Sedoh negde u gužvu, u raju, i čuh samo brujanje mase: Noć kada je otišao bosanski Dijamant

"Ljudi su išli u kolonama, nikom nije smet'o vetar što je dun'o. Te majske nedelje je došao Osijek, al' opet je Koševo bilo puno. Bio sam tad još sasma mali i nisam znao zašto neki plaču. Rekoh sebi, provuć' ću se džaba, sesti negde i navijaću. Prođoh pored jednog redara, on samo svoju cigaru pali, kaže: "Prođi sad i ne boj se ništa, danas te niko neće dirati, mali". Sedoh negde u gužvu, u raju i čuh samo brujanje mase: Danas nam odlazi Asim Ferhatović, danas nam odlazi naš Hase".

Ovim stihovima je Zabranjeno pušenje 1985. godine u pesmi "Nedelja kad je otiš'o Hase" sačuvalo jedan davni fudbalski rastanak od zaborava. Pesma govori o 1966. godini, o danu kada je Asim Ferhatović Hase završavao karijeru, kada je na Koševo stigao Osijek, a tribine bile pune ljudi koji su znali da ne dolaze samo na utakmicu. Dolazili su da poslednji put vide čoveka koji im je godinama značio mnogo više od fudbalera.

Tačno 60 godina kasnije, priča je gotovo ista. Samo se nije igralo na Koševu nego na Bilinom polju u Zenici, nije preko puta bio Osijek nego Švedska, a umesto Haseta odlazio je Edin Džeko. I bilo je sigurno i ovog puta ponekog od onih redara sa cigarom, bilo je dečaka koji pokušavaju da se provuku na tribinu bez karte, a najvažnije je bilo isto ono brujanje mase i isti osećaj da se pred očima ljudi zatvara jedno veliko poglavlje.

Bosna i Hercegovina je večeras došla da se oprosti od čoveka koji je skoro punih 20 godina bio njeno najprepoznatljivije fudbalsko lice, a pride odgleda i utakmicu trećeg kola B divizije Lige nacija protiv Švedske 1:1 (0:0), u kojoj su Tri krune povele golom Viktora Đekereša u 61. minutu, ali je bod BiH doneo Kerim Alajbegović u 80. minutu. U drugoj utakmici grupe Poljska je demolirala Rumuniju 6:0 (3:0) uz het-trik Roberta Levandovskog, tako da nakon tri kola Švedska ima sedam bodova, Bosna i Hercegovina pet, Poljska četiri, dok je Rumunija na nuli.

Dodatnu težinu oproštajnoj večeri dala je i slika iz Sarajeva. Iznad Večne vatre, jednog od najprepoznatljivijih simbola grada, istaknut je veliki dres Bosne i Hercegovine sa brojem 11, koji je Edin Džeko nosio tokom reprezentativne karijere. Bio je to jednostavan, ali snažan gest grada prema svom kapitenu, čoveku koji je od sarajevskog dečaka stigao do statusa najboljeg strelca u istoriji reprezentacije i jednog od najvećih opštekulturnih simbola koje je Bosna i Hercegovina imala.

©Guliver Image

Džeko je za reprezentaciju Bosne i Hercegovine debitovao protiv Turske 2. juna 2007. godine u pobedi od 3:2 u kvalifikacijama za EURO 2008. i odmah je na debiju dao gol, u doba kada je imao 21 godinu i iščekivao transfer iz čeških Teplica u Magatov Volfzburg za obeštećenje od 4.000.000 evra.

Nadimak koji će ga pratiti kroz celu karijeru stigao je oko dve godine kasnije. "Dijamant" je postao zahvaljujući kultnom komentatoru Marjanu Mijajloviću, koji ga je tim imenom praktično krstio tokom utakmice protiv Belgije u martu 2009. godine. Bio je to nadimak koji je ostao mnogo duže od jedne televizijske večeri. Ubrzo više niko nije morao ni da kaže prezime. Kada se u Bosni i Hercegovini govorilo "Dijamant“, znalo se na koga se misli.

