu, mesaru koji je navodno pomagao klubu u vreme kada novca praktično nije ni nije bilo.

A kada nema novca, čovek daje ono što ima. U Hilovom slučaju, pričalo se, to su bile slanina, kobasice i drugi proizvodi iz njegove mesare. Prema toj anegdoti, igrači su umesto uobičajenih isplata dobijali meso, a na gostovanja se, kada klub nije mogao da priušti odgovarajući prevoz, odlazilo kamionom za njegovu dostavu. Zamislite fudbalsku ekspediciju koja umesto luksuznim autobusom sa zatamnjenim staklima putuje u vozilu namenjenom razvozu mesnih prerađevina.

Danas Arsenalovi fudbaleri koriste najsavremenije trening-centre, imaju nutricioniste, fizioterapeute, analitičare i čitave timove stručnjaka koji vode računa o svakom detalju. A u pričama koje su se prenosile o Flitvudu, nekada je uspeh bio već i to što su igrači imali čime da odu na utakmicu. I onda, toliko godina kasnije, isti taj mali klub izbaci engleskog šampiona.

©Reuters (Nisu baš svi igrači Flitvuda zategnuti kao praćke, romantika je i u tome)

Uz engleske niželigaše gotovo po pravilu idu i priče koje zvuče kao da su ispale iz neke britanske komedije. Jedna od takvih anegdota vezanih za Flitvud govori o treneru koji je, nezadovoljan igrom svoje ekipe uprkos pobedi, zatekao fudbalere u svlačionici kako se spremaju da proslave rezultat uz naručene pice. Umesto čestitki usledio je bes. Prema toj priči, trener je šutnuo kutije sa picama prema zidu, a slavlje se pretvorilo u čišćenje svlačionice. Fudbaleri su, umesto da jedu, morali da uklanjaju ostatke hrane pre odlaska sa stadiona.

Sasvim drugačija atmosfera pratila je istorijski plasman Flitvuda u treći rang 2014. godine. Pobedom nad Barton Albionom na Vembliju, golom Antonija Sarčevića, klub je ostvario najveći ligaški uspeh u dotadašnjoj istoriji. Uz tu proslavu vezuje se i priča da je klupski autobus na povratku zaustavljen ispred lokalnog paba, gde su igrači, sa peharom u rukama, slavili zajedno sa navijačima. U malom engleskom gradu nema mnogo granica između ljudi na terenu i onih koji ih bodre sa tribina, sutra će se sresti u prodavnici, na ulici ili u istom pabu. U tome je veliki deo čari ovakvih klubova.

Da Flitvud nije uvek bio sinonim samo za idilične priče pokazuje i period Džoija Bartona. Nekadašnji fudbaler Mančester sitija, Njukasla, Kvins Park Rendžersa i Marselja svoju trenersku karijeru započeo je upravo u ovom klubu 2018. godine. Čovek koji je još kao igrač stekao reputaciju jednog od najkontroverznijih engleskih fudbalera nije je izgubio ni kada je obukao trenersku opremu. Njegov boravak u Flitvudu obeležio je incident sa tadašnjim trenerom Barnslija Danijelom Stendelom, posle kojeg je protiv Bartona pokrenut sudski postupak zbog navodnog fizičkog napada u tunelu stadiona. Barton je optužbe negirao, a kasnije je oslobođen.

©Reuters (Luda glava Džoi Barton)

Atmosfera oko njegove trenerske epizode često je bila burna, a sam njegov dolazak u mali primorski klub pokazao je koliko se nepredvidive ličnosti mogu naći u svetu engleskih nižih liga. Flitvud je, uostalom, kroz svoje različite epohe video gotovo sve. Od borbe za finansijski opstanak do profesionalnog fudbala, od Vardijevog uspona do Bartona, od borbe sa rivalima iz malih gradova do susreta sa jednim od najvećih klubova Evrope. I zato sinoćnja senzacija deluje kao prirodan vrhunac jedne potpuno neobične fudbalske istorije.

A kada smo već kod Vardija, ako postoji jedan fudbaler koji najbolje objašnjava zbog čega su priče iz malih engleskih klubova toliko posebne, onda je to upravo on. Čovek koji će kasnije postati simbol najveće bajke u istoriji Premijer lige i šampionske titule Lestera iz 2016. godine, jednu od najvažnijih stepenica svoje karijere napravio je upravo u Flitvudu.Vardijeva biografija, to sada svi već znaju, deluje kao scenario za film. Dok su njegovi vršnjaci iz velikih akademija trenirali na besprekornim terenima i potpisivali prve ozbiljne ugovore, Vardi je radio u fabrici koja se bavila proizvodnjom medicinskih pomagala. Provodio je duge smene na poslu, izrađivao medicinske udlage i druge ortopedske proizvode, a onda odlazio na treninge i utakmice niželigaškog fudbala.

Njegov put vodio je preko Stoksbridž Park Stilsa, Halifaksa i, konačno, Flitvuda. U avgustu 2011. godine stigao je na Hajberi, dobio profesionalni ugovor i priliku da fudbal postane njegovo osnovno zanimanje. I tada je eksplodirao. U sezoni 2011/12 postigao je 31 prvenstveni gol, predvodio Flitvud do osvajanja titule u petom rangu i istorijskog plasmana u profesionalni ligaški sistem Engleske. Bio je to trenutak koji je promenio ne samo njegovu karijeru nego i sudbinu čitavog kluba.

Lester ga je potom doveo za tada rekordno obeštećenje za transfer fudbalera iz neligaškog sistema, vredno oko 1.000.000 funti, uz mogućnost dodatnih bonusa. Ono što je usledilo dobro je poznato. Premijerligaška titula, reprezentacija Engleske, rekordni golgeterski niz i status jednog od najupečatljivijih napadača svoje generacije.Od Flitvudovog Hajberija stigao je do najvećih pozornica engleskog fudbala.

I zato, kada se danas u ovom primorskom gradu govori o tome da je nemoguće moguće, niko se ne smeje. Ovde su već jednom gledali kako momak kog veliki klubovi nisu želeli postaje šampion Engleske, a sinoć su gledali kako njihov mali klub ruši jednog od tih velikana.

©Reuters (Džejmi Vardi iz perioda u Flitvudu i njegov saigrač Džejmi Megvajer)

Postoji još jedna zanimljiva podudarnost koja će ljubiteljima muzike svakako privući pažnju. Flitvud Taun i legendarni britansko-američki rok sastav Flitvud Mek, iako su sinoć mnogi pomislili, nemaju direktnu istorijsku vezu. Grad je ime dobio po ser Piteru Hesket Flitvudu, političaru i zemljoposedniku koji je u 19. veku imao ključnu ulogu u njegovom razvoju. Muzički sastav, s druge strane, naziv duguje prezimenima dvojice svojih članova, bubnjara Mika Flitvuda i basiste Džona Mekvija. Ali ako postoji jedna pesma koja bi mogla da posluži kao zvučna podloga za ono što se dogodilo na Hajberiju, onda je to čuveni hit "Dreams" - "Snovi".

Upravo od njih žive mali fudbalski klubovi, od mogućnosti da će jednog dana na njihov teren doći neko veliki, da će se mala tribina napuniti do poslednjeg mesta, da će se njihovi fudbaleri naći na naslovnim stranama i da će čitava fudbalska Evropa naučiti kako se izgovara ime njihovog grada. U Flitvudu su ti snovi dobili sasvim opipljiv oblik. Pet uspešno izvedenih jedanaesteraca, jedna odbrana golmana Džeja Linča i Arsenal na kolenima.

Ovakve senzacije imaju posebnu draž zbog ljudi koji ih stvaraju. Ronan Kohlan, irski napadač Flitvuda, jedan je od primera koliko put do profesionalnog fudbala ume da bude nepravilan i surov. Njegov razvojni put vodio ga je između irskog i engleskog fudbala, uz periode u kojima je morao da se dokazuje daleko od najvećih scena. Kada nije uspeo da se probije u Engleskoj kao tinejdžer, vratio se u Irsku i igrao amaterski fudbal. Da bi preživeo, radio je naporne dnevne smene u skladištima i fabrikama, slično kao nekada Džejmi Vardi. U sezoni 2023. u dresu Voterforda postao je izuzetno efikasan strelac, postigavši 37 ligaških golova, čime je zaslužio novi iskorak u karijeri.