A onda je počelo da se niže ono što će kasnije postati istorija. Golovi u kvalifikacijama, velike utakmice, večeri u kojima je čitava zemlja živela za reprezentaciju, pa konačno i ono što se godinama čekalo - plasman na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine. Za generaciju koja je rasla uz Edina Džeka, Zvjezdana Misimovića, Vedada Ibiševića, Sejada Salihovića, Emira Spahića, Miralema Pjanića, Senada Lulića, Asmira Begovića, Seada Kolašinca i ostale, Brazil je bio potvrda da jedna fudbalska generacija nije uzalud sanjala. I Džeko je bio njeno zaštitno lice.

Godine su potom prolazile, menjali su se selektori, igrači, sistemi i raspoloženje oko reprezentacije, ali je on ostajao. Iz ciklusa u ciklus. Iz kvalifikacija u kvalifikacije. Sve dok se priča nije protegla gotovo dve decenije, od prvih reprezentativnih koraka pa sve do Amerike 2026. godine. Na kraju će uz njegovo ime ostati brojke koje same po sebi deluju nestvarno - 152 utakmice i 73 gola za Bosnu i Hercegovinu.

©Reuters (Džekov gol na debiju protiv Turske 2.6.2007. godine)

Ali kod Džeka brojke nikada nisu bile cela priča. One ne mogu da izmere koliko je puta čitava zemlja čekala samo da lopta nekako dođe do njega. Ne mogu da izmere koliko je dečaka u školskom dvorištu vikalo njegovo ime posle gola, niti koliko je puta navijačima ulivao osećaj da utakmica još nije izgubljena dok je on na terenu. Zbog toga je njegovo poslednje veče u reprezentativnom dresu moralo da izgleda ovako, sa punim tribinama, sa emocijom koja je bila veća od rezultata i sa osećajem da Bosna i Hercegovina ispraća jedan veliki komad sopstvene fudbalske istorije.

A kada se podvuče crta pod sve što je uradio u klupskom fudbalu, teško je pobeći od utiska da je Edin Džeko verovatno najbolji klasični centarfor sa prostora bivše Jugoslavije u 21. veku. U toj raspravi najbliži mu je Mario Mandžukić, pre svega zbog trofeja i velikih utakmica, ali Džekova golgeterska konstantnost traje gotovo dve decenije.

©Reuters (Džeko i saigrači večeras na utakmici protiv Švedske)

Dovoljno je pogledati samo Ligu šampiona: Džeko je u elitnom evropskom takmičenju postigao 29 golova, dok je Mandžukić ostao na 21. Tome treba dodati titule u Nemačkoj i Engleskoj, godine među najboljim strelcima Serije A i činjenicu da je gotovo svuda gde je igrao ostavljao desetine golova iza sebe. Mandžukić je imao možda više velikih trofejnih trenutaka, ali kada se traže čista devetka, kontinuitet i golovi na najvišem nivou, Džekova biografija teško da ima premca na eks-Ju prostoru u ovom veku.

I zato će sve ostalo večeras brzo početi da bledi, rezultat, tabela, golovi, čak i poništeni gol Džeka pred kraj prvog poluvremena, mada opravdano poništen zbog prethodnog napuštanja lopte granice igrališta. Ostaće slika Džeka u dresu sa brojem 11 i osećaj da je jedna reprezentacija upravo ostala bez svog najprepoznatljivijeg lica. Kao što je Sarajevo nekada pamtilo dan kada je otišao Hase, tako će se i ova zenička noć dugo pamtiti kao trenutak kada je poslednji put za Bosnu i Hercegovinu istrčao njen Dijamant. Neki igraču postanu deo identiteta jedne zemlje, Edin Džeko je odavno to postao.

LIGA NACIJA, B DIVIZIJA

Četvrtak

GRUPA 3

Republika Irska - Austrija 2:2 (2:0)
/Parot 12, 45 - Pras 71, Gregorič 77/

Izrael - Tzv. Kosovo 0:0