Sličan niželigaški šarm ima i Šon Runi, škotski defanzivac koji je mnogo pre ove utakmice pokazao da se velikih kup utakmica ne plaši. Dok je nastupao za Sent Džonston, u sezoni 2020/21 postigao je pobedonosne golove u finalima oba velika škotska kup takmičenja - Liga kupa i Kupa Škotske. Bek je poznat po tome što ima "kratak fitilj" i potpuno bizarne proslave golova, jednom je slavio gol tako što je trčao preko celog terena da bi se isplazio i unosio u lice protivničkom menadžeru. Navijači Flitvuda ga obožavaju jer na terenu deluje kao "ludak" koji ostavlja srce za tim, što se videlo i protiv zvezda Arsenala.

Posebno poglavlje predstavlja Čed Evans, nekadašnji fudbaler Mančester sitija i povremeni reprezentativac Velsa, čiju su karijeru obeležili i ozbiljni događaji daleko od terena. Evans je 2012. osuđen za silovanje, ali je prvobitna presuda kasnije poništena, a na ponovljenom suđenju 2016. godine oslobođen optužbe. Posle višegodišnje pravne i profesionalne neizvesnosti vratio se fudbalu. Njegov put još je jedan podsetnik koliko različitih životnih priča može da stane u svlačionicu jednog malog engleskog kluba.

©Reuters (Čarli Adam)

Posebno mesto u priči o Flitvudu pripada Čarliju Adamu, čoveku koji je do skoro vodio klupski sistem kluba, nekadašnjem fudbaleru Liverpula, Stouka, Blekpula i reprezentacije Škotske. Adam je tokom igračke karijere upoznao i onu drugu, mnogo suroviju stranu života. Njegov otac, takođe Čarli, izvršio je samoubistvo 2012. godine, u vreme kada je škotski vezista nastupao za Liverpul. Bila je to porodična tragedija koja ga je duboko pogodila, a godinama kasnije suočio se i sa gubitkom majke, koja je preminula od raka.

Iza čoveka koji je na terenu bio poznat po snažnom levom udarcu, borbenosti i karakterističnim dugim dodavanjima krila se priča o velikim ličnim gubicima. Fudbalski put ga je na kraju doveo do Flitvuda, gde je u decembru 2023. godine dobio prvi samostalni trenerski posao. Za nekoga ko je igrao na Enfildu, nastupao protiv najvećih engleskih klubova i iskusio atmosferu Premijer lige, prelazak u svet niželigaškog fudbala mogao je da deluje kao ogroman korak unazad.

Flitvud mu je ponudio drugačiju vrstu izazova - svakodnevni rad sa igračima koji se bore za svoju šansu, klubom koji ne živi od glamura i zajednicom kojoj fudbal znači mnogo više od rezultata na semaforu. Zato i Adamova priča ima posebno mesto u mozaiku ovog neobičnog kluba. Od Džejmija Vardija, koji je nekada radio u fabrici medicinskih pomagala, do fudbalera koji su morali da obilaze niže rangove da bi dobili priliku, Flitvud je mesto na kojem se ukrštaju najrazličitije ljudske sudbine.

A onda dođe jedno ovakvo veče. Arsenal, 1.000.000.000 evra, penal-serija i eksplozija oduševljenja na Hajberiju. I još jednom se pokaže koliko se emocija, istorije i ljudskih priča krije iza grba jednog naizgled sasvim običnog engleskog četvrtoligaša.

Flitvud je, zapravo, savršen primer onoga što engleski fudbal čini toliko posebnim. Primer malog, autentičnog kluba sa dušom, šarmom i istorijom kakvu nikakav novac ne može da kupi. Kluba u kom su se nekada plate isplaćivale kobasicama, na gostovanja putovalo kamionima za razvoz mesa, a najveće pobede proslavljale uz pivo sa navijačima u lokalnom pabu. Kluba koji miriše na more, ribu, kišu i travu natopljenu engleskom jesenjom vlagom, u kom se fudbal još igra zbog onoga zbog čega je nekada i nastao, zbog ljudi, zajedništva i snova. U jednom malom primorskom gradu živi sve ono romantično što moderni fudbal polako gubi. I zato Flitvudova pobeda nad Arsenalom nije samo senzacija, ona je podsetnik zašto smo se u fudbal uopšte zaljubili.